МИЛОРАДУ ПОПОВИЋУ, ЦЕТИЊЕ, Париз, 18. фебруара 1987.
Цењени колега Поповићу,
Обраћам Вам се лично, у вези с Вашим писмом објављеним у „Књиж. Речи“ од 10. фебруара ове године; не желим да оптерећујем редакцију овим текстом, а и иначе не волим полемике; у конкретном случају, јавни спор ми се чини бесмислен, пошто додирнуто питање превазилази размере нашег слагања, односно неслагања. Па зашто Вам, уопше, пишем, и то данас, кад ме чекају многи послови, и кад сам, уз то, уверен, да га нећете примити у духу у којем га шаљем, да га не можете примити изван оквира промишљања и суђења који су Вам наметнути (не само Вама, али и Вама)? Не знам. Можда зато што у Вашем писму, које је пуно незнања, заслепљености и површности, има и неког жара: људи који имају у себи жара, макар и погрешно усмереног, могли би једног дана избити па неку чистину, док они други, мртви и млакушни, с просветљењем већ теже рачунају.
Варате се, у многим правцима. Изнад мене, или иза мене, не сгоје никакви моћници и перјанице, и великосрпство ми никад није било опсесија; о глупостима свога народа написао сам подоста страница, али се свог, српског имена, никад нисам одрицао, и, кад год се укажу невоља и потреба, поносим се што сам Србин. Србин-демократа, као што је и данашња Књижевна Реч лист демократског духа; Ваша сумња, да ће Вам писмо одбити, била је, наравно, неоснована, али, сама по себи, открива последице одређеног друштвеног и политичког васпитања, које Вам је наше друштво наметнуло. Разуме се, и ја сам прошао кроз исте школе, исте притиске, кроз иста заглупљивања, којима се, колико умем и могу, одупирем. Ви сте, природно, помислили да КП неће објавити Ваш одговор мени, поучени одређеним искуством: наше новине, у највећем броју случајева, одбијају мишљења која су у супротности с оним за шта се редакције залажу. Е па, лепо, случајно сам био у телефонској вези са главним урсдником КП, који ми је рекао да му је из Црне Горе стигло писмо против мог написа. Без двоумљења сам му рекао да писмо свакако објави. Обећао ми је да ће то покушати, пошто је материјал већ био послан у штамиарију.
Зашто сам, уошпте, писао о књизи Батрића Јовановића? Зато што имам обичај да, читајући књиге и часописе, понешто запишем на маргинама прочитаног, а од септембра прошле годинс, своје маргиналије објављујем преко француског Радија, Емисија за Југосланију. Књига „Црногорци о себи“ привукла ме је својим насловом и садржајем, па сам рекао о њој оно што сам мислио и знао.
Батрић Јовановић, донедавно народни посланик, или, ако више волите, делегат, скупио је четири стотине страница писане грађе, извода из чланака, књига, докумената, са навођењем извора, и сви његови документи недвосмислено показују да су се Црногорци, од памтивска до 1941, осећали и казивали као Срби. Ви ту грађу, у овом чланку, називате „хрестоматијом фалсификата и произвољности“. Велите, додуше, да се, у првим реаговањима, „недвосмислено доказује“ да су то фалсификати и произвољности. То што они, драги колега Поповићу, доказују, мене не занима; шта сте Ви, као интелектуалац и културни радник, лично открили у Јовановићевој књизи као фалсификат ? Ваљда сте свесни тежине те речи? Батрић Јовановић није по струци научни радник, него истинољубиви публициста који је сачинио зборник који би други, вероватно, сачинили боље од њега; само, другима за то није дата могућност, другима недостаје храброст; Јовановић је, као комуниста, вероватно осетио и грижу савести пред једним крупним фалсификатом историје, и узнастојао да ствар врати у колико-толико нормалне оквире, а Ви га, сад, оптужујете да сам фалсификује документа. Која је то документа искривотворио, шта је погрешио и нетачно навео, шта подметнуо и измислио? Док на то питање себи јасно не одговорите, савест Вам неће бити мирна. Што се тиче народног референдума (у мом тексту је погрешно одштампано наредног): ја нигде нисам написао да су ми унапред нознати резултати тог референдума. Не може се искључити – бар не теоретски – могућност да се становшшггво Црне Горе, на том изјашњавању, одлучи за прекидање сваке везе са српством и Србијом. Док се то не деси, ја немам никаквог разлога да на Црногорце гледам друкчије него што се на њих, до 1941, гледало. А они, од 1945. до данас, нису имали прилике да се о тој ствари јасно искажу. Никакав Централни комитет, ни Комитерна, ни шачица домаћих властодржаца и отпадника, немају права да одређују националност људима којима су Милош Обилић, Свети Сава, Немања и Карађорђе и Његош и крсна слава, једнако свети као и мени. Срби су, драги колега Поповићу, мали и смешан народ, трагикомичан и племенит, са изразитим, дечјим манама и недостацима, Србе је лако препознати међу племенима и народима; српске врлине и мане Црногорци су довели до врхунца: познајемо се, једно смо.
Ово је, разуме се, моје осећање; могућно је да се варам. У том случају, нећу бити ни први ни последњи кога је једно осећање, иначе снажно и дубоко, преварило…
Слажите ли се?
Ја о Србима, о црногорским Србима, а Ви о одметницима, о комитама, о злочинима краља Александра… Злочини су злочини, кад су злочини, свеједно ко их и против кога чинио, али ми је тешко повсровати да је краљ Александар, и сам пореклом Црногорац, имао у плану истребљење Црногораца по националној линији! Многе сте ствари Ви ту стрпали на једну гомилу: династичке спорове између две краљевске лозе, дивљачке методе у настојању да се централизује тек створена држава, зверства вршена над непослушницима и одметницима, да не кажем дисидентима, Црногорце који нису хтели да уђу у савез са Србијом, у државно и народно јединство с њом, и Црногорце који су то желели: ових других је, према веродостојним документима и резултатима избора, било неупоредиво више него првих! Што се тиче речи ОКУПИРАЛА војводе Мишића, бојим се да не знате шта та реч, у речнику професионалних војника, значи: окупирати је синоним за заузети, ништа друго, а србијанска и црногорска војска су заузимале терен после повлачења Аустријанаца.
Краљ Александар је давао више чинове бившим аустроугарским официрима не зато да би понизио Црногорце (и Србе), него из сасвим других разлога: стварао је, несрећник, први пут у историји, државу Јужних Словена, па је мислио да је важније увући у војску оне који су колико јуче ратовали на страни непријатеља, него ли дати Црногорцима и Србима оно што заслужују. Међу нама је имао официра на претек, па се уздао у наше стрпљење и разумевање. И данас је Хрвату или Албанцу лакше доћи до генералског чина него Црногорцу, односно Србину: велика држава се прави са извесним жртвама, ратним и мирнодопским, драги колега Поповићу. Александар није био велики политичар, починио је многе грешке, али је азбуку југословенсгва ипак био савладао. Ви му, ни године 1987, не опраштате небригу по питању промовисања црногорских официра, који су – као што знате – листом били бјелаши.
Главна тешкоћа у Вашем писму је, као и обично, терминолошкс природе. Ви реч Црногорац употребљавате сасвим магловито. Једно су прогоњени, сепаратистички настројени Црногорци (сепаратисти према Србији, наравно), који су представљали изразиту мањину према просрпски настројеном становништву Црне Горе. Насиља, неправде и злочини, вршени према тим ,,Вашим „Црногорцима“, не могу се правдати никаквим вишим разлозима, а дивљаштва о којима говорите, спровођена са знањем и одобравањем београдске владе, чињена су и у другим деловима српства, па се ти делови, због тога, нису одрекли своје националне приипадности. Што се тиче њиховог зверског обележја, то је још један повод да сс замислимо над оним што је у нама дивље и сурово, и што се потврдило и у последњем рату: комите по Црној Гори нису гонили мрски окупатори из Србије, него Црногорци-Срби, а ми кад се око неких ствари почнемо гонити, не знамо краја ни мере. Прогонити, у име српске идеје, бивше Србе, или расрбљене Србе, јесте облик лудила који ми је потпуно туђ. Наравно, и ту се могу наћи некс олакшавајуће околности (ровита и несређзна држава), али злочини остају злочини, и ту се нема шта разговарати.
Мени је јасно, драги колега Поповићу, да Ви лично нипошто не желите да будете Србин. Ја ту Вашу жељу уважавам, и волео бих да се у новој националној кожи средите на најбољи могући начин. Био би, међутим, ред, да поштујете оне Црногорце, у прошлости и у садашњости, који су себе сматрали и сматрају Србима. Његош, војвода Миљанов, Љубиша, краљ Никола и толики други о тој су ствари рекли шта су имали, њих морамо оставити на миру. Живим Црногорцима треба омогућити да се искажу, сами, без уплитања Србије, или било које друге спољашње силе. То је оно што се зове народни референдум, а он је могућ само у пуној слободи. Од 1945. до данас таквог изјашњавања у Црној Гори није било. Чињеница да су се, при неким пописима, Црногорци изјашњавали као Црногорци је сасвим прогледни таутолошки трик. Та чињеница ништа не оповргава, и ништа не доказује: сваки Србин који живи у Црној Гори јесте и Црногорац, као шго су Црногорци и они житељи Црне Горе (Албанци, Муслимани, Срби) који не желе да на том простору заснују нови народ.
Аналогија између Црногораца у Србији и Енглеза у Америци је сасвим погрешна, а интерпретација мог текста некоректна. Ја сам говорио о „научницима“ који тврде да су Црногорци ближи неким кавкаским племенима него Србијанцима. Како могу Црногорци бити ближи онима са Кавказа, него нама из Шумадије, кад се зна да су се многи Србијанци доселили из Црне Горе?
Нисам сигуран да је имало смисла писати ово писмо: превелик је јаз ископан, не чујемо се и не разумемо, испуњени сте мржњом према сопственој прошлости, према ономе што сте до јуче били и ја заиста не знам ко је и како толико мржње (у Вас и Ваше истомишљенике) улио. Моји сељаци, свакако, не. Кад сам био мали, рекли су ми да ми, Шумадинци, јесмо Срби, али да најбољи Срби живе негде на југу, и да се зову Црногорци. У кући нисмо имали Свето Писмо, али „Горски вијенац“ јесмо. Касније сам упознао живе Црногорце, и био сам узбуђен, готово почаствован. Онда сам сазнао да постоје Црногорци који мрзе сами себе (не, нисте Ви србофоб, драги колега Поповићу, Ви себе мрзите, Ви сте несрећни!) и то ме је веома ражалостило. Ми, Срби, морамо вама све опростити, али како ћете сами са собом изићи на крај?
Нисам национално загрижен ни загрејан. Верујем да су Црногорци српско племе, али ми то, ни као човеку, ни као Србину, није изузетно важно. То је тако, и ту нема ничег ни доброг, ни лошег. Одвајање црногорских Срба од Србије је морални злочин, лудачки парадокс, једна од лажи које су нам, у послератним условима неслободе, одозго наметнуте. Ако би се, на слободним изборима, из засад непредвидљивих разлога, или по сили ко зна каквог неспоразума са логиком, Црногорци ипак изјаснили као Несрби, моја демократска и либерална начела би ме обавезала да сс таквој одлуци приклоним. Немам милости према српској националној мегаломанији, па опет, такав исход референдума би ме испунио извесним сетним поносом: погордио бих се што је та несрећна, збуњена, раскомадана Србија, сама по себи невелика, и, такорећи, у полусвесном стању, родила из себе једну још мању нацију, и тиме потврдила за савремену епоху необичну плодност. Под условом, дакако, да та нацијица, коју ће Србија из себе родити, дође на свет природним путем, зачета од хегелијанског Духа Историје, а не као плод силовања Историје од сгране било којег Централног Комитета.
То је оно што је, у ствари, у својој књизи, тврдио и Батрић Јовановић: он је само захтевао да нова, црногорска нација, призна Србији мајчинство, доказујући да су до 1941. Срби и Црногорци били једно, а да од- онда нису.
Ја веома сумњам у сва открића начињена после 1945, па и у ово.
У нади да ћу, у неком лисгу или часопису, прочитати неки Ваш књижевни рад, и да ћу у њему уживати, остајем искрено Ваш,
Милован. Данојлић
П. С. Не знам како се, у нашем веку, рађају нове нације, али смо се сви уверили да из сношаја централних комитета с Историјом, досад, настајаху једино недоношчад и копилад.
Без одговора, како је код нас ред.
( Писмо је објављени у часопису НОВА ЗОРА, број 35/36, јесен – зима, 2012/2013)
