На самом улазу у Андријевицу из правца Берана, с леве стране, простире се широка зараван звана Књажевац. То је, историјско и верско средиште ове варошице и Горњег Полимља.
У прошлим временима Књажевац се називао Дабетића гумно и био је власништво истоименог братства досељеног из Лијеве Ријеке, тачније имање Радуна Дабетића, те се по њему називао и Радуновац. Братство Дабетића давало је прве вође васојевићког племена пуних стотину година. Дабетићи су велики огранак Рајевића, који носе име по Дабу (Дабети), сину Рајовом. Наиме, родоначелник племена Васојевић Васо, како предање каже, имао је три сина: Раја, Новака и Мија. Рајо је имао такође три сина: Ђура, Даба и Угљешу. Од Ђура је настало братство Лопаћана, од Даба братство Дабетића, а од Угљеше братство Ковачевића. Од Новака и Мија су братственичке гране Новаковића и Мијомановића.
За Даба се, како предање каже, сматра да је живео давно – у првој старини Васојевића – Лијевој Ријеци, у селу Ками. Име Дабо и презиме Дабетић налазимо у нашим старим споменицима. Дабо је мушко име, хипокористик од имена Дабижив, које налазимо у споменицима 13. века (Дечанска хрисовуља). Презиме Дабетић налазимо у Хрисовуљи Стефана Душана из 14. века, где се помиње Смиљ Дабетић. Заједнички предак ове групе Дабо опеван је у неким песмама као жртва скадарског везира. По предању, био је, као многи прваци Брда, домамљен у Скадар и тамо убијен.
Никола Оташев је био први први војвода у племену Васојевића, као наслеђе историјског стања из 14. века – од Смиља Дабетића. Јавља се са звањем војводе на састанку брдских вођа у време млетачко-турског рата, званог Кандијски рат (1645–1669). Имао је два сина, Станоја и Оташа. Обојица су били кнежеви, први у Присоју, други у Сеоцу и Прљанијама. Станоја издаје његов таст кнез Иваниш бегу Љубовићу, који га убија заједно са синовима, док његову жену Стану и две снахе одводи у ропство, у Мостар. Оташ је био хајдук и осветник. Опеван је у песмама „Станојева Стана” и „Шта освета чини”, које су забележили Павле Ровински и Вук Караџић.
После девет година, Оташ са тридесет Васојевића одлази на кулу кнеза Иваниша, где је био бег Љубовић са тридесет пашајлија, поново кућећи данак по Ровцима. Васојевићи их све поубијају, као и кнеза Иваниша и његова два сина. Маријан Болица у свом опису Скадарског санџаката (1641) наводи као племенске главаре у Лимској долини Николу Оташева и Лала Бојова.
Руслан је био трећи војвода васојевићког племена (други је био Лале Бојов) и помиње се у једном декрету далматинског провидура Антонија Бернарда 1658. године, заједно с војводом Илијом Дрекаловићем и главарима Братоножића, Бјелопавлића, Пипера, Хота, Груда и Климената. Русланову титулу ће наследити његов син Никола, Коле, кога су Турци убили у Скадру 1691. године. У ствари, он је у народним песмама опевани Селак Васојевић. Карактеристичне су песме које је забележио Томаш Катанић: „Ропство Брајотића Маре”, „Јован Бабовић и ага из Медуна” и „Плач три тамничара”, у којима су опевана тамновања брдских војвода и погибија последњег кнеза Дабетића.
Од тада војводство прелази на кућу Бојовића, на Вуксана и Ђеку, који владају пуне четири деценије, све до смрти. Обешени су по налогу паше Махмутбеговића – први у Скадру, а други у Пећи. Војводство потом прелази на кућу Ковачевића, а касније Кастратовића. По смрти војводе Сима Кастратовића (1858), војводство прелази у руке Миљана Вукова Вешовића, све до његове смрти 1886. године, када војводство преузима Лакић Војводић, с којим престаје вишевековна традиција вођа васојевићког племена, тачније његовом смрћу 1924. године, од када дужност вођења племена преузимају државни чиновници.
Године 1887. на имању Дабетића у Андријевици црногорски књаз Никола, приликом прве и последње посете, приложио је стотину талира за подизање цркве посвећене Светом Архангелу Михаилу, крсној слави свих Васојевића. Од тада се у част књаза гумно Дабетића назива Књажевац. Црква је завршена исте године, а освештао ју је митрополит црногорски Митрофан Бан.
Извор: Милутин Осмајлић (Политика)
