Пише: Иван Милошевић
На данашњи дан 1946. године комунисти су испалили метак у Дражу Михаиловића. Тај метак зарио се у Дражу, а као да се зарио у срце свих Срба са намјером да убије све оно што су Срби вјековима били, чему су се надали и куда су ишли. Знали су комунисти да то није био обичан метак, да тај метак има судбоносну улогу да из српске историје и духа избрише човјека који је представљао све оно што они нијесу били. Монархију, западне вриједности, традицију, војничку част и српски образ. Пошто су то знали, знали су и да све то треба сакрити од Срба. Због тога су и Дражу сахранили на непознатом мјесту и дан данас крију гдје су црном земљом прекрили земне измасакриране остатке првог герилца Европе, генерала југословенске војске, краљевог официра и борца против нациста. Кријући његов гроб хтјели су да сакрију истину о њему, да је дубоко закопају под земљу и да тако кажу да он није ни постојао, јер какав је то човјек који нема гроб. Без гроба си као без имена и презимена, без икога свога, безлична карикатура која вјечно лута лавиринтима адског метафизичког подземља.
Каплари, приучене занатлије, дезертери, тога 17. јула пуцали су у образованог војника, човјека који је владао страним језицима, који је завршио све војне школе, носио прегршт страних и домаћих одликовања, који је осмислио нову тактику ратовања (герилу), о којој се и данас предаје у војним школама. Несвршени студенти умазаних образа испалили су метак у грађанску Србију и Србе који су дијелили демократске вриједности Запада, сањали о уједињеној Европи и надали се да их Енглези и остали савезници неће оставити на милост и немилост бољшевичким хордама са Истока и крвожедној браћи жедној братске крви, братског врата и џепа, братског задњег атома српске свијести да је живот на Балкану могућ и за један народ на који су кидисали сви, а он дизао устанке и борио се када то нико није радио!
Судбоносни комунистички метак од Драже је створио легенду. Из стварног живота пребацио га је у пјесму, свакодневни живот, скривено сјећање и обоготворио га је на породичним сликама на зидовима српских домова. Хтјели су да убију свако сјећање на њега, а заправо су га уистоличили на престолу српског сјећања и од њега направили јунака без страха и мане. Као и у осталим сегментима стварности и овдје су комунисти промашили читаву планету. Од Драже су својим метком и скривањем гроба створили вантјелесно биће и човјека који на крилима легенде лебди над свим Србима и учи их шта су и ко су комунисти и какве су њихове намјере према Србима. Убијајући на такав начин Дражу они су га заправо мртвог оживјели и смјестили у фусноте и неисписане стране српске историје које свакога највише интересују, па копају да дођу до њихове суштине и поруке!
Пропао је комунизам! Са њим пропале су све њихове идеје о изгону Драже из српског сјећања и историје. Данас Дража прогања и из српске свијести изгони све заразне клице комунизма. Дража је данас више жив послије смрти него што ће то икад бити Броз и његови вјерни пратиоци са петокракама на челу. Комунисти су убили Дражу, сакрили му гроб, а он их је и мртав побиједио и уселио се у сваки српски дом који српски дише и пише, мисли и осмишљава свој и живот заједнице којој припада. Дража је данас толико жив и иако је напунио скоро 130 година изгледа исто онако као и са 53.
Можда и више није ни важно хоће ли се икада открити гдје је Дража сахрањен. И кога то више интересује када је Дража постао српска легенда, српски косовски витез који није пао на кољена када је читава Европа клекла пред њемачким нацистима. Најзаслужнији за његову легенду су баш они који су хтјели да га избришу са списка живих и мртвих и предају онтолошком нестанку. Јадних комуниста који су убили Дражу више се нико не сјећа нити ко зна шта су били и гдје су завршили, али сви знају ко је био и за шта се борио Дража. Легенда без гроба изгледа дуже живи од тобожњих идеолошких првака сахрањених по свим ововременим правилима! Заслуге и истина увијек побиједе, па и када се преселе у легенду!
Жив је Дража, умро није, док је Српства и Србије!
