„Мајка Стојанова, мајка Василијева“
Причају људи да с прољећем гледају жену,
кроз Попово поље сакупља мајчину душицу,
молитве читајући од Завале до Тврдоша.
Као лаконогу срну је препознају,
у народној ношњи како пјевуши.
Кроз Мркоњиће како чува овце,
и сви би трагом њеним да причувају стадо,
али јој се примаћи не могу.
Причају људи, да некад убрза корак,
и нестаје у виду свјетлости,
само за њом остаје крст,
висок попут Острошког.
Николина Ковачевић
