Пише: Светислав Домазетовић

Толико дуго живимо у лажима, да не само да више не распознајемо истину, него смо је и почели мрзјети или (по)сматрати као нешто ништавно, бескорисно, оптерећујуће…

Ово политичко-друштвено стање, најбоље илуструје главица лука;
таман, када помислимо да ћемо, скидањем постојећег слоја лажи, доћи до оног, истинитог, пуног дијела, оно врло брзо, плитким копањем, откријемо да се ради о још једном, само вулгарнијем, слоју лажи.
Сваки слој лажи има своје, наводно друге протагонисте и своје, једне те исте срећне робове.

Свако ко жели да покаже о чему се ради, да живимо у пећини, у којој нам ментални окови не дају, да се макар мало окренемо од сјенки ништавила према свијетлу, буде осудјен од свих.

Највише од срећних робова илити ботова.

* * *

Некада смо “ратовали за мир”, па смо пљували под прозор Западу, затим плакали да будемо њихов, без властите војске, војни партнер…
Сада наричемо за Европом, иако без једне једине институције, која има свој кров, било фигуративно било физички.

* * *

Наш највиши дом – Скупштина, подсјећа на бабушку са 81-ом, лутком.

Сви представници су,
без обзира на предзнаке, страначке називе и популистичке потезе, из једног кадровског котла Комунистичке дубоке државе.
Јавно, у Скупштини, сви су раздвојени и у свађи, а тајно, ноћу, врло ухлебљено живе у једном дијелу, као и јединствена бабушка.

Ипак, на крају и на почетку, сви су они, као и оригиналне бабушке, направљени од липовог дрвета, који је мек и погодан за сваку обраду.
Такође им је и врло слаба отпорност на ударе, без обзира на изглед.

Поготово на поријекло имовине, лустрацију и отварање досијеа.

* * * * * * * * *