Суноврат грађанског Цетиња, који траје и данас, отпочео је одмах по његовом ослобођењу. У цетињским данима дугих цијеви стријељано је без икаквог суђења и пресуде 28 грађана Цетиња. И данас,, на цетињском новом гробљу налазе се необиљежене хумке са земним остацима погубљених, иако су њихова имена позната

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуције на Цетињу као табу тему, неподобну за темељно научно истраживање.

То неписано правило прекршио је историчар Предраг Вукић, који је први почео да истражује и пише о том братском сатирању. Све значајне личности из војно-политичког апарата Црне Горе избјегле су, ових година, да се одреде према овој егзекуцији. Једини изузетак учинио је генерал-пуковник и народни херој инг. Блажо Јанковић који је јавно проговорио и објаснио разлог ликвидације професора, истичући да су њих убили „ђаци понављачи”. Да се запазити да погубљени грађани нијесу припадали ниједној зараћеној страни нити су се за вријеме рата активно бавили политиком.

Није тешко закључити да су овакве егзекуције упрљале ослобођење земље од окупатора и предодредиле нашу садашњост, јер земља у којој убијају угледне и паметне мора пропасти и доћи на дно цивилизацијског прогреса. Ово подсјећање само је корак на путу очишћења и просвјетљења једноумља и мрака ка историјском помирењу које се не може постићи док се на цивилизован начин не обиљеже безимене хумке остале послије братског сатирања.

Стријељани без суда и пресуде:

ДР ЈОВАН ПЕТРОВИЋ-ЊЕГОШ, професор Цетињске гимназије,

МИЛЕВА ПЕТРОВИЋ РОЂ. СТАНИШИЋ, супруга проф. Јована Петровића-Његоша,

ЈОКО ГРУЈИЧИЋ, директор Учитељске школе на Цетињу,

МИЛОСАВА ГРУЈИЧИЋ рођ. Кусовац, супруга директора Јока Грујичића,

НИКОЛАЈ ДОРИОМЕДОВ, проф. цетињске Богословије,

ИЛИЈА ЗОРИЋ, директор Цетињске гимназије,

МИХАИЛО ЗОРИЋ, проф. Цетињске гимназије,

АЛЕКСАНДРА МАТАНОВИЋ, проф. енглеског језика,

МИРКО ДРАГОВИЋ, управник Народног позоришта на Цетињу,

ТОМО МИЛОШЕВИЋ, предсједник цетињске општине у Краљевини Црној Гори и Краљевини Југославији,

ВАСИЛИЈЕ КАПИСОДА, ученик Цетињске гимназије,

МАРКО ПЕРОВ МАРТИНОВИЋ, послужитељ Цетињске гимназије,

НИКОЛА БАЈОВ ПОЧЕК, правник у финансијском одјељењу,

ВУКО ПЕЈОВИЋ, општински чиновник,

МИЛЕВА БОРОЗАН, општински чиновник,

МАРКО САВОВ ПЛАМЕНАЦ, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу,

НИКО САВОВ МИЛОШЕВИЋ, чиновник Државног музеја на Цетињу,

ЉУБО ИЛИЈИН КНЕЖЕВИЋ, поштански чиновник

НИКО МАШАНОВ КРИВОКАПИЋ, поштански чиновник

МИЛО ПРЉА, инжењер агрономије,

ДУШАН ЛУКИН ВУЈОВИЋ, поручник Краљевске Југословенске војске,

ИВАН МИЛАЧИЋ, заступник фирме „Сингер” на Цетињу,

МОМЧИЛО ЗЕКОВИЋ, полицијски чиновник,

ВЈЕЦЕСЛАВ ВАЦЕК, полицијски инспектор,

НИКОЛА МИЛАШЕВИЋ, власник столарске радионице,

СТАНКО ФИЛИПОВИЋ.чувар манастирске шуме на Цетињу,

ЂУРО ПЕРИШИЋ, месар

ВЈЕКОСЛАВ АНДРЕЈЕВ, инжењер грађевинарства

ПАРТИЗАНСКЕ ЕГЗЕКУЦИЈЕ НА ЦЕТИЊУ У НОВЕМБРУ 1944.

Проф. Предраг Вукић

Послије искрцавања англоамеричких трупа у Француској јуна 1944. и неумољивс офанзиве Црвене армије на руском ратишту услиједило је масовно по- тискивање њемачке војне силе на свим фронтовима и рат је коначно ушао у своју’завршну етапу. У раздобљу од септембра до децембра 1944. год. партизанске војне снаге извршиле су за- узимањс свих градских центара у Црној Гори и спровелс успјешно протјеривањс њемачких окупационих трупа из Црне Горе. На жалост, ослобођење од њемачке окупације и Слом фашизма, као изразито тоталитарног и нечовјечног поретка, није истовремено означило успостављање новог, праведнијег и хуманијег друштвеног система који би се темељио на начелима парламентарне демократијс и поштовању основних људских и грађанских права већ побједу бољшевизма који је слично фа- шизму укинуо парламентарну дсмократију и вишепартијски систем и суспендовао основне грађанске слободе. Једна од основних карактеристика бољшевизма потврђена историјским искуством у свим државама у којима је овај друштвени систем освојио власт је и спровођење немилосрдне и бескрупулозне физичке ликвидације свих грађана који из било којих разлога сметају носиоцима оваквог друштвеног поретка. Примјењујући методе својих идеолошких инспиратора Лењина и Стаљина, Одјељење за, заштиту народа (ОЗН-а) за Црну Гору је састављало спискове за ликвидацију свих оних грађана који су се макар и вербално замјерили комунистима. Послије протјери- вања њемачких трупа, партизанске јединице које су заузеле ослобођене градове у Црној Гори одмах су без оклијевања и адекватног судског поступка извршиле егзекуцију свих грађана који нијесу одступили са четницима а чија су имена била назначена. на списковима за погубљење “неподобних”. Као административни центар Црне Горс Цетиње у томе није могло бити изузетак всћ само још један трагичан примјер који потврђује лењинско правило да нема и нс смије бити милости према “кла- сним непријатељнма”.

Дана 13. новембра 1944.године Цетиње су ослободили борци Десете црногорске ударне бригаде под командом Николе Бановића. Већ истог дана увече, према већ примљеном списку за егзекуцију ухапшено је 14 грађана. Стријељани су 14. новембра у Хумцима код Новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1) Јоко Грујичић, директор учитељске школе на Цетињу.

2) Милосава Грујичић, рођ. Кусовац супруга директора Јока Грујичића.

3) Др. Јован И Петровић-Његош, професор физике и хемије у цетињској гимназији.

4) Милeва Петровић, рођ. Станишић, супруга проф. Јована Петровића-Његоша.

5) Мирко Драговић, управник Народног позоришта на Цетињу.

6) Марко Савов Пламенац, начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу.

7) Никола Бајов Почек, дипломирани правник.

Момчило Зековић, полицијски чиновник.

9) Иван Милачић, заступник фирме “Сигнер” на Цетињу.

10) Вуко Пејовић, општински чиновник.

11) Милева Борозан, општинска чиновница.

12) Василије Каписода, ученик гимназије.

13) Никола Милошевић, столар.

14) Вјекослав Андрејев, занимање непознато.

Али то није био крај егзекуција. Већ 14. новембра ухапшено јејош 14 грађана. Стријељани су 15. новембра на истом мјесту на комс је извршена предходна епекуција, у Хумцима код новог гробља у Цетињу. Погубљени су:

1) Илија Зорић, директор цетињске гимназије.

2) Михаило Зорић, професор историје у цетињској гимназији.

3) Николај Дориомедов, професор вјеронауке у цстињској гимназији.

4) Марко Пeров Мартиновић, послужитељ цетињске гимназије.

5) Душан Лукин Вујовић, поручник краљевске југословснске војске.

6) Мило Прља, инжењер агрономије.

7) Љубо Илин Кнежевић, поштански чиновник.

8 )Томо Милошевић, предсједник цетињске општине у краљевској Југославији.

9) Нико Машанов Кривокапић, поштански чиновник.

10) Нико Савов Милошевић, чиновник Државног музеја на Цетињу.

11) Станко Машов Филиповић, чувар манастирске шуме на Цетињу.

12) Александра Матановић, кћер цетш^ског апотекара Крста Матановића.

13) Ђуро Перишић, месар.

14) Вецеслав Вацек, полицијски агент.

Судећи према вјеродостојним подацима, средином новембра 1944. године егзекутори ОЗН-е стријељали су планиране. Према сјећању старијих грађана, у Цетињу су у то бесудно вријеме ширене гласине да је првобитно постојао списак са именима 42. грађана из Цетиња одређена за погубљење али је нечијом интервенцијом списак редуциран на 28. имена. Сви ови грађани погубљени су без предходно спроведеног судског поступка. Одмах по извршеним егзскуцијама Ратни војни суд на Цетињу објавио је плакат на коме су поименично наведсна имена свих стријељаних грађана који су осуђени на смрт због “сарадње са окупатором”. За свакога од њих наведен је тачан датум погубљења. Овај плакат је истакнут на јавним мјестима у граду али је по наређењу мјесних “народних” власти убрзо повучен. Уствари, никаквог судског поступка није ни било већ су сви ови људи одведени из својих домова право на стратиште без и најмањих судских формалности. Према сјећању савременика тога трагичног раздобља наше прошлости који су лично познавали своје пострадале суграђане, нико од њих није заслуживао ни смртну казну ни дугогодишњу временску робију. Погубљени су због својих антикомунистичких увјерења, а не због конкретних кривичних дјела против човјечности којих није ни било. Многи од њих су избјегавали активно бављење политиком а нико од њих, колико нам је познато, није активно учествовао у извршењу појединачних или масовних убистава, паљевина и примјени осталих насилних мјера ратног терора.

Међу њима је било и неколико угледних грађана Цетиња. Професор Илија Зорић рођен 7. фебруара 1892. године на Цетињу у породици Јосифа Зорића и Јоване рођ. Мартиновић. Гимназију је свршио на Цетињу 1910. године а студије славистике у Кијеву. Био је професор књижсвности у Цетињској гимназији (од 1914-1932), инспектор просвјетног одјељсња Краљевске банске управе на Цетињу, директор Которскс гимназије (од 1934-40.) а потом дирекгор Цетињске гимназијс (од 1940-

44.) Активно је учествовао у културно-просвјстном животу Цетиња. Био је члан уређивачког одбора цетињског историјског часописа “Записи” (од 1927-30.) и један од уредника “Записа” (од 1932-33.). Поред “Записа” сарађивао је у студији “Цетиње и Црна Гора” (Београд 1927.) и у зборнику “Алманах-шематизам Зетске бановине” (Сарајсво 1931.). Писао јс књижевне рецензије о многим нашим писцима, пратио рад цетињског Народног позоришта и нарочито књижевну публицистику и развитак шта- мпе у Црној Гори. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 52. години живота.

Његов млађи брат Михаило Зорић, који је погубљен истог дана, рођен је на Цстињу 9. новсмбра 1900. Био јс професор историје у Цетињској гимназији (од 1925-1944 ). Написао је и објавио студију “Краљ Никола Пстровић Његош (младост и прве године владе)”. Студија је објављена на Цетињу 1935. и броји 30 страница. Написана је на основу објављенс литературе и необјављене документацијс цетињског архива.

Професор Јоко Грујичић рођен јс у Горњем Загарачу 20. септембра 1891. у породици Марка Грујичића и Плане рођ. Маркишић. Био је професор француског језика у Цетињској гимназији (од 1914-1936.), в. д. директора Цетињске гимназије (од 1936-40.) и дирекгор учитељске школе на Цетињу (од 1943- 44.). Стријељан је 14. новембра 1944. на Цетињу у 53. години живота заједно са супругом Милосавом рођ. Кусовац.

Професор Николај Дориомедов рођен јс 22. фебруара 1892. у Кијеву у породици Георгија Дориомедова и Анастасије рођ. Гроздов. Свршио јс духовну академију у Кијеву 1916. Послије Октобарскс револуције избјегао је у Југославију. Био је професор цетињске богословије (од 1921-26.) а потом профссор богословије Св. Сава у Сремским Карловцима (од 1926-32 ). Одлуком Св. Синода од 19. августа 1932. премјештен је у цетињску богословију. По други пут био је професор цетињске бого- словије (од 1932-35.) а потом професор вјеронаукс у Државној учитељској школи на Цетињу (од 1935-41.) За вријеме окупације (од 1941-44) био је професор вјеронаукем у цетињској гимназији. Указом кнеза намјесника Павла од 27. јануара 1940. годинс одликован је Орденом Св. Саве V стспена. Стријељан јс на Цетињу 15. новембра 1944. у 52. години живота.

Др Јован Петровић-Његош рођен јс 14. августа 1897. године у Његушима у породици Ивана Гајова Петровића-Његоша и Маке рођ. Поповић. У Његушима је завршио основну школу а нижу гимназију на Цетињу. Средњу поморску школу уписао је у Котору гдје је завршио два разреда. Послије свршеног школовања вратио се у Југославију и посветио просвјетном раду. За вријеме краљевске Југославијс био јс професор у поморским школама у Бакру и Дубровнику а затим јс радио као професор гимназије у Косовској Митровици и у Београду. док је у раздобљу од 1929-1932. године био суплент цетињске гимназије. У току окупацијс био јс професор физике и хемије у цетињској гинмазији. Стријељанје 14. новсмбра 1944. на Цети њу у 47. години живота заједно са супругом Милевом рођ. Станишић.

Дугогодишњи предсједник цетињске општинс Томо Милошевић рођен је 9. августа 1886. године на Цетињу у породици Андрије С. Милошсвића и Киће рођ. Мартиновић. У државну службу ступио јс 1. октобра 1905. и као судија цетињског окружног суда наименован је 3. новсмбра 1920. године за предсједника општине. Афирмисао се као изузетно креативан и предузимљив градоначелник. “За вријеме његовог предсје- дништва општина Цетиње осјетно јс пошла напријед. Проведено је финансијско и административно уређење, подигнуте су двије модерне тржнице и једна основна школа, отворене су и предате саобраћају неколике важне улице, откупљена зграда дјечијег забавишта и земљиште за нову централну основну школу, двоструко јс увећана елсктрична централа и набављен материјал за нови цетињски водовод, подигнут је нови општински парк и уређен стари, улице су засађенс разним дрвећем итд.” (Илустровани званични алманах-шематизам Зетске бановине, Сарајево 1931. стр. 238.). Томо Милошевић је активно учествовао у разним културно-просвјетним и националним удружењима. Одликован је орденима Бијелог орла V степена, Југос- ловенске круне VII и Румунском звијездом IV степена. Д жност градоначелника Цетиња вршио је искључиво за вријеме краљевске Југославије али не и у току окупације, па је самим тим нејасно због чега је погубљен када није сарађивао са окупаторским властима. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 58. години живота.

Мирко Драговић јс рођен 1896. године у Улцињу у породици историчара и професора Марка Драговића и Јелене рођ. Газивода. Основну школу и гимназију је завршио на Цетињу а потом се уписао на Правни факултет у Београду, који није завршио. У Подгорици покренуо је и уређивао недјељни лист “Глас Зете”, чији је први број изашао 3. маја 1928. године и који је послије двадесет бројева престао да излази, 5. јуна 1930. Филмско образовање је стекао у Берлину. Био је први црногорски школовани редитељ и први филмски радник Црне Горе. Аутор је синопсиса за филм “Закон црних брда”, који је 1928. године снимило предузеће “Деви филм” из Берлина. За вријеме окупације био је управник Народног позоришта на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. у 48. години живота.

Марко Пламенац јс рођен 26. септембра 1885. год. у Бољевићима у Доњој Црмници код Бара у породици Сава Пламенца и Марије рођ. Кусовац. Био је начелник финансијског одјељења Краљевске банске управе на Цетињу. Стријељан је 14.

новембра 1944. године на Цетињу у 59. години живота.

Никола Почек је рођен 5. маја 1906. године на Цетињу у породици Баја Почека и Милице. Студије права завршио је у Загребу. Био је чиновник финансијског одјељења Банске управе Савске бановине у Загребу, да би потом био постављсн за чиновника финансијског одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 14. новембра 1944. године на Цетињу у 38. години живота.

Љубо Кнежевић је рођен 6. септембра 1903. године на Цетињу у породици Илије Кнежевића и Стане рођ. Прља. Свршио јс нижу гимназију и поштански техникум на Цетињу. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу и предсједник Скупштине поштара Зетске бановине, као и предсједник фудбалског клуба “Слога” из Цетиња. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 41. години живота.

Нико Кривокапић је рођен на Цетињу у породици Машана Кривокапића и Марије рођ. Радоњић. Тачан датум рођења није познат. Био је поштански инспектор Дирекције ПТТ на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу.

Мило Прља је рођен у Љуботињу 1900. године у поро- дици Мргуда Прље и Стане рођ. Дапчевић. Гимназију је завршио на Цетињу, а у Перуђи (Италија) је свршио агрономију 1924. Уочи окупације био је чиновник пољопривредог одјељења Банске управе Зетске бановине на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 44. године живота.

Душан Лукин Вујовић је рођен 6. фебруара 1914.године у Чевским Ублима код Цетиња. По профссији био је пјешадијски поручник краљевске југословенске војске. Стријељан је 15. новембра 1944. на Цетињу у 30. години живота.

Марко Перов Мартиновић је рођен у Бајицама на Цетињу 1897. год. Пуних осамнаест година био је послужитељ Цетињске гимназије, почев од 1926. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 47. години живота.

Станко Филиповић је рођен 5. августа 1883. године у Добрском Селу код Цетиња у породици Маша Филиповића и Јоше рођ. Мартиновић. Био је чувар шуме Цетињског манастира. Стријељан је 15. новембра 1944. у Хумцима на Цетињу у 61. години живота.

Нико Милошевић је рођен 13. фебруара 1898. године на Цетињу у породици Сава Милошевића и Марије рођ. Вуковић. Био је чиновник Државног музеја на Цетињу. Стријељан је 15. новембра 1944. године на Цетињу у 46. години живота.

Александра Матановићје рођена 21. марта 1917. године на Цетињу у породици цетињског апотекара Крста Матановића и Ане рођ. Петровић-Његош. Њена мајка Ана је била ћерка војводе Божа Петровића, рођака краља Николе. Гимназију јс свршила на Цетињу 1936. године, а студије енглеског језика у Београду 1940. Стријељана је 15. новембра 1944. на Цетињу у 27. години живота. Њен млађи брат Павле Матановић, студент фармације, одступио је са четницима из Цетиња у новембру 1944. године и у одступању је изгубио живот. Вријеме, мјесто и околности у којима је страдао нијесу познати.

Што се тиче осталих грађана који су погубљени у овим дводневним егзекуцијама није нам, на жалост, било могуће доћи до основних биографских података и о њима.

Све до данас званична историографија третирала је процес егзекуција извршених на Цетињу и у другим градовима Црне Горе крајем 1944. годннв као својеврсну табу тему, неподобну за темељно научно истраживањс, па ова тематика до сада уопште није подробно изучена нити расвијетљена. Имена наредбодаваца и извршилаца ових егзекуција, барем званично, остала су непозната н непрозвана. Архивска грађа, која би нам могла пружити јасне и децидне одговоре на овај проблем, остала је недоступна научној и националној јавности и послије протока педесет година од ових трагичних догађаја. Она се несумњиво чува у архиву МУП-а Црне Горе а дјелимично и у архиву МУП- а у Београду али њено кориштење у научнонстраживачке сврхе ни сада није могуће. Али све значајне личности из војно- политичког апарата НОП-а у Црној Гори за свих ових педесетак година избјегле су да се конкретно одреде према овим егзе- куцијама, па тако и према дводневним погубљењима групе грађана на Цетињу у новембру 1944. Нико од њих, што је заиста индикатнвно, није осудио али ни одобрио ове егзекуције, вјероватно зато јер је н њима било јасно да су оваква масовна стријељања била непотребна и бескорисна по интересе нове државне власти. Дугогодишњи директор Историјског института у Подгорици, академик доктор Димитрије Димо Вујовић био је одмах послије ослобођења Цетиња, па тако и за вријеме ових дводневних егзекуција предсједник Среског народноослободилачког одбора Цетиња и секретар Среског комитета КП на Цетињу. Налазећи се на руководећој управној и партијској функцији у Цетињском срезу, он је, природно, морао знати појединости које су претходиле овим егаекуцијама као и имена налогодаваца пројектованих егзекуција, али је све до своје смрти, 1995. године неумољиво и истрајно ћутао и своја сазнања о овим инфамним догађајима никада није повјерио научној и националној јавности Црне Горе и Југославије. У том погледу једини изузетак је учинио генерал-пуковник ЈНА и народни херој Блажо Јанковић, који се у интервјуу “Побједи” од 10. марта 1992. године, осврнуо и на дводневне егзекуције на Цетињу. Осудио је погубљења угледних грађана, али имена егаекутора није именовао.

Дајемо извод из овог интервјуа у коме генерал Јанковић износи своје мишљење о овим егаекуцијама. Ово миш љење је за нас врло интересантно, јер осим генерала Блажа Јанковића, нико од народних хероја и високих војних и партијских руководилаца НОП-а, уопште није дефинисао свој став према масовним погубљењима грађана на Цетињу и у Црној Гори крајем 1944. Извод из интервјуа дословно гласи:

Директор гимназије Илија Зорић био је фин човјек, а ми смо га касније стријељали.

Када?

У току револуције.

Што убисте човјека?

Што, што! Дао је мени, теби, Марку и Јанку, можда слабу оцјену. Био је строг, али правичан.

Само је то разлог?

Ништа друго.

Ко га је стријељао?

Јединица Николе Бановића, Десета црногорска бригада у којој су били све дојучерашњи четници, мање-више. Ова бригада је формирана 1944. године. И њега убију ђаци-понављачи. И брата Миша су му стријељали истог дана. Био је фрајер и само зато су га убили. Ником зла није направио.

Да није неком дјевојку преотео или нешто слично?

Ма није. Него ето тако…

(Од Цеклина до Целовца и натраг, Блажо Јанковић, ге- нерал-пуновник, народни херој: Разговори, сјећања, документи, Побједа, 10. март 1992., стр 16.)’

С правом нам се чини да у овом интервјуу има прилично произвољних и нетачних факата са којима се не бисмо могли сложити. Спискове за погубљење грађана на Цетињу, али и у другим градовима Црне Горе, нијесу састављали “дојучерашњи четници”, већ официри ОЗН-е који су учествовали у НОП-у још од 1941. године. Егзекуције грађана осуђених на смрт, такође, нијесу извршили “дојучерашњи четници”, у чију се лојалност није ни имало повјерења, већ провјерени и фанатизовани кадрови КП, којима је интерес Партије био изнад свега, па самим тим и изнад животних интереса њихових најблискијих сродника. Изјава генерала Јанковића да су професоре Илију и Михајла Зорића стријељали “ђаци понављачи”, прикрива стварну суштину проблема. Сасвим је вјероватно да је при састављању спискова грађана Цетиња одређених за физичку ликвидацију, егзекуторе мотивисао и критеријум личног реваншизма. Али већина грађана који су лишени живота није никада ни радила у просвјети. Од 28. стријељаних грађана само је њих петоро било запослено у просвјетним установама. Зато се с правом поставља питање: због чега су и из којих разлога стријељани остали грађани? На ово питање генерал Јанковић је избјегао да јавности пружи адекватан одговор. Основна сврха ових егзекуција била је, не само физичка ликвидација грађанства антикомунистичке оријентације, већ и стварање и ширење атмосфере страха и несигурности у грађанском слоју Цетиња и Црне Горе као и присиљавање градског становништва на безусловну лојалност. Ег зекуције су биле својеврсна демонстрација силе и моћи нове “народне власти” која је и на тај начин злокобно стављала до знања да ће у одбрани “тековина НОБ-а и револуције” примијенити све, па и најсуровије методе, стриктно се руководсћи начелом “циљ оправдава средства”.

Наша намјера је била да овим скромним прилогом двадесетосам недужних жртава црвеног терора на Цетињу сачувамо од неумитног заборава историје и људског сјећања, које се са доласком нових покољења постепено гаси и нестаје. Друштво које нема моралне и политичке снаге и воље да се суочи са братоубилачким сагрешењима својих предака, да реафирмише идеју националног и грађанског помирења и да оствари духовни и морални препород (“преумљењс”) свога народа осуђено је на неминовни суноврат и нестајање са историјске сцене. У том случају за наш народ више нема наде.

Смишљено и срачунато прикривањс и одобравање братоубилачких покоља и огрешења у нашој прошлости увод је у нове сукобе, нове неспоразуме, нова страдања, којима као да нема краја. Опште национално помирење у духу Христове Истине једина је могућа алтернатива оваквом фаталном исходу наше будућности.