Радикалне мере којима Европа беспризорно, кршећи основна људска права, дискриминише сваку идеју о постојању Русије и Руса оголила је парадокс феномена западног човека – брижни заштитари ретких врста лептира и егзотичних птица поздравили су прогон својих суграђана Руса. Шта би на то рекао Гебелс?

Када је 2014. године у Њујорку 18 земаља предложило Резолуцију о борби против глорификације нацизма, неонацизма, ксенофобије и нетолеранције, 55 држава се уздржало од гласања, а само две су гласале против-САД и Украјина. Резолуцију на европском континенту подржале су свега три земље- Русија, Србија и Белорусија.

Да ли ова чињеница баца ново светло на афирмацију нацизма у Европи и нуди одговор на питање како је западни човек прешао пут од углађеног софистицираног борца за очување ретких врста птица до варварина који протерује Достојевског?

Ко је творац инквизиције?

Овде се ради о западној пропаганди и неолиберализму који се дичио тиме да поштује људска права, а у име тих истих права имали смо толико ратова само у последњих 20 година. То је лицемерно, каже психолог Жарко Требјешанин.

-Идеологија која осуђује дискриминацију према полу, религиозној и националној припадности показала се декоративном јер смо сведоци да се управо по тим принципима осуђују људи. Истовремено док говоре да је православна црква конзервативна, мрачна и одговорна за злочине, они заборављају ко је творац инквизије.

И Гебелс би им позавидео

Дискриминација Руса, указује наш саговорник, апсолутна је, иде до бесмисла и подсећа на нацизам.

-Оно што Гебелс није имао, а на чему би само могао да завиди јесу средства масовног информисања, интернет, друштвене мреже, кабловске телевизије. Заиста застрашује до које мере иде дискриминација Руса. Када вас медијски бомбардују онда је тешко одржати здрав разум и сопствено мишљење.

Од дехуманизације до истребљења

На питање да ли таква индоктринација може бити објашњење за изостанак реакције на емотивним плану обичних Европљана, Требјешанин каже да се погроми неистомишљеника заснивају на томе да их најпре дехуманизујете и сатанизујете да би онда њихово истребљење постало нормална ствар.

-Овде се иде и даље од тога, не само да се сатанизују живи људи већ и највећи припадници руске културе тако што се изналази како су и они одговорни за оно што се дешава у Украјини. Својевремено су тако биле одговорне и наше епске песме и Андрић. Матрица је иста. Најпре претворите цео народ у нешто што није људско, као што је био случај са Јеврејима, а затим их прогласите бубашвабама.

Емпатични према Украјини али не према Донбасу

Резултат тога што живимо у преобиљу информација и то не само информација већ и оних које нас емотивно ангажују или нас деангажују, сматра Часлав Копривица, професор Факултета политичких наука, за резултат нема човека грађанског друштва, самосталну индивидуу која самостално суди и има критички апарат.

Дешава се, каже, да људи имају мноштво мњења која коегзистирају, која су неконзистентна зато што код политичке коректности никада није начелно забрањен расизам, него је то увек имало облик некаквог магловитог налога при чему је таксативно било набрајано против којих скупина човек не сме бити па су то неке нације, неке сексуалне мањине или религијске, а према другима мање више.

–Током деведесетих у нашем случају – расизам, дискриминација и све што вам може пасти на памет као недопуство у западном свету било је практиковано без икаквих ограничења. То сада видимо у драстичнијој мери у случају Руса и то говори да је могуће да истовремено будете неко ко ће да доживљава емпатију због страдања Украјине, Вуковара, Сарајева и тако даље, а савршено га не занима шта се дешавало са Србима у Републици Српској Крајини или са рускојезичним становништвом Донбаса.

Малтретирање као грађанска дужност

Излив антируског нацизма у Западној Европи има објашњење, указује Копривица.

-Грађанин на Западу се никада није конституисао као субјект, већ одговара на гомилу импута – на неке је индиферентан, на неке га медији мобилишу да ангажује своју емпатију, а у неким случајевима иде дотле да добронамерни грађани, људи који су иначе пристојни, доживљавају као своју грађанску дужност малтретирање рускојезичких суграђана у свом окружења“.

Демони ксенофобије нису од јуче

Као пример, он наводи Немачку у којој 2014. нико ништа није могло да сазна од онога што се дешавало у бившој Украјини, односно Донбасу.

–Тамо грађани мисле да заиста није било никаквог повода за руску интервенцију и оно што је најгоре дат је сигнал људима који су начелно добронамерни и који никоме не би ништа нажао учинили да потпуно ксенофобично, расистички и на најгори могући начин реагују.

Стари демони ксенофобије све време су били закопани, каже Копривица, јер нико није могао за неколико седмица рата у Украјини да конструише русофобију.

-Демони русофобије и славенофобије су били све време ту и само је требало да неко да знак да они буду ослобођени и појаве се у форми која подсећа на оно што смо имали у Немачкој тридесетих година прошлог столећа.

Извор: Спутњик