Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ИЗ НАЦИОНАЛНЕ АРХИВЕ, ВОЈВОДА УРОШ ШУШТЕРИЧ: Епопеја словеначког четништва!

Пише: Урош Шуштерич

У време 2. Светског рата ( 1941-1945 год), Словенија је као део краљевине Југославије, доживела све страхоте које је донела окупација земље, а поред тога и, по оцени историчара, најкрвавију комунистичко-бољшевичку револуцију у којој КП није бирала средстава за њено уресничење и крваво пировање. Одмах у почетку окупације почело је формирање словеначког четништва, као дела регуларне илегалне Југословенске војске у Отаџбини, под командом армијског генерала Драгољуба – Драже Михаиловића Чиче и легија словеначке националне илегале, које су биле страначки формиране. То су биле :
Словеначка легија, коју је формирала и њом руководила Словеначка Народна странка, које програм је био, да се после рата – у складу са ресолуцијом Светосавског конгреса у селу Ба 1944 год., даје веча федерална самосталност појединим деловима националних територија. Била је то идеја стварања Велике Словеније, са изразитим печатом римокатоличког клерикализма, као и Велике Србије, а на штету непријатељске усташке Хрватске .
Соколска легија – у којој су припадници били вечином припадници Сокола, односно словеначких либералних странака и
Народна легија – коју су попуњавали поготово припадници про руске, али анти комунистичке организације »Побратим».
Та политичка подела Словеначке националне илегале, била је кобна за касније неуспело преузимање политичке и војне инициативе у борби против окупатора и комуниста,и њезин пораз ..
Како је Словенија била подељена међу три окупатора – југозападни део су окупирали Италијани и формирали тако названу »Љубљанску провинцију », северозападни део прикључен је Великом Рајху Немачке, северноисточни део заузели су Мађари. Да би доказали своју припадност и солидарност наци – фашизму, и хрватске Усташе окупирале су један део територија југоисточне Словеније – Беле Крајине, која је била претежно посељена са српским старосеоцима,
У тој подељеној и окупираној Словенији није се могла развити јединствена политичка сила, као што је то било на територији осталог дела окупиране Краљевине, где је изведено политичко уједињење свих парламентарних странака у Равногорски покрет – због уједињеног наступа против окупатора, а поготово против настанка бољшевичке револуције, коју је предводила КПЈ, а војнички подупирале формиране партизанске јединице, као паравојне формације Коминтерне.
Настала су заправо два дела четничког покрета и то вечински део у италијанској окупационој цони – »Љубљанској провинцији«, кога је водио генералштабни пуковник – четнички војвода Карел Новак са својим штабом, и мањи део на окупираном подручју Немаца у покрајини Штајерска, којим је командовао поручник Јоже Мелахер – Змагослав.

Словенија, а поготово Љубљана, била је центар обавештајно – контраобавештајних служби ДОС ( државна обавештајна служба ЈВуО ), које су деловале за целокупни систем тих служби на територију окупиране Краљевине, и биле подређене директно Врховној Команди и Савезничким центрима . Руководечи официри ДОС-а, били су у најкритичнијем раздољу рата, проказани од стране комуниста окупатору, заробљени и послати у концентрационе лагере у Немачку, а делимично и поубијани !( међу редким преживелима је и др. Борис Кравања, који је одведен у Концентрациони лагер Матхаузен, а после долазка у домовину био још 3 године у комунистичким казаматима.)
ДА БИ СРПСКА БРАЧА МОГЛА РАЗУМЕТИ ПОЈАМ МОЗЕЉ – као и осталих стратишта припадника ЈВуО (Травна гора, Камнишка Бистрица, Храстник, Кочевски Рог и осталих, којих у Словенији има преко 500 – са укупно, после рата ликвидираних и зверски ван судски побијених преко 200.000 људи, било војника, цивила, жена, деце и стараца свих народности, цитирати ћу вам у овом запису поједине словеначке ауторе, који су преживели све те бољшевистичко – комунистичке страхоте, записали их у својим мемоарним делима, да остану као опомена и доказ праве истине о комунистичкој борби против окупатора и њиховом » ослобођењу југословенских народа » !!
У времену деведесетих година, прошлог века, почето је писање ратних успомена и код Словенаца у домовини. Пре тога могла су се таква књижевна дела, као код свих југословенских политичких емиграната, наћи само у иностранству.
Данашња посета светих места Словеначке националне илегале, припадника ЈВуО – четника на Грчарицама, у Мозљу и на Травној гори, као и политички процес против преживелих бораца ЈВуО – четника из борбе на Грчарицама октобра 1943 год., описало је више аутора, али је био нај веродостојнији писац инг. Даворин Житник, који као председник »Пододбора Љубљана – Грчарице » уређује гробишта наших палих и побијених, са својом брачом, породицом и пријатељима, а саградио – реставрирао је од комуниста запаљену црквицу у Мозљу. У својој трилогији сакупио је те успомене, а највише у књизи » Зборник причевањ » (Зборник сведочења ), издатој 2001 год. У тој књизи, поред свога интимног сећања описује и записе, палих, побијених и на сречу преживелих бораца. У тој борби и каснијем » Кочевском процесу », где му је на смрт осуђен и касније убијен отац, подпоручник и организатор у Соколској легији – Франц Житник, директно или посредно били су саучесници сви троје синова, Милош, Урош и Даворин Житник.
У књизи аутор, поред анализе историјског тока догађаја, поред осталих наводи и ауторе записа Епопеје словеначког четништва у борби на Грчарицама, Кочевском процесу и ликвидацији бораца тих одреда – батаљона у Мозљу и Травној Гори. Познати емигрантски родољуб инг. Ладо Бевц, као и његов још живечи син у УСА – др. Ладислав Бевц и познати новинар и коментатор » Гласа Америке », Павле Борштник, описали су у својим успоменама историјско врло значајне чињенице, које постављају борбу наших јединица на место које им у историји припада.
Историјска сведочења о траду наших обавештајаца, а поготово радиотелеграфиста у време WW – 2, из команде ЈВуО из подручја Словеније са Врховном командом и генералом Михаиловићем, у својима мемоарима » Мемоирс оф а Wарриор » износи капетан Иван Брицељ – Иво, носиоц Равногорске споменице, који сада живи у УСА. Са савезничким армија сарађивао је и после рата – и данас са равногорским поносом каже » да је био словеначки четник »!

Поузети ћу делове успомнена из Житникове књиге:
Аутор инг. Ладислав Бевц – стр. 26 »Грчарице – септембар 1943», цитати :
»Дана 3, септембра 1943. год. четнички је одред дошао у Грчарице, где је заузео две зграде, одаљене једна од друге од прилике 500 метара. Ту се нашао штаб одреда, коме су командовали капетан Крањц Милан – Кајтимир, поручник Стрниша Марјан – Прибин, капетан Вошњар Павле – Видмар и капетан Абрам Станко – Блаж.«
Из тог записа развидно је да је борба почела 8. септембра 1943 год. у коју су на страни нападача партизана ушле четири бригаде,и то Шерцерова, Томшичева, Приморска и Горењска, као и 10. септембра италијанска артелерија са 2 хаубице калибра 110, којима су управљали италијански војници и официри. Командант све те координиране и колабораторске војне групе био је српски официр послат од Титовог штаба – Перо Попивода. На познату комунистичку превару, да ће их третирати као ратне заробљенике, су их после заробљавања на комунистичком процесу у Кочевју делимично осудили на смрт, делимично на часовне казне, али поред свега тога, заједно са 14 рањеника из борби на Грчарицама, све зверски побили . Учињен је војни злочин и геноцид..
Аутор књиге Даворин Житник, објавио је и успомену јединог преживелог из борбе на Грчарицама Петра Павлина из Wилоwдале, Онт. Канада, који описује борбу и њен развој датумски, и то: (делимични цитати )
»Први дан» …нападени смо рано ујутро. Напади су часовно понављани… када је пуцање престало, позивали су нас на предају… Италијани су са два топа тукли по нама… живо имам у сечању артелеријске команде у италијанском језику. Одбили смо све нападе .
» Други дан» Веза међу батаљонима, је други дан прекинута. Артелеријска ватра је још појачана… војници су били душевно и телесно исцрпљени… били смо без хране и спавања… веза са сполним светом прекинута
»Трећи дан» Командант свих одреда на Грчарицама, командант Долењског и касније централног четничког одреда, жандармеријски мајор Копривица Данило – Борут родом из Црне Горе, био је смртно рањен и касније, да неби пао у руке комуниста изврши самоубиство… италијанска артелерија порушила је сва утврђења… Пристали смо на привремено премирје, па на долазече партизане нисмо отварали ватре . Та типична бољшевичка превара и помоч италијанске артелерије нас је победила. Партизани су нас разоружавали и по двоје везали жицом… комунистички командант Перо Попивода нам је у цркви, где су нас стрпали, изјавио старе марксистичко – ленинистичке изреке, да смо издајници. Тај човек са бољшевистичком петокраком црвеном звездом на челу, осуђује нас као народне издајнике, и то нас, који смо носили инсигније Југословенске краљевске војске, признате од свих Савезника . Везане као злочинце одвели су нас уз пљување, псовање и батињање у Кочевје, где су на монстер процесу, одмах осудили на смрт 30 официра и стрељали их истог дана, док су, осим младолетника наредних дана без процеса стрељали још све остале :
Све те догађаје сабране у тој Житниковој књизи описују још многи други, као: Јоже Сладич, запис који је био објављен у новинама »Америчка домовина».

Милан Гучек – партизан Шерцерове бригаде, која је учествовала у тој борби, између осталога каже: ( делимични цитати )
Страна 323 књиге: » Ево ти Краљеву војску » …На паради 6. септембра 1943. год. у почаст рођен дана краља Петра ИИ.говорио је др. Владимир Калан, који је наводио да је представник каирске краљеве југословенске војске …. Између осталога казао је да има одред историјски задатак да се мора укључити у велики четнички корпус, који је на путу из Лике и Кордуна… заједнички ћемо поћи у сусрет англоамеричкој армији, која ће се ускоро искрцати на југословенској јадранској обали…”
На страни 338 исте књиге каже: ”Када смо поставили у ред све заробљене набројали смо их 126… Партизани – нису заборавили наградити три италијанске официре – артелеристе. У једној кући приредили су им одличан ручак, и сваки је добио печену кокош…”
Уз то мој коментар : После капитулације Италије, све оружје и војна техника окупатора била је неоштечена предана партизанима (од тенкова, автомобилског парка, артелерије, пешадијског оружја, санитета и свега осталог за логистичку подршку, заједно са свом муницијом). Сви окупаторски италијански војници од обичног војника до генерала, сарађивали – колаборирали су са партизанима. Добили су слободан одлазак у Италију, и нико од њих није проглашен или осуђен за војне злочине у Словенији. Исто се десило у време краја рата 1944-45 год, са Немцима, са којима су партизани склопили тајни договор о ненападању. Реч је о 10 километарској зони око железничких пруга од Трста према Љубљани и даље. Али то је за комунисте и њихове историчаре »акт војне стратегије и тактике», који нема никакве везе са колаборацијом са окупатором и кршењем Женевских конвенција!?
Тих записатих трагичких сечања има још много – навели смо само нека, да може човек барем делимично упознати деловање ЈВуО на подручју Словеније у другом Светском рату.

Словенија је дала у време 1941-1945 поред бораца у Словенији и много бораца у другим деловима Краљевине и код Савезника, а поготово у Србији. Познати су официри најближи сарадници Чиче, као генерал Презељ Иван – Андреј, кога је Чича 1944 год. именовао за команданта Словеначке армије, и повисио у чин дивизијског генерала, Просен Милан, бригадни генерал – командант »Пустинских лисица» у оквиру енглеске 8. Армије на фронту у Африци, Новак Карел, генералштабни пуковник – једини словеначки четнички војвода за време 2. светског рата, Глушич Андреј, потпуковник, начелник ДОС-а (Државне обавештајне службе) за Словенију, Перхинек Рудолф – Чика Раде, подпуковник најближи сарадник Чиче у ВК, Дерок Иван – Јован, мајор, легендарни командант артелерије 1941. у борбама код Краљева, Фрегељ Иван, мајор – адјутант Чиче, стрељан заједно са мајором Александром Мишићем (сином војводе Мишића) 1941. год., Пипан, мајор референт у ВК код Чиче, Прекоршек Тугомир – Келер, капетан, начелник центра веза у ВК и специални Чичин курир за Словенију, Рупник Еуген – Вук, капетан – командант Параћинске четничке бригаде, Шуштерич Бојан – Слободан, капетан – командант летеће бригаде Ресавског четничког корпуса, Шуштерич Јосип – Јосо, капетан председник Равногорског одбора и председник Војног суда Иванковачког корпуса, Шуштерич Урош – Греен, капетан, официр у ВК и војним савезничким мисијама, Брицељ Иван – Иво обавештајац и радиотелеграфиста штаба у Словенији са Врховном командом ЈВуО, Краљ Алфред, поручник – начелник обавештајне службе у Динарској дивизији, Лајовиц Душан, поручник, начелник штаба 303 ОбЦ Трст, Пипан Ернест поручник, обавештајац у Хомољу, Певец Јоже – Ахил, поручник, начелник радијског центра у ВК, Павлич Марјан, подпоручник – командант четничке групе за Трст и Горицу.
То су словеначки официри, који су се борили под командом генерала Михаиловића у четничким одредима ЈВуО у Србији и по свету.
Словенија може бити поносна, јер је дала ЈВуО за време 2. светског рата и борби против окупатора и комунизма: 4 генерала – 6 пуковника – 6 подпуковника – 16 мајора – 27 капетана – 32 поручника – 16 подпоручника – 3 официра војна курата – 9 штабних подофицира, што износи укупно 119 људи командног кадра.
Укупан број бораца свих четничких одреда ЈВуО – Словеначке националне илегале, или како су их погрдно називали комунисте »Плаве гарде» био је у Словенији неколико хиљада – укључно са свим легијама. Партизанске снаге су у то време биле знатно слабије, али је неслога и крвави црвени терор међуратног ВОС-а и после ОЗН-е учинио своје, посебно после подле издаје енглеских савезника.

Записано у Љубљани – у знак сећања палим и побијеним словеначким борцима ЈВуО – четника у јулу 2008. год.

П.С.
Додатак Александра Динчића:
Још неки погинули словеначки официри и подофицири:
– Поручник Славко Надлан, родом из Марибора, водио четнике Велимира Пилетића на немачке шлепове на Дунаву, ухваћен од Немаца и стрељан у Нишу 29. октобра 1943.

– Инжењеријски потпоручник Антон Гец, био је ађутант команднту Горског Штаба 180. Погинуо од бугарског авионског митраљеза децембра 1943. код села Црвена Река. Сахрањен у селу Горњи Рин. Ту му је и данас гроб.

– Наредник Павле Фортуната, Словенац из околине Цеља. Погинуо на Буковику јула 1944. Био је у заштитничком батаљону.

– Инжењеријски наредник Павле Драгец. Стрељан од Немаца у Јајинцима јула 1942. као припадник организације ДМ.

Извор: Погледи

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

УКРАШЕН ЦЕНТАР ПЉЕВАЉА: “Нек се чује на све стране, кад слободу Србин створи”!

ОБИЉЕЖЕНО 29 ГОДИНА ОД ЕГОДУСА СРБА ИЗ ЗАПАДНЕ СЛАВОНИЈЕ: За злочине нико не одговара, у акцији “Бљесак” убијено 12-оро дјеце!

ПРЕИСПИТИВАЊА, ЦРНА ГОРА И СРБИ: Има ли нам спаса када величамо противнике или зар и ти, сине Дритане!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

cetinje

ЛИЦЕМЕРЈЕ НА КУБ, АКТИВИРАНА ДПС ФАЛАНГА: Траже да се пусти Катнић и осуђују медијску хајку на бившег СДТ-а!

лубо

ДПС КОЛУМНИСТА НА ЗАДАТКУ: Док Мило најављује освету, Љубо оптужује православље за радикализацију!

побједАДПС

“ПОБЈЕДА” У ДПС СЈАЈУ: Претпосљедни дани бившег режима или од Мила преко Кенане до Хутера!

равна4

ГРУ ВЕРЗИЈА: Равногорска вила!

беране

ВЕЧЕРАС У БЕРАНАМА: Вече српских пјесника!