Пише: ђакон Павле Љешковић

Празнични је дан на Цетињу. Неких је пола сата до почетка литургије. Спорим кораком се крећем мокрим и помало клизавим путем од зграде богословије до манастира. Свега пар метара испред мене је двоје људи у средњим годинама, који су се такође запутили према светињи. Најприје су пришли полицијском ауту, које је и ову новембарску ноћ, из неких разлога, било паркирано испред манастира. Видно уморни милицајац их је упутио према улазним вратима, на којима су сусрели ђака првог разреда богословије који их је одвео до кивота у којем се налазе мошти св. Петра Цетињског, рука св. Јована Крститеља и честица Часног Крста.

Да не знају много о својој вјери, видјело се , између осталог, и по томе што се она прекрстила са лијеве на десну страну, док су се три прста његове десне руке зауставила на његовом челу, будући да је очито схватио да ни сам не умије да се правилно прекрсти. Потом су неколико тренутака нијемо стајали поред кивота, упућујући једно другом упитне погледе . По грчу на његовим образима , могло се наслутити да је тих неколико тренутака њима двојема изгледало као цијела вјечност.

Међутим, након одређеног времена, жена је спустила своју дрхтаву руку на кивот и заклела се да га никада у животу није преварила, те да су то све приче доконих људи, љубоморних на њихов брак. Након ових ријечи, грч на мужевљевом лицу је нестао а у његовим очима се могло препознати олакшање и нешто налик на задовољство. Потом су се нагло окренули и брзим корацима кренули ка излазним вратима цркве, не цјеливајући кивот , нити цјеливајућу икону, мимоилазећи се са ђацима богословије, који су у том тренутку почели да у нешто већем броју пристижу у манастир.

Док сам, након литургије, сједио у зборници богословске школе, питао сам се колико ли је само међусобних свађа и несмотрено изговорених ријечи претходило њиховом јутрошњем доласку у манастир? Колико суза и непроспаваних ноћи? Да ли су и њихова дјеца покаткад сведочила њиховим расправама и агонији, те какве ли је трагове на невиним дјечијим душама оставила брачна криза њихових родитеља?

Такође, сам размишљао и о томе како преношење једног обичног трача или непровјерених вијести и прича може да искомпликује нечије животе и уништи брак. Са друге стране, олакшавајућа околност је у томе што је то двоје људи имало довољно вјере и страха Божијег да тога јутра дођу у манастир, те да макар и заклетвом успију да превазиђу талас искушења који се надвио над њиховом брачном заједницом. Шта се догађа са оним браковима у којима код супружника нема баш нимало вјере? Сигурно се такви бракови пред првим испитом и искушењем распадну.

Међутим, оно што је сигурно јесте то да страх Божији и заклетве само донекле могу да одгоде проблем. Када човјек прими помисао и када сумња завлада његовим срцем, страхови и заклетве временом постају недјелотворне и неучинковите. Зато је важно да молитвом и подвигом страх прерасте у љубав према Богу. Временом ће та љубав постати основ међусобне супружничке љубави. Брак оивичен таквом љубављу “ која дуго трпи“ ( 1.Кор.13,4) и која “ језике човјечије и анђеоске говори „( 1.Кор. 13,1) , постаје брод који безбједно плови кроз буре искушења и барка коју таласи неповјерења и лажне невјере не могу надвладати…

(Аутор је професор Богословије Светог Петра Цетињског на Цетињу и ђакон у цркви Свете Тројице у Старом граду у Будви)