Пише: Миљан Станишић
МИХАИЛОВИЋЕВЕ СНАГЕ У ЦРНОЈ ГОРИ
Крајем јуна 1941. године пук. Михаиловић је послао кап. Војислава Лукачевића да ступи у контакт са пук. Бајом Станишићем, мај. Ђорђијом Лашићем, мај. Миличком Јанковићем и др., али је избијање Тринаестојулског устанка то спријечило. Ни други покушај кап. Лукачевића да се повеже са поменутим официрима, почетком августа 1941. није успио, јер је у том времену била контраофанзива италијанских казнених јединица по Црној Гори. Од 20. септембра и у октобру 1941. чланови мисије британске и југословенске владе који су боравили у Црној Гори (кап. Бил Хадсон, представник британске владе и чланови југословенске владе мајори Захарије Остојић и Мирко Лалатовић) имали су контакте са појединим официрима Краљевске војске, међу којима се истиче састанак мај. Мирка Лалатовића са пук. Бајом Станишићем. Мајори Лалатовић и Остојић су имали задатак да команданту Равногорског покрета пук. Михаиловићу и појединим високим официрима пренесу поруку Југословенске краљевске владе у Лондону да се не иде са масовним устанком док се не добије знак из Лондона, а кап. Бил Хадсон, као званични представник британске владе, донио је поруку за Михаиловића да Југословени има да се боре за Југославију, а не да се борба претвори у побуну комуниста за Совјетску Русију. Том приликом је мај. Лалатовић пренио и сугестије за даље дјеловање познатим краљевским официрима у Црној Гори.
Мајори Лалатовић и Остојић су путем радио-станице јавили своме пункту на Малти, да су доставили инструкције групи високо рангираних официра како треба да сарађују само са оним официрима и др. који признају Југословенску краљевску војску, као и да им је саопштено „да се треба ограничити за сада на припрему и довлачење материјала у виду повезане и добро организоване акције за дан који ће доцније бити одређен“. Те инструкције се могу сажети у поруци „да се не иде на устанак док се добије знак из Лондона“ (шифровано: „Кад славуј запева са пирамиде“). Међутим, тај план устанка против окупатора, према инструкцијама избјегличке владе, енглеских и других савезника, достављен познатим официрима, кроз осмишљени план договорених активности, није могао бити остварен, јер је комунистичко руководство започело извођење револуције како би се обрачунало са противницима комунизма, а тиме су изазвали братоубилачки и грађански рат. Прва фаза те револуције је подразумијевала ликвидације угледних људи, међу којима и официра, а у крајњем су рачунали да ће им ослобођење од наци-фашистичког окупатора донијети њихов бољшевички патрон СССР. Како су мај. Ђорђије Лашић и кап. Павле Ђуришић у јесен 1941 године формирали националне јединице, то их је ђен. Михаиловић наименовао за команданте на оним подручјима на којима су тада дјеловали (на дијелу подручју сјевера Црне Горе), док је њихово формирање у другим крајевима било тек у повоју, независно од Лашића и Ђуришића.
Мај. Ђорђије Лашић је још првих дана септембра 1941. године формирао официрску организацију „Гвоздена рука“, која је бројала 19 активних официра Краљевске војске, а касније и четничке јединице. Пук. Михаиловић је, по неким подацима, мај. Лашића поставио за команданта четничких снага у Црној Гори (то се посебно могло односити за сјевер Црне Горе, гдје су оне у неким срединама тада једино биле у процесу стварања). Трећег фебруара 1941. г. формиран је Љеворечки батаљом под руководством мај. Ђорђија Лашића у селу Ками, Лијева Ријека, са циљем да се заштите људи и имовина у условима окупације и бруталности комуниста. Он је у својству команданта Љеворечког батаљона 7. децембра упутио партизанском Главном штабу низ мјера како би се превазишла непријатељства, које је комунистичко руководство произвело и тиме запријетило да изазове братоубилачки рат. Од тих мјера навешћемо дио њих, а то је „ 1. Да се Главни штаб за Црну Гору, Боку и Санџак састави од представника свих племена Црне Горе, и то: Куча, Пипера, Братоножића, Васојевића, Морачана, Ровчана, Зећана, Љешњана, Катуњана, Бјелопавлића итд.; 2. Да све представнике изабере народ слободном вољом; 3. Да се судбина Црне Горе преда у руке овако састављеном Штабу, у овом тешком времену. Овај штаб је овлашћен за извођење појединачних акција противу непријатеља до завршетка рата, као и дизање општег устанка, ако за то настану повољне околности“.
Међутим, комунистичко руководство је тежило уништењу сваке опозиције њиховој идеологији, па је било какав договор са њима био немогућ. У одговору је комунистичко руководство истакло да неће дозволити формирање никакве друге војске осим партизанске, поручујући да ће без милости ликвидирати све оне који не слиједе њихову идеологију као „разбијаче народне борбе“, наређујући својим јединицама да енергично наставе са ликвидацијама „петоколонаша“ наводећи „да је то једини лијек“ и да се „ту не треба колебати“. Кап. Павле Ђуришић је августа 1941. пошао у Горње Заостро код Берана и тамо је касније стекао бројне присталице за свој покрет. Њега је пук. Драгољуб Михаиловић касније поставио за команданта Лимских четничких одреда. Комунистички историчари су наводили и документ од 15. октобра 1941. г. у којем се износе инструкције ђен.Михаиловића за Лашића и Ђуришића, као и поменута њихова наименовања на наведене дужности. Овај и документ сличне садржине од 20. октобра 1941. код многих историчара је споран. Неки га историчари оспоравају у цјелости, а поједини су сматрали да нијесу спорна наименовања Лашића и Ђуришића, већ инструкције ђен. Михаиловића за које наводе доказе да су фалсификоване, са циљем да што више оцрне ЈВуО.
Мај. Ђорђије Лашић је средином јануара 1942. г. ступио у контакт са пук. Бајом Станишићем и пренио му инструкције и упутства ђен. Михаиловића, а он је 11. фебруара 1942. године основао Народну војску Црне Горе и Херцеговине. Постоје подаци да му је још крајем септембра 1941. године пренесено од Краљевске владе да он буде на челу покрета отпора за Црну Гору и Херцеговину, али је пук. Станишић оклијевао да то учини, како се не би распламсавао братоубилачки рат, покушавајући да се дође до компромиса, али када је увидио да се више не може чекати јер су комунисти прешли на другу етапу револуције и масовне ликвидације својих противника, он је био принуђен да оснује ову организацију ради спасавања народа. Да је национална организација у Црној Гори своје стратешке потезе координисала са вођством ЈВуО, са ђен. Михаиловићем на челу, као и са Савезницима, и да без њиховог знања нијесу предузимали никакве крупније потезе или су само извршавали њихове наредбе, сугестије и сл. постоје бројни примјери, а овдје ћемо навести онај који недвосмислено потврђује да су тактичку сарадњу са Италијанима у Црној Гори управо захтијевали Савезници, нарочито енглески, а тиме и Краљевска влада. О томе постоји више докумената, а овдје ћемо навести онај у којем Питер Беглеј, шеф енглеске секције СОЕ за Југославију, преносећи ставове и сугестије енглеске владе тражи од Михаиловића, односно четничког вођства у Црној Гори, тактичку сарадњу са Италијанима, јер су били убијеђени у њену брзу капитулацију и тиме су хтјели да их преведу на антифашистичку страну и да се докопају бројног и модерног италијанског оружја и оруђа: „Без сумње рекли смо Михаиловићу да дође у додир са Италијанима. Познавали смо ситуацију у Црној Гори и хтјели да он, Михаиловић добије италијанско оружје када се Италијани повуку, капитулирају или предају“.
Од самог почетка формирања националних организација у Црној Гори оне су биле под командом ђен. Михаиловића и његовог Равногорског покрета, тј. ЈВуО. У Црној Гори су створили моћну националну организацију и успјели су да се супротставе комунистичко-партизанским снагама, тј. КПЈ, која је искористила окупацију земље и извршила масовне злочине са циљем доласка на власт, при чему су се поуздали да ће им ослобођење од наци-фашистичког окупатора донијети СССР, и помоћи им да у Југославији успоставе комунистички поредак.
(наставиће се)
Изашла је из штампе прва од пет књига („Братоубилачки и грађански рат уз Црној Гори 1941. године“) аутора Миљана Станишића на тему братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године, а у припреми за објављивање су му и књиге: „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1942“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1943“, „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1944-1945…“, као и „Ђенерал и војвода Бајо Станишић“ (која ће бити објављена наредне године поводом 80-годишњице од његовог страдања). Прије више од три године рукопис за ове књиге дао је митрополиту Црногорско-приморском г. Амфилохију, који пошто их је прочитао похвално се о њима изразио и дао је благослов за њихово објављивање. Наведена књига („Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, садржи 460 страна текста на квалитетном папиру, тврди повез, шивена и са мноштвом илустрација, тј. колор фотографија и сл.) која је изашла из штампе и наведене четири књиге, које су у припреми, плод су више од тродеценијског истраживачког рада на теми братоубилаштва у Црној Гори од 1941-1945. године. У 20 наставака фељтона представићемо дио из садржаја књиге „Братоубилачки и грађански рат у Црној Гори 1941. године“, као и дјелове из рецензија књиге, од академика Зорана Лакића, познатог српског пјесника Ранка Јововића (сина проф. Милоша који је био жртва крвавог комунистичког „злог прољећа“ у Словенији, маја 1945. године) и др историје Вукића Илинчића, који су прије четири године прочитавши рукопис за књигу, дали ми врло корисне сугестије и написали рецензије. Објављен је и приказ књиге од доц. др Будимира Алексића, у име издавача Института за српску културу из Никшића. Књига се може набавити на киосцима „Тобако С Преса“ уз дневну новину „Дан“, по популарној цијени од 10 евра.
