Прича 1: ПОРЕКЛО
Иако га Ваљевци данас неретко својатају, свима који су мало загребали тему порекла команданта Горске краљеве гарде познато је да је он по рођењу Босанац, пореклом из Подновља – сеоцета недалеко од Добоја. Али да ли су Калабићи пореклом одатле, и шта је уопште основа за презиме јунака ове приче?
Кад сам у недоумици, увек тражим савет позванијих, а проверена адреса за откривање порекла за мене је Јовица Кртинић. Јовица, човек велике интелектуалне радозналости, иначе води српски ДНК пројекат и права је ризница знања о братствима, родовима, племенима… Не грешим у процени, јер ми Јовица одмах излази у сусрет: омогућава ми увид у електронску библиотеку ”Порекла”, које представља праву правцату посластицу за истраживаче старина. Унесете кључну реч – а онда после неколико секунди почну да излазе сви наслови дигитализованих књига у којима се та реч, у овом случају ”Калабић”, налази. Те вечери почињем да уносим и друге сродне појмове, и моја потрага траје до три изјутра…
”Село Подновље лежи у равници; с једне стране ограђено је реком Босном, а са осталих китњастим венцем планине Вучјак”, записаће један од савременика. Стари антропогеографи, истраживачи Посавине и Вучјака, самим тим и села Подновља, наводе да се упркос бурним политичким догађајима, уз демографски раст и распад старих задруга, село убрзано развијало и ширило у првим деценијама 20. века: крајем XIX столећа имало је око 50 кућа, док је 1937. бројало око 260 домова. Али у једном успутном запису М. Филиповића, откривам и да је породица Калабић досељена у ово село, и то из места под именом Нови Град. Где би могао да се налази то село? Иако ми први на памет пада некадашњи Босански Нови, знам да је удаљен од Подновља, а и да се у 19. веку није звао тим именом. Нови Град је заправо, налазим га на карти, место на самој обали Саве, у садашњој општини Оџак претежно настањеном хрватском популацијом. Дакле, Калабићи су одавде прешли у не много удаљено Подновље, вероватно у време буна у првој половини 19. века.
Виртуелна претрага базе ”Порекла” показује ми још нешто: да су Калабићи изворно Дробњаци, из Старе Херцеговине, и да је чак било неколико врло гласовитих јунака под тим презименом. Убрзо налазим још једну подударност: слава Калабића је Ђурђевдан, уједно и племенска слава Дробњака. Јасно, у време великих сеоба у 17. столећу једна грана овог братства прешла је у Босну, у Посавину, и отуд се развила лоза потоње историјске личности – Николе Калабића. То ми потврђује и можда најбољи зналац Дробњака, некадашњи председник општине и публициста Томаш Ћоровић.
Истраживање овог дела прошлости је интересантно, па даље трагам за кореном презимена, које је чешће у Босни и Црној Гори него у Србији. У једном старом гласнику Етнографског музеја налазим на податак да је „калабија“ исцеђен и пресован остатак пчелињег воска, што би упућивало на претпоставку да се неко од предака – родоначелника фамилије бавио пчеларством. По другој претпоставци, презиме би могло да извире и из „калабалука“, синонима за галаму и метеж. Како било, Калабићи из Подновља, иако невелика фамилија, јесу били ти који су у годинама метежа умели да подигну глас. Породица Калабић гајила је традиције српског интегрализма и генерацијама се борила за ослобођење и уједињење српског народа у једној отаџбини.
Истраживач етнолошке прошлости овог дела Босне Миленко Филиповић забележио је да је извесни Никола Калабић из Подновља био човек изузетно динамичног живота и необичне судбине за своје доба: као млад добровољац ратовао је у руско-турском рату 1876‒1878, да би се по његовом окончању настанио у Бугарској и тамо формирао породицу. Међутим, после неколико година оставио је жену и кћер и вратио се у Босну, где је започео нови посао и поново се оженио. Био је то деда много славнијег унука, идентичног имена и презимена. То је ново и сасвим необично сазнање за истраживача! Никола Калабић, тада успешан трговац, у другом браку (са земљакињом Томанијом Богдановић) имао је синове Владимира и Милана, и кћери Даринку и Кристу. У овом истраживању интересује нас грана Милана Калабића. Он је балканске ратове дочекао као аустроугарски жандармеријски подофицир, али са израженим српским националним сентиментом, који ће исказати и у наступајућим догађајима. „Био је Србенда из Босне“, окарактерисаће га његови савременици. Везан за оца, и негујући успомену на њега, Милан Калабић ће, након што се врло млад оженио и већ са двадесет година остварио као отац, и свом сину дати име Никола. Поред њега, имао је и млађу кћер, Ангелину.
Никола Калабић (млађи) имао је и брата по мајци, Недељка Продановића. Наиме, Милан Калабић је током рата 1912. прешао на српску страну и о њему се више ништа није чуло. Штавише, до Подновља је 1914. дошла вест да је погинуо. После неког времена самохрана мајка Николе и Ангелине, Јока Калабић, ступила је у емотивну везу са Николом Продановићем, такође жандармом у аустријској служби у Подновљу. Из њихове љубави родио се 1916. син Недељко. Али онда је дошло до новог, готово филмског преокрета, толико присутног у животу Калабића: до окупационих власти у Босни дошла је вест да је Милан ипак жив и у редовима српске војске. И његова породица била је онда по казни интернирана у Арад, злогласни логор где је Јока провела остатак рата са све троје деце. После завршетка рата, Јока није успела да обнови брак са Миланом, али ни са својим другим изабраником, који се одселио и оженио другом женом…
Живот Јоке и њене деце ни после рата није био лак. Интересантно је да Никола и Ангелина најмлађег Недељка нису ословљавали са „брате“, већ „рођаче“. „Пошто је испало да је њихов отац ипак жив, о вези мог оца и њихове мајке није било упутно причати“, сећао се он касније (преживео је и Други светски рат и остатак живота проживео у емиграцији у Аустралији). Раскол у породици одразио се и на њих, па је Никола једно време живео са оцем, раздвојен од мајке и сестре. Но отац, који се ускоро поново оженио, према њему је био строг (по речима Ангелине Калабић – „очајно строг“), могло би се рећи и суров. „Волео је друштво, кафану, био је за све, само за кућу није био“, сећала се касније ћерка Милана Калабића, који као да је и по родољубљу, али и по несталности и везаности за жене, подсећао на свог оца. Малог Николу је често тукао, у тој мери да му је једном и повредио ногу. Недуго затим, дечак ће се вратити мајци у Подновље. Међутим, одрастање уз свест о разореној породици, уз насилног оца и маћеху, као и детињство проведено у логору смрти – дакле услове који су превазилазили и сурова времена с почетка века – морали су утицати и на Николу у развојном добу.
Прво питање, на које нам одговоре пре може пружити нека друга хуманистичка наука, јесте колико је тешко одрастање оставило трага на Николу Калабића и његову улогу у рату и драматичним догађајима 1941‒1945. године…
Више у: Бојан Димитријевић, Немања Девић, ”Никола Калабић и Горска краљева гарда, истина и мит”, Службени гласник, Београд, 2023.
