Штампа је, као једно од основних оружја за пласирање нацистичке пропаганде у Другом светском рату, била под апсолутном контролом окупатора и колаборациониста. Теме које доминирају и свака написана реч иду у прилог њиховим циљевима.
За Немачку, Други светски рат био је прилика да се исправе грешке из Првог. Научена је најважнија лекција, да рат мора бити тотални – вођен оружјем, економијом и пропагандом. Отровни патуљак, како су многи касније звали Гебелса, једног од Хитлерових најближих сарадника и министра пропаганде, говорио је да се њоме не открива истина, већ намећу сопствени ставови. Са том идејом Немци су 1941. окупирали и Југославију. Једно од најважнијих оружја за пласирање њихове истине била је штампа.
О штампи у доба окупације и најзаступљенијим темама за Удружење новинара Србије (УНС) говорили су Александар Стојановић из Института за новију историју Србије, Маријана Мраовић из Војног архива Министарства одбране Републике Србије и Раде Ристановић и Љубинка Шкодрић из Института за савремену историју.
Историчар Александар Стојановић сматра да је након успостављања окупационог система у Србији заведен режим потпуне контроле протока информација који је био присутан и ван територије Србије током Другог светског рата.
–До које мере је та контрола ишла уверљиво сведочи чињеница да су већ на почетку окупације голубове писмоноше убили, одузете су све телефонске линије Јеврејима, вршен је строг надзор над телефонским линијама у целој земљи, цензурисана је пошта, како службена тако и приватна, а радило се активно, посебно од избијања устанка, и на сузбијању гласина, каже Јовановић.
Ниједан од најважнијих међуратних листова попут “Политике”, “Правде” и “Времена” није излазио током рата. Историчар Раде Ристановић сматра да је окупатор на тај начин ресетовао стање у штампи и дао нови изражај пропаганди.
–Окупатор је хтео да увери људе да је нестала Југословенска држава, а онда затим да помогне домаћем режиму да кроз форсирање домаћих листова стави привид да се уважава мишљење колаборационистичког апарата, каже Ристановић.
Прву колаборационистичку управу чинио је Савет комесара. Брзо је замењен “Владом народног спаса” Милана Недића. Рад свих новинара био је строго контролисан и за бављење новинарством била је неопходна дозвола, наглашава Маријана Мраовић из Војног архива.
–Прва организација која је основана од колаборационистичке управе, а под контролом немачких власти, било је Српско издавачко предузеће. Оно је првенствено било задужено за објављивање већих листова и публикација. “Ново време”, “Обнова”, “Српски народ”, “Коло” и други листови су били под контролом Српског издавачког предузећа. Недуго потом је основано и Српско новинарско удружење. Управо је то сталешко удружење новинара било једино удружење које је постојало на територији окупиране Србије, а коме је био дозвољен рад, објашњава Мраовић.
Прве странице штампе, по правилу, биле су резервисане за извештаје са светских ратишта. Након тога писало се и о борби са покретима отпора, равногорским и комунистичким, са циљем да се становништво спречи да им да подршку.
Безбедност и чврста позиција били су главни циљеви нациста. Задатак пропаганде био је и да створи атмосферу у којој окупатор може несметано да експлоатише земљу, док народ пасивно посматра. Отпор је на странице штампе доспевао једино у виду карикатуре или вица.
Штампа је пуна антисемитских текстова и сервисних информација, прича о избеглицама и заробљеницима.
Присутни су и текстови који величају српског пољопривредника и његову улогу у стварању “Нове Србије” као сељачке земље. Посебно је занимљиво писање о улози жене. Из пера нациста и колаборациониста афирмативно се о жени писало само као мајци и домаћици. Историчарка Љубинка Шкодрић подсећа да је прву расправу о улози жене покренула шпијунка Вера Пешић.
–Тај њен чланак подстакао је веома широку расправу. Симптоматично је да су простор у медијима налазили углавном представници народног покрета Збор који су за разлику од позива на активирање, за који се залагала Вера Пешић, заговарали то да се српска жена окрене кући и породици и да не даје неки допринос под окупацијом. Међутим током 1942. долази до покушаја да се на неки начин страсти умире и да се исправе грешке и ти потези који су учињени грубим притиском на жене и женска удружења. Тако да у јуну 1942. у штампи можемо наићи на умереније, модерније ставове које у име српске Владе пласира Милица Богдановић, каже Љубинка Шкодрић.
Саговорници сматрају да иако широко распрострањена, пропагандна штампа није сасвим уродила плодом. Људи су масовно пратили забрањене радио станице, ослушкивали гласине и трачеве. Начин на који су живели – у сиромаштву, неизвесности и страху, пресудно је утицао на то да људи не верују штампи, иако су је читали.
извор: унс
