Пише: Бранислав Мићић ( Бранислав Мићић је делатник у организовању заграничних српских заједница на Балкану. Оригинални текст је изашао у Православљу, званичном листу СПЦ, фебруара 2001.)
Ових дана навршило се 20 година од смрти Јосипа Броза. Надајући се да је потпуни заборав једини пут да се отарасимо утицаја те особе, запањено сам слушао коментаре врхунских писаца, историчара, психолога, новинара како, уз часне изузетке, са мањом или већом дозом симпатије причају о Брозовом времену.
Нико, апсолутно нико од њих није поменуо Нови Београд – темељ „новог“. Припадник сам друге генерације деце Новог Београда, у историји тужно обележене као „официрска“ и „полицијска“ деца. Данас заборављен, Нови Београд је највећи сатански експеримент, врхунац комунистичког егзибиционизма. Н. Б. је резултат претходних несрећа, сâм по себи несрећа, духовни гулаг, духовни „Голи Оток“, са правом назван велика спаваоница.
Град „новог“: нови блокови, нова „светилишта“, нове школе, нова обданишта, нове продавнице, нов студенски град, нова хала спортова, нов аутопут, за нову децу, за нове студенте, за нове људе.
Град у пустињи, град без цркви, град као у турска времена дигнут на кулуку и харачу, град без родбине, град без историје, град обезбожених, град некрштених, град расрбљених, град мртвих душа, град сконцентрисане моћи лажног ауторитета, град будућих „аријеваца“ због чијих су диплома падали образовни системи и критеријуми, град чија су деца мењала ток историје и за добро и за зло, град где је до врхунца доведена пошаст коју је Владика Николај (Велимировић) тако добро уочио: „Над српским народом се плански и систематски спроводи духовни геноцид преко многобројних секти – протестантских, далекоисточних и сатанских“. Према испитивањима у Брозовој Југославији најмање секти било је на Новом Београду. Није било потребе, нама је управљала највећа сатанска секта – Брозов модел комунизма.
Нови Београд није романтична случајност. Паклени план његовог развоја је детаљно смишљен и као такав направљен да решава могуће проблеме у будућности. Идеја Н. Београда разрађена је до најситнијих детаља, реализација је била планска и постепена и у свакој фази је обављала врло важне задатке за Броза и његове следбенике:
– До појаве Н.Б. Српство и православље се са мање или више успеха бранило на својим границама, сада је можда по први пут нападнуто изнутра, много тежим и разорнијим – духовним оружјем. Град без цркви јасно је показао интерес својих оснивача: разорити хришћанске темеље нашег народа и заменити их атеистичким.
– Требало је изградити и заштити нова „светилишта“ и центре нове политичке моћи: ЦК, СИВ, Федерацију и Општину. Уз њихову градњу ницали су и први стамбени блокови. Сви су насељени породицама ратних официра, ранковићеваца и „народне“ полиције. Огромну већину и тврдо језгро чинили су Срби са Балкана.
– С друге стране, за подухват какав је био исушивање мочваре и дизање овог града требао је велики број људи, огромна количина хране и финансијских средстава. Отуда је смишљена идеолошка форма за бесплатан рад. Србија је добила радне акције и радне бригаде, модеран облик кулука. Уместо цркве и споменика несрећницима из концентрационог логора Сајмиште, на њиховим моштима изграђено је радно насеље у којима су се ориле песме и корачнице посвећене „вољеном Маршалу“.
– Истовремено, оволика концентрација људи послужила је као оправдање за жесток удар на србијанске и војвођанске сељаке, по својој бити традиционалисте и хришћане. Та полицијско-војна акција је данас позната под именом принудни откуп, модеран израз за харач. Само неколико година раније, браћа ових акцијаша насилно су мобилисана и одведена на Сремски фронт. Тако се историја поновила, јер ова три елемента по дефиницији која се и данас учи у основним школама заједно чине турски зулум.
– Траса аутопута од аеродрома и мост „Братства и јединства“ избијали су под Топчидер и Дедиње. Целим потезом насељавани су поратни официри – Брозови академци. Србима са Балкана придружили су се и Србијанци из сиромашних, претежно планинских и пасивних крајева Србије. Броз је био презадовољан. Сада је мирно могао да путује диљем света, сигуран у своју заштиту и одбор за дочеке. Ко је од странаца могао посумњати у нашу љубав према Брозу? Могли су му само да завиде на тако френетичним дочецима, каквим га је „Србија“ дочекивала.
– Н. Б. је послужио пацифизацији ратних официра и потпуној изолацији нових Брозових свештеника – поратних официра и њихове деце од осталог народа, ради формирања специфичне новобеоградске супкултуре. Та паракултура је, поред постојећих народних хероја, дала и кључне „хероје улице“ који су обележили последње деценије ове напаћене земље. Она је родила и рок групе као Екатарину Велику, о чијој се улози и трагичном крају њених чланова ових дана толико пише и прича.
– Н. Б. је такође послужио као решење за сваку власт горућег проблема – студената. Тако се родио Студенски град, далеко од центра Београда, званично највећи интелектуални центар на Балкану, незванично центар за потпуну контролу будућих интелектуалаца. Окружен насељима официра, полицајаца и ранковићеваца, Студенски град се нашао у потпуном и то гвозденом окружењу. Овај „град“ је створио плејаду политичких и економских моћника који су и данас актуелни.
– Градњом фабрика социјалистичког типа (ИМТ, ФОБ, Змај, Икарус, Крон) Нови Београд је добио економску моћ и способност да регрутује, апсорбује и формира огроман број пролетера из читаве земље. За потребе њиховог школовања створен је најапсурднији универзитет на свету, под именом Раднички, који је дефинитивно срушио образовне критеријуме у земљи. Уништењем истих фабрика, отворен је огроман социјални проблем и створени су економски услови за сваку врсту криминала који ће деведесетих десетковати младост Новог Београда.
– Н. Б. је угостио и прву моћну мултинационалну компанију и економског гиганта на Балкану, чувени Генекс. Тиме је добио и међународну економску моћ енормних размера. Његова деца данас су носиоци „самосталних“ компанија који носе приватизацију ове земље. Тако су се спојили Брозов „самоуправни социјализам“ и Ђиласов „неолиберализам“.
– Круну развоја Новог Београда чини градња Конгресног центра Сава и система интернационалних хотела око њега. Тако Н.Б. добија и међународну политичку моћ. Брозови „несврстани“ су добили свој дом у Европи. Круг 150 година српских илузија се затворио, трагедија је могла да почне.
* * *
Нови Београд је, колико то изгледало парадоксално, био и велика срећа. Градећи град у пустињи, Броз је заборавио да су Свети Синаити у Србију дошли из пустиње Синаја.
Дођоши са свих страна донели су собом и крвава сведочанства о несрећама свога краја. Из уста мојих родитеља, родитеља мојих школских другова, кумова, пријатеља, тешком муком смо извлачили потресне приче о Козари, Лици, Јасеновцу, Манастиру Морачи, Братунцу…
Летње и зимске распусте проводили смо у местима порекла наших родитеља. Приче наших деда, баба и рођака отргли су наше претке из заборава: Церска и Колубарска битка, голготе Албаније, Солунски фронт… Тамо смо први пут видели објекте непознате намене – цркве. Запањени и уплашени нашим незнањем, учили су нас шта је Ускрс, Божић, слава – потајно нас крстили.
Доведени смо и обучени да као модерни јаничари освојимо „реакционарни“ Стари Београд. Задатак смо извршили, али на срећу барем делимично измењени. Женећи се и удајући „реакционарном“ децом, чули смо и причу „друге стране“. Истом, тешком муком, извлачили смо приче о предратном, ратном и поратном Београду, Бањици, Јајинцима, Дахауу, Гестапоу, о совјетској Црвеној Армији.
* * *
Нови Београд је и наша прича, прича о судбини деце Брозових свештеника. На Н.Б. живи наш друг Мића – таксиста, који не слави славу јер нема са ким. Све најближе пријатеље и кумове је посахрањивао, родитељи умрли, нема деце. Ниједан од пријатеља није погинуо на ратишту, сви су остали на новобеоградској пешчари и широм Европе, као жртве непризнатог братоубилачког рата који се без милости водио и води београдском калдрмом.
Нови Београд је данас и прича наше деце, моје ћерке и њене генерације, где се процес разарања наставља несмањеном жестином.
Н. Б. је последица прошлости и његови корени сежу далеко, зато се у њему мешала и меша фикција и стварност, прошлост и садашњост, а на жалост и будућност нашег грешног и напаћеног народа.
Дуго већ као народ држимо главу у песку – ваљда нам се зато Н. Б. и догодио. Стално говоримо биће боље, а остављамо новим генерацијама да секу Гордијев чвор, док нас је све мање и све грешнијих.
Зато је обавеза моје генерације, без обзира колико смо морално и духовно осакаћени, да отшкринемо врата будућности својој деци – у противном, не смемо да дирамо у претходне генерације, јер нисмо ништа бољи од њих.
Нови Београд је идеалан за нови почетак сатирања семена зла који су други посејали, али га ми на жалост и даље заливамо, гајимо и горке плодове једемо.
* * *
Текст је писан и објављен у време пре петог октобра 2000. и носи у себи сву тежину тога времена. Данас, када су деца Новог Београда на кључним политичким и економским функцијама у земљи, овај град показује све своје противречности и апсурде.
С једне стране о њему се праве крајње негативни дугометражни филмови који стварају утисак да он представља само низ гета америчког типа. Изградњом Меркатора он поново постаје темељ глобализације у Србији. Реновирањем зграде ЦК по сваку цену, неко жели да задржи дух прошлих времена.
Истовремено, са друге стране из пепела се рађају цркве на Новом Београду, са њима улазе иконе и крсне славе у новобеоградске солитере. Многи моји пријатељи налазе изгубљене корене, наша деца користе компјутере и знају стране језике, али знају и за Божић и за Ускрс и не морају да крију или да се стиде што су Срби. Дубоко верујем, да је почетак Васкрснућа овог града и почетак Васкрснућа нашег рода.
С вером у Бога, све за Мајку Србију.
Опрема: Стање ствари
(Српски лист)
