Пише: Марко Ковачевић, градоначелник Никшића

Мислим да су ту побркане надлежности… Ради се, наиме, о томе да су мени надлежни а ја њима одговоран Иво Андрић и Петар Петровић Његош и Дучић, а не син Алије Изетбеговића. Па према томе и прича о томе да ли ја могу бити нечији издајник она само говори заправо о јачању онога што ми зовемо, међуетничком мржњом. Према томе да ли је неки Србин издајник свог народа то мора да каже Србин, прије скоро десет година је изјавио Емир Кустурица када се против њега повела једна од многобројних хајки у сарајевским медијима а које су се почеле продуковати од самог његовог појављивања на јавној сцени 1981. године.

Ових дана у медијима у Црној Гори, тачније у антисрпском медијском лобију, добили смо много Алијиних синова или боље рећи посинака. Разни радмани, поповићи, алеци и други бауци побркали су надлежности када је Емир Кустурица у питању. Додуше они су се побркали и кад су се самопрогласили надлежнима Његошу, објашњавајући му како га је један други Сарајлија, а не Емир Кустурица, научио да буде то што је био. Рекао бих и да су испали смијешни, али количина мржње и отрова која им је сишла у нејака пера говори о томе да ситуација није неозбиљна и да је у једном дијелу друштва, које је владало Црном Гором апсолутном влашћу све до скоро, почивши патријарх Иринеј са правом примјетио клицу оног зла због ког је Меша Селимовић рекао свом пријатељу да се до 1941. осјећао Србином, а није се питао зашто, а да од 1941. зна зашто је то.

Разлози напада на Кустурицу и поменутих бркања надлежности, леже у томе што Кустурица није побркао надлежности и као неко ко је одговоран Андрићу и Његошу, одабрао да стане у одбрану принципа, против Карађоза који хоће да усели неког новог становника у Проклету авлију доказујући како му је мајка нешто рђаво помислила док га је носила у утроби. Због такве кривице за какву се све наше мајке могу оптужити, што је и Кустурици надлежни Андрић, кроз Карађозова уста констатовао у свом чувеном дјелу, и ја треба да будем окривљен. А са мном и сви они који кажу да се због тога људима не суди, да се људи због тога не прогоне и не затварају, јер су се о “кривца“ очешали. На скупу подршке у Никшићу окупило се доста свијета као и пред судом када сам се јављао у тужилаштво. Народ је, дакле, показао да љуби слободу. Међутим, оних који су били спремни да својим пером и гласом стану пред канонаду коју је антисрпски медијски и сваки други лоби сручио на мене, па самим тим прими и на себе понеки ударац, није било много када погледамо од Дунава до мора сињега. У свему томе постали су ми јаснији они стихови Кустурици надлежног Његоша, речени кроз уста владике Данила: “Да је иђе брата у свијету, да пожали ко да би помога.“ Јер видимо да је данас тешко и пожалити некога а да то не носи одређене последице са собом а камоли помоћи онако како је то Емир Кустурица урадио у мом случају, не због мене, Марка Ковачевића, већ због принципа праведности која ишчезава свакога дана за оне који не осјећају никакву обавезу према Андрићу и Његошу.

Подсјетићу да сам за ових неколико година како се налазим на површини политичке сцене у Црној Гори у више наврата добијао пријетње и увреде међу којима су најгнусније оне које су се односиле на моју покојну мајку и моју малу дјецу. У свему томе није било оних из антисрпског медијског лобија који су иједним чином осудили таква понашања и опхођења, нити је надлежним органима било много стало да те случајеве процесуирају и ријеше на прави начин. Дакле друштво, или овај његов дио, дошло је до тачке у којој његови чланови не виде у другом човјеку сина, оца, брата креирајући атмосферу у којој се жаргонски речено а ево од скоро и буквално ,,не смије прстом мрднут“. Гори од тога је систем који таквом безумљу и мржњи повлађује и тако и он упада у ово бркање надлежности. Али када од тога не може да се одбрани систем, од предсједника до тужилаштва, онда је можда и јасније зашто је број оних који су се испријечили пред канонадом или су попут оне племените птичице у познатој причи у свој кљун понијели једну кап воде да је пусте на кућу праведника коју пале безумници да би се макар знало на чијој су страни били, тако мали.

Због тих људи, међу којима је и Емир Кустурица, умјетник свјетског ранга, којем за разлику од других није требало да разбија своју државу да би постао интернационално препознат, као и због народа који је у више наврата показао своју непоколебљиву већинску вољу у вези са овим питањем која је наш бедем, ускоро ће из штампе изаћи једна књига текстова, као свједочанство овог времена. Сав приход од продаје те књиге ићи ће Дневном центру за дјецу ометену у развоју у Никшићу, чији је тринаести рођендан и био повод за ову хајку која се повела против мене а због које трпе ево и људи попут Емира Кустурице. Тако ћемо надам се затворити овај круг који сам, против своје воље, протрчао кроз блато, уз захвалност онима који нису дозволили да га трчим сам али и оним другима који су из прикрајка бацали камење, потпетљавали ноге или просто чекали да у то блато паднем.