Пише: Миљан Станишић
У устаничким акцијама било је доста стихије, неорганизованости, што је, између осталог, узроковало и то да ПК КПЈ није ни донио одлуку о тачном отпочињању устанка, већ је на састанку у Стијени Пиперског 8. јула одлучено да мјесни комитети што прије приђу његовом отпочињању. Тако су н.пр. састанци мјесних комитета барског и цетињског среза одржани 9. и 10. јула, а састанци мјесних комитета – Котора, Колашина, Берана, Бијелог Поља, Жабљака, Даниловграда, Пљеваља, Херцег Новог од 12. до 16. јула. Прави разлог зашто састанци мјесних комитета нијесу одржани у приближно истом временском интервалу био је тај што су они зависили од присуства делегата ПК КПЈ на сваком од тих мјеста, јер су они преносили ставове, упутства и операционализацију активности, за сваки срез посебно.
Иако су послијератни режимски историчари, али касније и остали тврдили, а свједоци смо да се то задржало и до данашњих дана, да су у 13-јулском устанку постигнути грандиозни успјеси, при чему је “ослобођена скоро сва Црна Гора”, на објективан начин се може доћи до закључка да су ти ставови само дјелимично истинити. Чињеница је да у 13-јулском устанку већина градова нијесу били заузети, о чему објектино пишу поједини аутори, од којих наводимо и Николу Н. Томића (“Црна Гора под окупацијом”): “Устанак је трајао свега десет дана, за које су вријеме устаници нападали и заузимали мјеста с мањим италијанским посадама, док мјестима са великим посадама (Цетиње, Подгорица, Никшић, Пљевља, Бар, Улцињ, Котор, Херцег Нови, Рисан, Пераст и Будва) устаници се нијесу смјели ни приближити. Такође се нијесу смјели приближити ни Плаву и Гусињу, гдје су Арнаути и муслимани били спремни на отпор. У никшићком срезу дигло се на оружје преко пет хиљада устаника. Они нијесу имали смјелости да нападну италијански гарнизон у Никшићу, него се сва њихова акција ограничила на разоружавање карабињеријских станица по селима, паљење општинских архива, оштећење жељезничке пруге и разгоњење жељезничког особља. Све операције у устанку коштале су устанике 72 мртва и 53 рањена”.
Навешћемо величанствену побједу коју су устаничке снаге под командом капетана I класе Јакова Кусовца (који ће касније заузимати значајне дужности у четничком покрету), од свега 80-ак бораца Љуботињског и Горњоцеклинског одреда, извојевале 15. јула на Кошћелама над далеко бројнијим италијанским снагама. Том приликом у добро припремљеној операцији у дванаесточасовној борби био је поражен моторизовани италијански батаљон од око 800 војника. Од тога су убили преко 70 италијанских војника, ранили теже преко 100, а лакше око 150, као и заробили више стотина њихових војника и официра. У тој борби Љуботињском одреду припомогло је и 17 војника из Горњоцеклинског одреда, од којих и комунистички руководиоци Андрија Пејовић и Стеван Машановић. Постоје свједочења да се током тих дешавања Пеко Дапчевић са једним бројем комуниста налазио у близини, на Ублама Љуботињским, на свака пар колометара од попришта борби, и да нијесу учествовали у борби. Режимски историчари овој величанственој побједи давали су чисто комунистичку ноту, а тек у последње вријеме о томе се почило објективније писати (др Владимир Јовићевић и др.).
Према комунистичким изворима изнесени су различити подаци о броју жртава на италијанској страни јулских дана устанка у Црној Гори, а крећу се од осамсто до преко хиљаду убијеник, док је неведено да је било још више рањених, а заробљених на хиљаде. Ове цифре треба узети са резервом, јер у тако необјективним изворима је наведена драстична диспропорција о броју својих жртава и непријатељских. У јулском устанку број жртава на италијанској страни морао је бити већи од устаничких, с обзиром да су напади устаника на италијанске војнике били изненадни и они их нијесу тада очекивали, па се нијесу за њих били ни адекватно припремили. За број заплијењеног оружја и оруђа од Италијана постоје доста прецизни подаци и то: 3 хиљаде пушака, 56 пушкомитраљеза, 98 митраљеза, 5 камиона бомби, 2 барутна магацина, 15 топова, 19 минобацача, уништен је један авион, један тенк, 81 камион, 57 мотоцикла, војничка опрема, намирнице и др.
Уочи јулског устанка КПЈ почиње да мијења реторику како би придобила што више људи на устанак и себе представља као организацију која ће се несебично ставити на чело устанка и то не наводно ради политичких амбиција и освајања власти, већ да се сви родољуби, без обзира на националну, вјерску пропадност или политичко увјерење удруже и да “јединственом борбом протјерају омрзнуте окупаторе из своје земље”. Овај краткотрајни реторички заокрет КПЈ је био само тактички потез и варка, јер су у пракси дјеловали савим супротно, што ће се касније у драстичној мјери показати. Италијански окупатор је сматрао да је довољно да учини повластице црногорском народу, како се не би бунио или евентуално изводио неке веће оружане акције. Зато у својим гарнизнима и посадама нијесу држали бројније оружане снаге, па уз велику борбеност, елан и бројност устаничких снага, један број њих су заузети. Међутим, оне боље организованије и бројније нијесу успјели или нијесу ни покушали заузети, као п.пр. у Бару, Улцињу, Цетињу, Подгорици, Никшићу, Пљевљима. Гарнизон у Подгорици није освојен и због тога што је један врој комуниста напустио борбене положаје, без знања устаничке команде, чиме су знатно ослабили фронт, а укупно и успјешност операција на том сектору.
Почетни ентузиазам устаника убрзо је почео да јењава, што је било очито на примјеру дешавања око заузимања Подгорице, гдје се испољила сва стихијност и организационе слабости у устанку, при чему устанички талас није захватио све просторе приближним интензитетом. Међутим, чињеница је да нијесу само неки комунисти напустили положаје, већ и један број других, усљед стихијности, неприпремљености, слабе кординације и командовања у јединицама, као и јачине италијанских снага. Комунисти су прве потезе које су предузели, сходно прокламованој идеолошкој орјентацији, усмјерили на формирању својих органа власти по запосједању појединих територија, које су ради камуфлаже назвали “народним” органима; затим, паљењу општинских архива, и сл, чиме су хтјели да покажу да су они за револуционарне промјене и да од њих све почиње, па су зато били за потпуни дисконтинуитет од “труле” буржоаске власти, а за успостављање тзв. диктатуре пролетаријата, и почетак обрачуна са свима онима који нијесу за њихову иеологију. Како су у КПЈ били увјерени у брзи слом наци-фашизма, уз доминантну улогу Црвене армије, то су своје активности почели да усмјерајавају према противницима револуционарних промјера и свиме онима који имају везе са “старим”.
Иако утицај комуниста у свим срезовима Црне Горе нигдје није био доминантан, они су својом аграсивном пропагандом свуда настојали да имају примат, показујући да их слога и јединство народа не занимају, већ само ситуација која одговара њиховим партијским интересима, без обзира на лоше последице које из тога проистичу. Комунисти су вршили политичко-пропагандне активности са циљем да што више продру у народ ради пласирања својих идеја и јачања утицаја, тежећи да се наметну као организација која је “уз народ, а против окупатора”, што су вјештом пропагандом то дјелимично и успјели, изводећи акције као што су кидање телефонско-телеграфских веза, оштећење путева, напади на жандармеријске станице и посаде, моторизоване јединице и сл. То је чинили да покажу како се они наводно једини бескомпромисно боре против окупатора, притом се не обазирући на последице које такве акције могу изазвати (и то без икакве помоћи од Савезника), и у ситуацији када је окупатор најачи и свуда је односио побједу за побједом, на свим већим ратиштима,.
(наставиће се)
(Убрзо из штампе излази једна од три књиге публицисте Миљана Станишића о трагикама братоубилачког рата код нас од 1941-1945…)
