Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ИНТЕРВЈУ, МИЉАН НИКОЛИЋ: Егзилант сопствене душе и дужник српског језика!

Разговарала: Снежана Р. Радуловић

Миљан Николић, књижевник, књижевни критичар, есејиста, пјесник, новинар, рођен је у Хрватској, у Загребу,  18.  августа  1977.  године. Од 1992. године живи у Црној Гори, у Подгорици. Филолошке студије, Одсјек за српски језик и јужнословенске књижевности,  завршио је у Никшићу.

Пјесме су му заступљене у четири зборника  поезије:  „Дан  послије  будућности“ (1999),  „Флуид“ (2006),   „Седам  ноћних  рукописа“  (2007)  и  „Савремено  српско  песништво у  Црној Гори “ (2008).

Приређивач  је  и  коаутор  књиге  поезије  „Предио у праскозорје” (2008). Објавио је двије књиге пјесама „Увод у Итаку“ (2014), у издању едиције „Хододарје“, Матице српске из Црне Горе и „Лептиров пир“ (2019), у издању едиције „Нови талас“, Удружења књижевника Црне Горе. Од Удружења књижевника Црне Горе (2022) добио је књижевну награду „Видовданска повеља“ за критичко-есејистичку валоризацију савремене српске књижевности у Црној Гори.

Уредник је рубрике за поезију у часопису „Стварање“ (часпопис Удружења књижевника Црне Горе) и новинар је Радија Црне Горе 1 (емисија „Културна панорама“).

Са пјесницима алтернативне сцене организовао је пјесничке вечери у Подгорици, Никшићу и другим градовима у Црној Гори, а оснивач је и панк састава „Раздор“. На друштвеним мрежама објављује, веома оригиналне и специфичне, аудио-видео рецитале, тј. интерпретације својих пјесама.

– Загреб. Како бисте описали везу са Загребом. Рођени сте, одрасли сте и школовали сте се у Загребу. Карактеристике Загреба које су Вам посебно драгоцјене.

Мјесто на коме почиње моје путовање трагом сопственог гласа и начина опхођења у свему што чини човјекову интеракцију са друштвом, па тако и мој зачетак говора у литератури, јесте мој родни град, град коме дугујем значајан дио себе. Загреб је ријеч која постоји у мом вокабулару на скровитом, посебном мјесту. Нешто слично као у пјесми Арсена Дедића „Загреб и ја се волимо тајно“. У тој пјесми је изречено који су разлози томе. У том граду сам заволио умјетност. Превасходно у контакту са субкултуром музике rock and rolla, punk roсka, у сусрету са стрипом, филмом и напокон са њеним величанством, књижевношћу. И управо тим редом, током мог одрастања. Имао сам прилику да упознам људе који су независно од токова mainstream kутуре тада још колико самоуправног социјализма, његовали своје, другачије и засебно врједновање умјетности, што тадашња идеологија није пропагирала као водећу тенденцију у процесу образовања и васпитања. То су били маргиналци осврнути себи и свом унутарњем гласу, ког су огледали у садржајима контракултуре. Загреб је у мени изградио афинитет ка нечему што одступа од оног што пропагира укус масе, тренда и политичких тенденција у виду идеолошко-религијских наратива. У том граду сам завршио основну школу. Становао сам на Сигечици, на Трњу. То је кварт ког обиљежавају све саме улице које носе имена отока у Јадранском мору. Сам кварт носи име које потиче од ријечи sziget (оток) из мађарског језика, која је у колоквијалном говору добила облик деминутива, и тако представља својевсртан оточац, у широкој мрежи саобраћаја Загреба. Наиме, тај кварт је настао на простору ког је до изградње Cавског насипа, у рукавцима свог тока плавила Сава… Након изградње насипа у ХХ вијеку, ту су никла многобројна домаћинства, а затим и стамбене зграде. Убрзо је тај кварт добио обрисе правог малог града с основном школом, вртићем, мјесном заједницом, Унион дућаном, творницом жаруља ТЕЖ, домом здравља и црквом, тако да је могао да конфигурира као самосвојна цјелина унутар ширег контекста градског амбијента. Некад на периферији Загреба, а данас у близини градског језгра, Сигечица је осамдесетих година прошлог вијека представљала урбану оазу с  парковима, шеталиштима и игралиштима, па чак и базеном на отвореном, у парку покрај школе. Такав амбијент давао је подстицаја за игру и креативно изражавање великом броју мојих вршњака, па тако и мени. Крај тог кварта налази се индустријска зона иза Фолнеговићевог насеља у којој је остало тада још и сеоских домаћинстава…  са колским друмом засутим пржином, унутар самог града мјестом, као да си из градске вреве изненада ступио на дивљи териториј, тако је нама клинцима са Сигечице тај дио града изгледао. Знали би срести крај џамије на Фолнеговићевом и стадо оваца, пастира који су се кретали за испашом и неким чудом чак до туд зашли у град, из ко зна ког полазног мјеста… Тај контраст урбаног и приградског насеља из времена социјализма, мени је значајан у процесу осмишљавања сосптвене естетике и стила понашања. На том кварту, на Сигечици, су становале тада махом породице војних лица поријеклом из свих крајева тадашње државе. И то је утицало на неки мој однос према различитим ентитетима, а касније и конфесијама. Увијек сам у споју различитости видио предност и вриједност. Монолитност једнобразног садржаја у мени изазива одбојност и засићење. Поготво ако је тај садржај обиљежен наративом политичких партија. Грозим се пјесника који пишу да угоде политичарима, под њиховим шињелом и патронатом. Малих, инфантилних књишких фанатика увјерених у неприкосновену вриједност својих увјерења и свог статусног симбола, идола нације. Поезија не припада никоме. Она је вјечита ватра која се обнавља с индивидуалним искуством сваког аутентичног ствараоца, неупотребива у дневнополитичке сврхе. Загреб из осамдесетих ХХ вијека: Загреб новог таласа, Азре, Хаустора, Филма, Прљавог казалишта, Рената Метесија и групе Звијезде, и других састава, те и Загребачке школе цртаног филма, театра Керемпух, Загреб редакције Плавог вјесника и стрипа Алан Форд с преводом Ненада Бриксија, Загреб Смоговаца, Загреб из Мајдакових књига и Кушанове литературе за дјецу, Загреб дјечијег часописа „Модра ласта“, Загреб „Полета“ и „Старта“, Загреб punk rocka, специфичног хумора локалних факина, такозваног циничног кубања, на самом почетку мог пута, научио ме да цијеним превасходно индивидуалност и оригиналснот духа у човјеку.

– Сјећање на период рата, долазак у Црну Гору. Каква је била Ваша интеграција у црногорско друштво? Које су биле највеће разлике између живота у Хрватској и Црној Гори?

Деведесет и друге напуштам Загреб. Мој отац је нешто раније добио прекоманду и ново намјештење у Војномедицинском центру у Подгорици. Могао сам да бирам – остати на кварту и прогутати све с чим се као неко на прагу свог пута срећем и сударам, или заувијек напустити тај град, отићи у Канаду за мојом старијом сестром… Изабрао сам да потражим трагове свог поријекла и коријене у Црној Гори. Тако уписујем гимназију „Слободан Шкеровић“…. Те године памтим по суровости разузданог национализма, шверцу, криминалу, међусобном сукобљавању до јуче најближих комшија у борби за опстанак у вријеме рата и санкција… пљачкашкој приватизацији тадашње водеће партије, гашењу индустријских постројења, радних мјеста, примитивизму турбофолка и помахниталој генерацији дизелаша, који су мелтретирли сваког ко се није улклапао у друштво снобова и ратних профитера. Tако сам стао пред избор. Одустати од оних свјетоназора на које сам научен, и постати бескичмењак који се повиновао новом друштвеном поретку и друштвеном амбијенту, или заузети став, одабрати оружје за борбу и супроставити се „годинама сиротињске забаве“ и посрнућа… Међу литературом коју је отац изнио из Загреба пронашао сам поезију за саговорницу, и punk музику за средство против савременог дивљаштва примордијалних тенденција у култури. И тако ни више Загрепчанин, ни довољно адаптиран у Подгорици, постао сам и сам маргиналац као неко из свијета литературе и стрипа, мјесечар, улични ходач у црним чизмама и фајерци… на трагу тада неких сумњивих категорија људског и одвише људског мишљења у свијету великих историјских наратива балканских народа, у тзв. новом средњевјековљу мог народа, и турбо католичанству мјеста из ког сам дошао… Унутарњи егзилант. Морао сам смислити свој начин опстанка. Свој кредо борбе. Poiesis, или ништа. Подгорица и Загреб су антиподи. Два различита свијета, односно града, с неспојивим разликама. Требало је то схватити и разумјети. Загреб је имао софистицирану градску причу, Подгорица у том цикотићком ћосању грубо, али непосредно понашање иза ког се увијек крила нека дјечија наивност… У то вријеме нисам то разумио.

– Ваше прво стварање.

Моје прве риме пале су на хартију још у Загребу. Могу и данас тог да се сјетим. Потом у гимназији, писао сам неке стихове под утицајем прочитане лектире, некакву сатиру о приликама из тог времена… сјећам се наслова пјесама…  „Љепотица и димњачар“, „Казабланка“, „Ратник“, „Фатастично путовање“… О чему су говориле те пјесме? Песму „Љепотица и димњачар“ сам написао у Загребу, за свог повратка на кратко у родитељски дом, љета хиљаду деветсто деведесет и пете… Она је говорила о односу између двије супротности, знате већ код Игоа то постоји, тај сусрет два лика који припадају различитим свјетовима. То је тада био израз моје асоцијалности у оба града, којима напросто нисам припадао. Загребу, као неко ко је поријеклом из Црне Горе, Подгорици као некакав дотепенец што би рекли у Загребу. Човјек, вишка. Грешка која потврђује правило да су сви једнаки домороци увијек једнакији од оних који се по нечему разликују. Сумњиво лице, путник без карте у једном правцу… луди шеширџија побјегао из земље чуда, утопије социјалиста, најскупље плаћене земље у историји ових простора, СФР Јуославије…

– Припремате трећу књигу поезије Кожа. Кад можемо очекивати да књига буде презентована јавности?

Трећа књига се полако помаља на хоризонту… материјала имам и за три збирке пјесама. Но, немам потребу да то све пакујем и пуштам у свијет. Књига мора сазријети у мени. Пјесме које у њу улазе, да се међусобом не потиру, бити једно сагласје као звједана констелација мог унутарњег неба. Наслов који сте поменули је један од оних које сам узео у обзир да се нађу на корици. Немам издавача. Не играм за политичаре и њихове наративе, о идентитету народа, интеграцијама, о небеском поријеклу и сличним малверзацијама… Пишем што проживим. Кад одживим ту књигу, а све се слегне на хартији, биће и она спремна за читаоца

Док смо у ишчекивању, да ли бисте за читаоце Словословља издвојили неку пјесму из књиге?

Добро. Пошто смо поменули радни наслов књиге, који не мора и да осване на корици… ево те теме која говори о мојој граници слободе, о оном чиме на концу свега располажем…

 

Кожа

 

Обузима ме кожа. Улазим у храм

своје ћутње као тијело у опну…

Таворим у ријечима, у секвенцама ока,

зрцале се сни… не могу да превидим свијет

који израста из пупчаног чворишта времена,

на моје руке полаже овај дан и одлази…

 

Не могу да порекнем што ми се у мислима

зарекло, да ће да се обистини. Свеједнако корачам

низ улицу, на све монете свог јаства,

конвертирам садашње вријеме,

и преводим га на прошло,

и тако подмећем му свој начин тока,

раскусуравам се са свим и свачим…

 

У кожи сам, то је извјесније од религије, и слободе,

једино су ограничења извјесна овдје… Начини ми државу,

да ме потчини, и ја ћу у својој кожи, изнова, да оживим!…

 

Провлачим се између других лица,

у тој параболи о животу у граду уз кањон сањиве воде.

Долазим с краја на крај себе, и опет остајем

у свом лику заглављен,

недовољан себи да могу да се остварим…

 

А хтио бих да негдје стигнем…

или напрасно одавде некамо одем,

да се преметнем у сјев над стварима

и приликама, са  извјеснијим обличјем

свог постојања да се сретнем…

 

Овако у кожи, полако урастам у спољашњи свијет,

док се све ријечи из мене не излију,

у бијес, побуну, свјетлост, или макар поезију…

 

Језик је кожа у којој почивам жив,

док ме изговараш наг се обраћам

свијету који без нас, макар у нама, не постоји…

 

Подгорица,

октобар  2020.

 

– Милорад Дурутовић, књижевни критичар и пјесник.

Да, Милорад Дурутовић. Један од мојих саговорника. Пјесник, и књижевни критичар. То двоје је данас нешто одиста ријетко у нашем друштву. О, рећи ћете, има пјесника ко пљеве и оних који о њима пишу… Јесте, тачно је, пишу, али шта и како? Милорад Дурутовић јесте пјесник и врстан познавалац свјетске књижевности, окренут превасходно свом начину у поезији, али добро упознат с традицијом са којом комуницира, надограђујући српску књижевност својим писмом. Као књижевни критичар данас у Црној Гори представља неког коме се вјерује и то није случајно. Имамо безброј некаквих аматера у тој области, који сваштаре и импровизују, додоворавају се својим меценама и ауторитетима. Вјерујем да је Дурутовић особа од интегритета, да неће једног дана себи дозволити, с обзиром на његово знање и дар који има, да га користе политиканти и слични авантуристи у свијету литературе. То би била велика штета за српску књижевност.

– Можете ли, као члан Управног одбора, рећи нешто о раду Удружења књижевника Црне Горе, најстарије културне институције у Црној Гори? 

УКЦГ је недавно издало у два тома панораму у којој су представљени сви активни ствараоци, чланови овог удружења. То је колико сам упознат, први пут од настанка овог удружења, да у једном издању можете пронаћи основне смјернице библиографског карактера као и текстове свих чланова овог удружења. Од 2020. године ово удружење је окупило нову редакцију најстаријег активно излазећег часописа за књижевност и културу „Стварање“, који је прије тога у једном периоду свог излажења сведен на ниво локалног часописа, фолклорног гласила, фокусираног искључиво на једну поетику, конфесију у претходном сазиву редакције. Нова редакција дала је часопису савремен карактер по садржају и опреми. Активиран је часопис „Књижевни записи“, и часопис за преведену књижевност чланова УКЦГ „Сквер“. У неколико година унуатраг објављено је на десетине наслова чланова овог удружења, одржано стотине књижевних промоција у склопу трибине Милице Краљ „Ријеч четвртком“. И све то је урађено без подршке буџета предвиђеног за развој културе. Ако то ништа не значи, онда макар говори о односу државних иснтитуција према култури у Црној Гори.

– Како бисте описали тренутно стање наше савремене књижевности? Које су доминантне теме и стилови?

Примјетно је да данас у литератури у нас овдје, на овом релативно скученом простору, дјелује неколико књижевних кружоока и кланова. Што може бити подстицајно, али и отежавајућа околност за развој литературе и појаву нових књижевних праваца, гласова у литератури. Постоји оштра подјела између српских и црногорских писаца, који се међусобно у потпуности игноришу. Једни за друге не желе да чују. Не објављују се аутори у публикацијама ако нису истог националног поријекла. Сматрам да је то јако погрешно и да ничим, ама баш ни на који начин не доприноси развоју националних књижевности. Познато је да је црногорска књижевност изњедрила неколико генерација младих писаца који свакако завријеђују пажњу, али исто тако је била фаворизована унатраг двије деценије у односу на оне писце који њој не припадају декларативно и по томе колико се интересују за политичке импуте оних који су одређивали буџет претходних десетљећа. УКЦГ писци су били на маргини. Без подршке медија, игнорисани и презрени као да не постоје и да њихово дјело не заслужује пажњу. Да ли је то добро за културу Црне Горе? Такође, и унутар појединачних националних кружоока постоји подјела на традиционалисте и оне који се траже у индивидуалном поетском поступку. Једни с другима као да не комуницирају. Традиционалисти игноришу младе ауторе, за њих не постоји ништа изван поетике Богдана Поповића и народне поезије. Ни млађи аутори немају бољи став према претходницима. Такође, примјећујем да млади писци српске књижевности у Црној Гори немају свој заједничку мисао и водиљу, нису повезани, нити сарађују… Писци се окупљају по партијској припадности. Имају своје фестивале и трибине, ко не припада тој партији, неће га наступити док је жив. И то је оно што формира кланове у нашој литератури. Коме то служи, и је ли то ствар културе, или ипак политике, сами процијените. Постмодернизам је чини ми се израубао све могуће дискурсе у свом покупшају да онеобичава начин говора и позицију наратора. Авангарда је давно изгубила оштрицу, у свом неразумијевању савремених тенденција и живота управо оних у чије име говори. Овај вијек није донио неки водећи књижевни правац по ком бисмо могли да одредимо ауторе и да назовемо ово вирјеме у литератури. Је ли ово неки нови модернизам? По природи ствари сатира би требала да доминира, с обзиром на стање у савременом друштву… но то исувише захтјева, а мало нуди заузврат. Ко ће да се дрзне да награди неког новог Душана Ковачевића, који до сржи огољава властелу и клијантелу новог доба? Такви се писци не фаворизују на фестивалима, него избјегавају и игноришу. Такви писци данас по критеријуму масовне производње буквално не смију да постоје. Пожељна је поезија без ароме и емоција, ни синтакса није бог зна колико битна… Само да не жуља и да слави тотем ког сви ми имамо у глави, као и идола коме се обраћа. Али поезија постоји, срешћете је на марагини овог доба… како гори сопственим пламом у колективној невидјелици.

– 21. вијек је вијек потрошене књижевности и потрошених идеја. Постоје ли у савременој књижевности аутори који се истичу по својој иновативности?

Овај вијек, претходним вјековима наредан, мора да има своју литературу по којој ће бити препознат. Не вјерујем у катаклизмичке прогнозе, нисам толики песимиста. Вјерујем у литературу и њен потенцијал да и у новом времену пронађе пут до читаоца. И овај вијек и поред свих дигиталних платформи има своје стварносне хероје и аналогне пјеснике. Само је питање, да ли нас, са ове стране знака, искрено занима поезија, или нас вуче искључиво поетика наших претходника. Дозволимо ли себи да читамо нове пјеснике, имаћемо и нове класике. У супротном, ништа од тога. Остаћемо на римованим катренима, десетерцу и евентуално неколико антологијских пјесама од Попе и Павловића… Поезија не трпи Status Quo. То је онда друштво мртвих пјесника, без перспективе и дубине. Идеалан амбијент за развој микроба и гљивица, књишких паразита.

Савремена књижевност постоји. У српској поезији ту су Драган Марковић, Саша Нишавић, Љубодраг Стојановић, Никола Живановић, Мирко Јовановић, Катарина Јовић… У нас Илија Лакушић, Милица Краљ, Новица Ђурић, Андрија Радуловић, Александар Ћуковић, Милорад Дурутовић, Мирко Ракочевич, Миленко Миро Шарац, Срђан Лековић, Беђир Вуковић, Сава Радуловић… Ту су и значајни црногорски писци, Борис Јовановић Кастел, Огњен Спахић, Балша Брковић, Радоман Чечовић, Савка Гудовић Парађина… Не зазирем од књига својих савременика без обзира ког су опредјељења, јер имам интегритет у свом поетском поступку. Не дугујем ништа партијама и клановима. Већ свом језику српском и читаоцу.

Извор: Словословље

 

 

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ФАЛСИФИКАТИ СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ: Стефана Првовјенчаног није крунисао папа, него Свети Сава и то руком Јована Крститеља!

ПРИЧЕ ПОКРАЈ ПУТА, ДАРКО ПРЕЛЕВИЋ: Сплав Медузе!

ПЕРСПЕКТИВА СРБА У ЕУ, ДР ЗОРАН МИЛИВОЈЕВИЋ: Европа губи идентитет, за Србе више није повољна понуда!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

мили5

“БРАЋА”: Српски министар кренуо у Јасеновац да се поклони српским жртвама, па депортован из Хрватске!

Draga-Mastilovic

ДРАГА МАСТИЛОВИЋ: Хитлерове сјенке над Балканом!

рајнке3

ШУШКА СЕ, ШУШКА, РАЈНКЕ ТРАЖИ ОД МИЛОЈКА: Јача борба против “српске пријетње” и Русије, Додик пресрдачно дочекан, Срби могу у владу, али да подрже санкције Москви!

мито

КРУПНЕ ПРИМЈЕДБЕ НА НАЦРТ ЗАКОНА ПРОТИВ КОРУПЦИЈЕ: Нема политичке воље да се сузбије мито и злоупотреба државних функција!

JEVTO-ERAKOVIC-1000x555

ЈЕВТО ПУЦА ИЗ СВИХ ХАУБИЦА И ЗОВЕ БРИСЕЛ: Андрија и Милан на вјежби са бојевом муницијом, НАТО да интервенише!