ПИШЕ: Милослав САМАРЏИЋ

Током Другог светског рата Југословенска војска је убила 3.992 Немца, од којих 1.459 у Априлском рату 1941. и 200 у формацијама које су се бориле ван Отаџбине (пилоти). После Априлског рата Ју­го­с­ловенска војска је убила још 2.334 Немца, од којих 1.735 пре 25. септембра 1944, као дана када су се на Дунаву оружане формације Ко­му­нистичке партије Југославије спојиле са Црвеном армијом. По го­ди­нама, губици Немаца од Југословенске војске у Отаџбини били су:
– 1941. године: 1.700, од којих 241 после Априлског рата,
– 1942. године: 114,
– 1943. године: 940,
– 1944. године: 1.038 (од тога 449 пре и 589 после 25. септембра).
Истовремено, губици Немаца од партизана били су:
– 1941. године: 96,
– 1942. године: 325,
– 1943. године: 1.216,
– 1944. године: 931 (пре 25. септембра).5
Дакле, пре доласка Црвене армије, партизани су убили 2.568, а Југословенска војска 3.403 Немца (рачунајући и дејства ЈВ ван От­аџ­бине). Истовремено, четници су заробила 2.600, а партизани симболичан број Немаца. Када се рачунају само Немци погинули од четника (1.744), предност је на страни партизана, а када се рачунају и за­ро­бљени, предност је на страни четника. У оба случаја разлика није ве­лика, нити су у питању високе цифре, битне за исход рата.
Када је реч о доприносу Срба исходу Другог светског рата, остаје да је на првом месту пуч од 27. марта 1941, због ког је напад Немачке на Совјетски Савез каснио пет недеља, да су на другом месту четничке диверзије и саботаже на железницама током „Битке за снабдевање“ у Северној Африци 1942. и 1943. године, а на трећем везивање не­сра­змерно великог броја осовинских формација. Истина, најубоји­тије дивизије довођене су у Југославију због очекивања савезничке ин­вазије, али Немци су увек рачунали да ће при томе бити пресудна улога четника, односно српског народа. Другим речима, потенцијална снага четника била је већа од њихове стварне снаге и она је натерала Осовину да на нашем тлу држи неколико десетина бугарских, не­мачких и италијанских дивизија. Та потенцијална снага није до краја искоришћена због политике Запада, што је друга тема, али ос­таје факат да су Немци мислили на њу чак и августа 1944. године, ка­да је Хитлер поново упозорио своје сараднике „на опасност од великосрпства, које је једини државотворни елеменат на простору Ју­го­и­с­тока Европе“.6
За разумевање догађаја на тлу Краљевине Југославије важнија је анализа губитака нанесених Немцима. Она показује да су 90 губитака Немцима четници нанели нападајући их, док су с друге стране 90 посто губитака Немцима партизани нанели бранећи се.
Тако, статистика на несумњив начин открива ратне циљеве једних и других: борба за ослобођење, код четника, односно борба за власт, код партизана. У земљи се, дакле, одвијао следећи сценарио: док су се четници борили против Немаца, партизани су се борили про­тив четника, чак и кад су видели да се четници боре против Не­ма­ца.
На тај начин статистика потврђује теорију: да се оружане формације неке странке оснивају ради освајања власти. Иначе, да има други циљ, и та странка би се придружила осталим странкама и подр­жала регуларне формације.
Током сваке четири ратне године четници су предузели по једну офанзивну акцију против Немаца. До доласка Црвена армије, партизани нису предузели ни једну офанзивну акцију против Немаца. Сем губитака, ово показује и број заробљених немачких војника. Док су четници заробили 2.600 (а рачунајући и октобар 1944. године 5.000 Немаца), у партизанском заробљеништву нашло се веома мало припадника Вермахта. Разлог је тај што се непријатељ по правилу заробљава у нападу, а не у одбрани.
До истог закључка долази се и упоређивањем заузетих градских насеља са немачком посадом. Док су четници ослободили од Немаца преко 30 градских насеља, партизани нису ни једно (до доласка Црвене армије). Следствено, четници су запленили неколико великих црвених немачких застава са кукастим крстом, а партизани ни једну.
Занимљива је и анализа губитака насталих током немачких операција. До новембра 1943. године Немци су извели више операција против четника (преко 30), него против партизана. Од тада, они изводе више операција против партизана (укупно током рата преко 60).
Немачке античетничке операције по правилу нису успевале, због њихове добре обавештајне службе, система везе, распореда је­ди­ница, итд. Зато су тада и четници и Немци имали релативно мале губитке.
С друге стране, немачке антипартизанске операције по правилу су успевале. Као и четници, и партизани су у тим приликама покушавали да побегну од сконцентрисаних немачких трупа, али њима то није полазило за руком, па су им наношени огромни губици, чак и до 12.000 мртвих у једној операцији („Шварц“). У тој операцији, тражећи пут за бекство, они су убили 504 Немца. Да су успели да побегну на време, у овој и у другим операцијама, спасили би своје људе, док би број убијених Немаца с њихове стране током рата био симболичан. Тај број свео би се на тактику „удри и бежи“, када су из заседа убијали немачке војнике, махом незаштићене позадинце. На тај начин они су убили око 250 Немаца.
Према томе, поређење четника и партизана у ратном доприносу не само што није реално, већ није ни умесно. Четници се могу поредити са осталим некомунистичким покретима у Европи. Ту они стоје на првом месту, испред француског и пољског покрета отпора.

ИЗВОРИ

5 М. Самарџић, Истина о Титовим партизанима. Подаци на основу не­мачких докумената (Зборник докумената, том 12), увећани за 350, под ставком „неухваћени губици“. Напомињем да сам у књизи „Истина о Ти­то­вим партизанима“ дао нижу процену немачких губитака од четника, за 52, јер сам рачунао да су легионарске и СС јединице имале по 10% Не­ма­ца, а имале су по 30%. Конкретно, у тој књи­зи пише да су четници 1943. године убили 888 Немаца, а треба 940.
6 Срби у ратном дневнику Вермахта, 140.

Из књиге ”Борбе четника против Немаца и усташа”