НЕКА нова тумачења историје у БиХ, у којој за српски народ нема мјеста, граде се на старој аустроугарској псеудо-научној митологији, а слично стање је и на Косову и Метохији, у Црној Гори, Хрватској, Сјеверној Македонији, рекао је историчар Милош Ковић.

Указао је да се српска историографија и култура суочавају са покушајима отимања српског културног насљеђа, а таква настојања имају подршку великих универзитетских центара на Западу, који диктирају темпо и намећу сопствена тумачења свјетској историографији.

– Када је стање такво, онда се поставља питање шта је и колико је српска историографија урадила да одбрани оно што је струка, а струка значи потрага за истином на основу утврђеног историографског метода – рекао је Ковић за Срну и оцијенио да је одговор поразан.

Он је навео да се у БиХ, на старој аустроугарској псеудо-научној митологији граде нека нова тумачења историје БиХ у којој за српски народ нема мјеста и у којој се не обраћа пажња на историјске изворе у којим се каже да је БиХ од свог првог помена насељена српским народом.

– Уместо тога, примаран интерес су политички обзири и политичке потребе, да тако кажем, елита у Сарајеву – рекао је Ковић, који је и аутор књиге „Историја и предања“.

Ковић је указао да је слично стање на Косову и Метохији и у Хрватској, гдје се српско културно насљеђе преименује у албанско, односно хрватско, као и у Црној Гори и Сјеверној Македонији.

– Посебно је за карактеристично покушавање и настојање да се отме и преименује српска историја и српско наслеђе – рекао је Ковић.

Истакао је да промјене у писању историје, углавном, прате велике политичке ломове и велике политичке промјене, а да су се у овом времену распале двије парадигме које су биле одлучујуће за писање историје српског народа – југословенска и комунистичка парадигма.

– Нарочито је разбијање Југославије било судбоносно зато што смо на подручју на којем се писала бар формално јединствена историографија. Она у пракси никада није била јединствена и увек је било сукоба унутар југословенске историографије – навео је Ковић.

Према његовим ријечима, сада су је замијениле историографије новонасталих држава, које су директно и отворено сукобљене.

– Ранији покушаји преименовања и присвајања српског наслеђа сада су јасни и недвосмислени, при чему се суочавамо и са његовим уништавањем, као у Хрватској, БиХ, на Косову и Метохији – рекао је Ковић.

Он је нагласио да се историографија као наука од самог настанка у 19. вијеку градила на обрачунавању са митовима и у настојању да се докаже да историја није исто што и предање.

С једне стране, појаснио је Ковић, постоји научно утврђивање чињеница које су врло често у супротности и сукобу са оним што је упамћено као мит, а то је нарочито било карактеристично за Србе.

– Са једне стране била је наша епска прошлост о којој се певало вековима, наша народна, јуначка епика, а са друге стране – историографија, чији су водећи представници били Иларион Руварац и Љубомир Ковачевић, а која је настојала да покаже шта се у ствари заиста догађало на Косову Пољу 1389. или у Великој сеоби 1690. године – рекао је Ковић.

Он је навео да се од тада до данас српска историографија обрачунала и тако наступала са српским митовима и са српским предањима, али „није била тако одлучна у обрачунима са митовима које је наметала југословенска идеологија, поготова комунистичка, нити данашња неоколонијална идеологија политичког Запада“.

Ковић је рекао да се живи у времену у којем значајан дио српске историографије, заступљен прије свега у Београду, заступа неоколонијалну, западну интерпретацију националне прошлости српског народа.

– Сада се на место „срушених“ српских митова устоличавају западни митови. Не наступа се на исти начин рушилачки као што се наступало и наступа према косовском миту, рецимо, према миту о Западу и ЕУ који се представљају као универзална мера свих ствари, као извор и утока сваке моралности и сваке демократије у савременом свету – навео је Ковић.

Он је упозорио да је неоспорно претендовање западних земаља на апсолутно право да другима пишу историју и да другима тумаче њихову прошлост у сопственом кључу, што је, у ствари, друго име за колонизацију.

– Ако би неко требало да се позабави овим питањем, то би пре свих, по мом мишљењу, требало да буде српска историографија. Срби су први након рушења Берлинског зида на својој кожи осетили тај процес агресије, а потом и постепене колонизације – рекао је Ковић.

Он сматра да српска историографија не чини довољно да на критички начин проучи и, онако као што је проучавала сопствена национална предања, проучи и она која се сада намећу.

– Када се одричете митова, поставља се питање да ли ћете на њихова места да устоличите заиста један критички однос према прошлости или ћете на њихова места само да поставите нове митове који ће најчешће бити туђи – указао је Ковић.

Он је подсјетио да је прослављени српски режисер Емир Кустурица једном рекао: „Између косовског и холивудског мита изабраћу онај косовски“ и навео да је то једно од питања које поставља његова нова књига.

– Питање је у којој мери смо спремни и способни да данас проучавамо сопствено предање, али и да га искористимо као плодну парадигму за продубљено разумевање сопствене прошлости – рекао је Ковић и додао да је носилац тих предања углавном СПЦ.

Он је упитао да ли су парадигме створене у Хајделбергу или у Оксфорду и на Сорбони заиста корисније за тумачење наше националне историје од косовског завјета с обзиром на то колико често сами српски писци, од 14. вијека, тумаче српску историју и њен скривени смисао у кључу тог завјета, мита, опредјељења, видовданске етике.

То су, каже, различита имена која су се мијењала током различитих историјских епоха, али су се увијек односила на исти историјски садржај – опредјељење појединаца и цијелог једног народа за очување „вјере светих отаца Светих Симеона и Саве, како су писали наши средњовековни писци“.

– То је опредељење српског народа за царство небеско, за правду и истину, у кључним тренуцима његове историјске егзистенције – закључио је Ковић.

Извор:Срна