Пише: Иван Милошевић

О овако великој теми као што је отимање Косова и Метохије најрадије би да ћутим. Шта човјек и Србин да каже о парчету свете српске територије на које су Албанци још прије вијека и нешто више бацили око и зацртали да буде њихово. И успјели, већином стицајем срећних међународних околности и наклоности једне велике силе. У суштини један небитан народ на Балкану, познат по служењу страним господарима, силом прилика зграбио је дио српске територије, окупирао је и одлучио да на њој искаљује сав бијес над преосталим Србима. Силом прилика, већином из обијести комуниста, посебно српских, Космет је негдје давно у скривеним одајама Броза и Моше предат Албанцима и џабе Србима данас позивање на међународно право, заправо међународну неправду. Срби су пропустили више прилика (Први и Други свјетски рат) да среде своју националну државу и окупе се под један државни кров и то им се данас враћа у облику Куртија, Тачија и осталих албанских вођа. 

Премали сам да дајем закључке и савјете о Космету,али да нешто кажем натјерали су ме ове фејсбук свезналице, мудраци над компјутером и виртуелни спавачи просипања политичке и остале магле. Све они знају, питање Космета ријешили би за час само да им се да прилика и оптужују, оптужују и оптужују. И то већином Србе, српску власт, српско маче и пашче, српску тугу и муку! 

Јесте да су друштвене мреже прилика да се каже нешто што неко никада неће урадити у стварном животу, али ово фејсбук мудровање над несрећним Косметом је толико неукусно, анационално и безобразно. Зар не би требало ћутати о нечему што је велика српска мука, тражити неку спону са проћерданим српским вјековима на Балкану, сабирати око себе српске политичке и остале патрљке и надати се у Бога да ће овај свијет кад-тад престати да гледа на Србе као неке ђаволе и дивљаке! 

Не обожавам претјерано Вучића, али синоћ ми га је било жао. Личио ми је на затвореника у међународом суду неправде коме није само ограничена слобода, него су му у затвору свезане ноге и руке, а и језик. Било шта да уради или не уради биће крив пред свијетом, а и пред својим народом. Мислим да је у оваквој ситуацији био и Милан Недић када је прихватио да у окупираној Србији спасе што се спасити може, а шта је спасио или није и данас је предмет полемике! 

Ћутање је можда злато, а можда и није. Ипак, ћутање може да буде духовна припрема за суочавање са суровим свијетом у којем живимо и (не)прихватање његове неправде. Ћутање може бити одговор на једну бездуховну галопирајући и немилосрдну силу која прождире све пред собом и која нема намјеру да стане и каже себи доста. Ћутање може да буде одговор и утјеха појединцима, а посебно Србима, да постоји и нека власт која није само од овога свијета, која је спора и понекад се чини одсутна, али која ради свој посао и чији временски интервали нијесу усклађени са људским читањем времена! 

Мој одговор на страдање Срба на Косову је ћутање! Можда је то предаја, можда, али човјек се у ћутњи предаје нечему што је веће и дубље од њега! А Србима изгледа да може само неко већи од Срба помоћи, па стога ваља стрпљиво чекати и окупљати око косовске ране све што је српско у свијету. 

И Јевреји су ћутали, али чували свој Јерусалим и на крају је неко већи од њих услишио њихове молитве. Смијеши ли се и Србима таква судбина?