Интервју води главни уредник сајта Српска историја, Ђорђе Бојанић

Славен Стевелић, писац, песник, музичар, певач и пре свега родољуб, пише прелепе родољубиве песме које терају сузе на очи. Родом је из Книна, прошао сву патњу и голготу, у Олуји је са породицом напустио своју родну кућу, ђедовину. Данас живи у Чачку.

–Поштовани Славене, хвала вам што говорите за сајт Српска историја. Колико сам успео да испратим ваш стваралачки рад,  Ваш циљ је  да кроз песму отпевате  своју чежњу и љубав према нашој Српској историји, зато сте и формирали Тамбурашки оркестар ,,100 % Ћирилица“,  да би очували сећање на наша стратишта и жртве и испричате причу о Книну, Крајини, Јасеновцу, српској војсци, Кошарама, отаџбини  и Српској историји, на јединствен начин кроз прелепу музику и још боље текстове које су тематски а стихови имају дубока и суштинска значења. Како је све кренуло са тим вашим стваралаштвом, писањем текстова са историјском садржином?

Све је то некако у мени букнуло пре неколико година. Читав свој живот на овај или онај начин дајем свој допринос патриотизму, али некако се увијек догоди да помажем другима да испуне своја очекивања и наде. Онда су ми године доњеле зрелост и отвориле видике и схватим да код нас Срба важи правило да некако увијек појединци створе шансу да упропасте најбоље идеје. То више нисам могао да дозволим никоме и ствар сам узео у своје руке. Као познавалац музике и начина на који она најбрже допире до људи, почео сам да стварам и шаљем оне поруке које имају за циљ буђење патриотизма у смислу окупљања сличних људи око себе.

-Како је почела сарадња са тамбурашким оркестром ,,100 % Ћирилица“?

Прије 2,5 године позвао сам своје пријатеље који су музичари и упитао их да ли су заинтересовани да заједно започнемо патриотски пројекат 100% ћирилица као идеју која би пројектовала истину, част и поштење. Моја идеја је одмах била прихваћена, а остало можете сами да закључите из наших пјесама. Ову прилику ћу искористити да их представим: Маријан Васиљевић – тамбура, Борис Петровски-гитара,  Горан Јевтић – контрабас, Снежана Ристановић и Сања Новаковић – пратећи вокали. За дивне аранжмане пјесама задужени су Маријан и Борис.

-Написали сте песму ,,Успаванка из Јасеновца“, шта вас је покренуло да напишете ову болну песму, шта је био ваш циљ?

Ни једну пјесму, за коју сам написао музику и текст, немам конкретно објашњење. То је нешто што надође спонтано, као да вас у том моменту узме нека друга енергија коју сами не контролишете. Да сте ме питали одакле ми право да напишем такву пјесму или ко сам ја и ко ми даје за право да износим толику количину туге, и на то вам не могу дати одговор. Идеја и допуштење је дозвола од Бога, а на вама је да се потрудите, најбоље што знате, да то изнесете.

-Шта представља Јасеновац за вас?

Тугу, бол, сузе, страх, чемер, јад, бјес, жеља да помогнем, загрлим, утјешим, осветим…

–Написали сте и песму ,,Божић у Братунцу“. Знамо да је кроз векове српски народ на православни Божић доживио највећа и најужаснија страдања од својих непријатеља и џелата. Ова песма посвећена је свим српским мученицима који су кроз историју доживели злочин. Како је створена ова песма?

Као и све остале. Довољно је да замислите своју мајку како је остала без свог рода и порода и онда вам све постаје јасније. Никада нисам знао да се бавим теоријом завјере па тако ни компликованим начином живота и схватања света око себе. Моја рјешења су увијек обликована једноставношћу али да би могли да функционишете на такав начин морате своју душу повезати са светим духом који вас у том моменту води. И овај интервју се води тачно на Божић тако да слободно можемо да кажемо за оне који сумњају да су ствари уређене горе и да ми са тим немамо никакве везе, већ само представљамо гласнике.

Како је настала песма ,,Остала ми једна жеља“, која има доста прегледа на јутјубу, то је и моја омиљена песма која носи праве емоције.

Од ње је све почело. Дружење са мојом сестром у Чачку и њен повратак у град гдје сада живи, били су окидач такве емоције јер нас је живот натјерао да живимо одвојено. Иста ситуација је са братом. У том моменту схватите да сте као породица разбијени заслугом других, безбожника и та бол гађа директно у срце.Тада се сјетите своје родне куће, покојног оца, избјеглиштва, борбе за живот итд. Музика и текст били су готови, а да она није ни стигла да се врати кући. За неколико сати пјесму сам преплакао 20 пута.

-Песма ,,Свиће зора мој Србине“ и ,,Српски ратник“, говоре много, како су оне настале?

Визије које један умјетник мора да има превазилазе његов интелект. Моје визије будућности али и “знакови  поред пута“ говоре о свесрпском окупљању. О нацији у којој лежи ген ствараоца и чека своје време буђења које је јако близу. Тамо гдје има српских гробова опет ће бити српска земља.

Пјесма “Српски ратник“ говори о жртви човјека који је свој живот поклонио патриотизму и одбрани српског народа у једном од његових најтежих тренутака када је опстанак Срба доведен у питање. Конкретно ова пјесма је посвећена генералу Ратку Младићу али се односи на све српске војсковође кроз историју. Сада ћу вам открити ексклузивно једну тајну коју сам до сада чувао у себи. Замолио сам Дарка Младића, генераловог сина да пјесму просљеди свом оцу који се тренутно налази у рукама душмана као Хашки заробљеник и затражи од њега допуштење да снимам спот. Посље неколико дана Дарко ми се јавио и рекао: “Расплако си старог“.  На крају спота „Српски Ратник“ можете да видите и сцене Дарка како чита очево писмо.

-Написали сте песму Кошаре, болна и поносна рана за нас Србе.

Опет иста прича, иста енергија и док дајем овај интервју свака ријеч те пјесме пролази кроз мене. За нашу слободу су заслужни јунаци који су свој живот положили за свету ствар. Ми данас из топлих фотеља, окружени техничким уређајима и модерним технологијама немамо никакво право да кажемо да нам је тешко и да немамо времена да дио себе посветимо сјећању на хероје и патриотизам. Наши су преци имали много мање шансе да извојевају побједе али њихов дух, карактер и њихове духовне вертикале су биле много ближе Богу него што пола српског свештенства сада носи у себи и зато су те побједе биле загарантоване. Кошаре су за мене исто као и битка на Косову пољу 1389 године. А сваки јунак који се није вратио кући је Милош Обилић. Нека им је лака црна земља и нека им је вјечно хвала.

-Имате две ћерке, које одгајате у родољубивом и православном духу, како сте то успели поред оволико садржаја са интернет (Тик-Ток, инстаграм…) који буквално ,,трују“ нашу децу разним непримереним садржајима, који тешко могу да се контролишу. Ваше ћерке су отпевале песмицу ,,Не кукај нам ђеде Мило, даћемо ти лађу да отпловиш ти далеко… Мило лопове не дамо ти светиње“ када су литије биле масовне у Црној Гори за одбрану српских светиња, та песма је постала прави хит. Како је дошло до тога да их снимите и то пласирате на друштвене мреже.

Дјецу сам чекао 13 година. Тек сам их добио недуго посље одласка у манастир Острог. Томе нисам могао нити хтјео да окренем леђа. Окренути леђа Богу у том тренутку за мене би била издаја која би ме изнутра појела. Мило је неважан лик у том моменту, могао је то да буде и предсједник Америке ми би га у том моменту породично напали истом жестином, без имало страха јер знамо кога бранимо и од кога бранимо. Моја дјеца немају друштвене мреже, одрастају нормално као и сва друга дјеца, али све оно што може да оштети њихову духовну православну вертикалу у старту је осуђено на пропаст. Када дође време и када њихова психа ојача да могу саме да се бране од свих пропасти овог свијета, оне ће саме одлучити да ли им је у њиховим животима то потребно или не.

-Како видите тренутну ситуацију у Црној Гори?

Видим је као што видим српство уопштено, нацију која је задњих 100 година апсолутно деградирана. Задњих 30 година интезитет деградирања Срба је појачан по духовним, материјалним, културним и територијалним основама. Кратко буђење за време литија на жалост није доњело буђење православног српског гена и зато Црна Гора тренутно тавори зачаурена у свом безнађу. Лажне патриоте и српско ћутање и трпљење су довели Црну Гору на руб пропасти. Време је за културно и вјерско буђење које је много лакше од оног када вас неко нагло пробуди.

-Песма ,,Лазарева клетва”, на прво слушање, као да нас опомиње. Верујем да ће то бити прави хит, такве песме нас и опомињу да се Космета никада не снемо одрећи. Ви сте написали текст?

Сви текстови  и музика 100% ћирилице су моје ауторско дело, а како сам их написао, то ни сам не знам и чија ме је рука водила. Лазарева клетва је опомена српском народу да долази тешко време у којем нас само слога и вјера могу одвести на прави пут, једини пут који ће нашим потомцима гарантовати срећну и сигурну будућност.

-За вас шта представља Косово и Метохија?

Све, то је свето мјесто стољећима натапано крвљу српских јунака. Када кажемо Косово и Метохија тада мислим на срце и на срж нашег постојања. Ништа на свијету за српску душу није важно као Косово и Метохија. Обратите пажњу на стих из пјесме „Косовски божур“ : „Божур цвјета, божур живи да на вјетру мирис шири, божур расте да подсјети на косовски завјет свети, гдје су биле битке тешке, зато божур црвен јесте“.

-Песму ,,Није срећа комад хљеба”, да ли је то ваша омиљена песма?

Пјесма кроз коју се прожима тежина изгнанства и борбе за опстанак себе и своје породице представља, не омиљену пјесму, већ мене самог, али и у њој су препознају сви они који су морали да оставе своју земљу рођења и крену у бијели свијет да покупе мрвице хлеба за себе и своју породицу.

–Србија и даље нема маузолеј за се Српске страдалнике, место СРПСКОГ сабрања, нити назив за своје српске жртве, како ви видите тај проблем који траје више од једног века?

Србија и даље није доњела резолуцију о геноциду над српским народом у комплексу усташких логора у Јасеновцу гдје се чистом логиком може закључити да је убијено преко милион Срба. Србија и даље чува гроб Јосипу Брозу Титу антихристу који је упропастио српски народ. Србија и даље живи у београдском кругу двојке коју не дотиче српско страдање. Србија и даље остаје њема на јецаје српских затвореника у хрватским затворима. Србија и даље нама канцеларију гдје такви људи који се константо и даље хапсе могу да се обрате за помоћ. Србија се ограђује од својих јунака у задњем рату. Када се те ствари промјене онда маузолеј неће бити упитан него логичан.

-Ви сте и дресер паса?

Да, реципроцитет на лоше понашање, у овом случају са псима, зове се дресура.  И то је мој издувни вентил који љубоморно чувам. Реципроцитет када неко непоштује ваш народ и константно му наноси бол зове се 100% ћирилица и то је дио мене који свесрдно поклањам.

-И за крај, шта би поручили читаоцима сајта Српска историја?

Подржите свом снагом независност Републике Српске.

Интервју водио главни уредник сајта Српска историја, Ђорђе Бојанић

Приредила: Српска историја.