Пише: Лав Пирогов
Једном ми је на улици (док сам јео пирошку) пришла девојка и на лошем руском замолила за фотографисање. Још жваћући, почео сам да отирем руке о панталоне, али се онда разјаснило да не треба фотографисати њу, него мене.
Баш оригинално. Са истим таквим успехом могла је пожелети да фотографише жбунић поред киоска за пирошке, израстао из прошле године непоједеног парадајза.
После фото сеансе девојка је почела да ми објашњава због чега то ради. Испоставило се да она снима лица пролазника за свој албум. Да у Америци не би мислили да су Руси – само Путин. Из њене приче произлазило је да је Путин грозан чак и у поређењу са мном.
Ја сам се увредио. „Откуд сад то? Путин је нормалан!“ У мени је заискрио грађански осећај.
Несумњиво, да сам био припит, почео бих да узвикујем пароле и да девојци отимам камеру. Али ја сам био човек који тек што је појео пирошку, па је прошло и без тога.
И тако је она отперјала у Америку, потпуно уверена да у Русији нису сви такви као Путин. А стварно, чиме се просечан Рус разликује од просечног Путина? Ничим! Осим што је можда још гори.
Путин је од демократске Украјине отео Крим, кажете? Да, а ми хоћемо још Харков, Одесу, Кијев и приде Аљаску. Зашто? Па да нам се нађе. Путин им је, кажу, изабрао Трампа – а нама је тај чудак био симпатичан. Путин ратује у Сирији – то је после скоро тридесет година први рат који не водимо на својој територији – хвала!
Ако нас Путин у нечему не задовољава, онда је то у унутрашњој политици, а она из Америке није баш видљива. Па и ту не задовољава – јер је недовољно Путин.
Уопште узев, дечице, није проблем у Путину, проблем је у Русима! А Американци, рекло би се, то уопште не разумеју.
(„Взглядь“, превео: Ж. Никчевић)
