Зоран Лакић, академик, рођен је 31. октобра 1933. године, у селу Доња Бијела код Шавника (од оца Мироја – учитеља и мајке Милене, рођене Бошковић, ћерке Зека, перјаника краља Николе). Основну школу завршио је у Даниловграду, а гимназију у Никшићу 1952. године. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду – група историја, гдје је и докторирао 1974. године.
Радио је у Архиву Централног комитета СКЈ Црне Горе до његовог припајања Историјском институту Црне Горе 1959. године. Једно вријеме је провео на раду у тадашњем Секретаријату за образовање, науку и културу Црне Горе, а потом је био биран за редовног професора на Филозофском факултету у Никшићу, гдје је предавао Историју Југославије, до пензионисања 2000. године. У два мандатна периода био је шеф Одсјека за историју и географију.
Предавао је на послиједипломским студијама Универзитета у Приштини.
Боравио је по позиву у универзитетским центрима у иностранству (Торонто, Москва, Париз, Берлин, Атина, Праг, Софија, Букурешт, Јерусалим, Анкара) и свим универзитетским центрима претходне Југославије. Као експерт УНЕСКО за питања културе вршио је вишемјесечна истраживања у скандинавским земљама 1976. године.
Био је уредник Округлог стола Историјског института Црне Горе, у периоду 1983-1991. године. Уређивао је “Историјске записе” – најстарији научни часопис у Црној Гори, у периоду од 1994. до 1998. године. Био је члан редакције престижних часописа – Југословенски историјски часопис (ЈИЧ), Настава историје – и бројних зборника радова. Од 1998. године уредник је Гласника Одјељења друштвених наука ЦАНУ.
Био је члан и предсједник комисија за одбрану магистарских и докторских радова. Био је члан Републичке конференције ССРН Црне Горе, потпредсједник Републичког СИЗ-а за науку, члан Жирија за Тринаестојулску награду, предсједник Друштва историчара Црне Горе и Савјета Филозофског факултета у Никшићу, члан Сената Универзитета Црне Горе у два мандата и предсједник Југословенске лиге за мир, независност и равноправност народа.
Секретар је Одјељења друштвених наука у другом мандату и члан Предсједништва ЦАНУ. Уредник је групе за историју Енциклопедије Црне Горе. Написао је преко 600 библиографских јединица, међу којима је и 17 посебних издања на које је објављено преко 100 приказа и осврта. Превођен је на свјетске језике, као и на македонски и словеначки језик.
Добитник је
Награде младих Подгорице,
престижне Четвртојулске награде и
Награде “Октоих”, као и међународних признања за науку.
По предлогу Библиографског института у Њујорку изабран је за личност године 1998.
Слично признање добио је и од Универзитета у Кембриџу 2000. године.
Одликован је Медаљом младих Алжира (1965),
Орденом рада са сребрним и златним вијенцем,
Златном плакетом Црвеног крста и
Сребрном плакетом ЈНА.
Уврштен је у Енциклопедију српске историографије и у публикацију Ко је ко у Црној Гори. Након искључења из СКЈ 1985. године због вербалног деликта, више није страначки организован.
Најважније објављене књиге:
Лакић, Зоран; Пајовић, Радоје; Вукмановић, Гојко (1963). Народноослободилачка борба у Црној Гори 1941-1945: Хронологија догађаја. Титоград: Историјски институт.
Лакић, Зоран (1963). Земаљско антифашистичко вијеће народног ослобођења Црне Горе и Боке: Збирка докумената. Титоград: Историјски институт.
Жене Црне Горе у револуционарном покрету 1918-1945 (коауторство), 1969;
Записи о револуцији, 1971;
Лакић, Зоран (1975). ЦАСНО: Црногорска антифашистичка скупштина народног ослобођења 1944-1945: Збирка докумената. Титоград: Историјски институт.
Црвени крст Црне Горе 1875-1975 (коауторство), 1980;
Лакић, Зоран (1981). Народна власт у Црној Гори 1941-1945. Цетиње-Београд: Обод & Народна књига.
Партизанска аутономија Санџака 1943-1945, 1992;
Историја и историографија, 1992. и 1997;
Битка за Црну Гору – Бој на Мартинићима 1796 (са проф. др Радоманом Јовановићем), 1996;
Историјска читанка (са М. Старовлахом), 1996;
Огледи из историје Југославије, 1999,
Црногорске историјске теме, 2001.
За ванредног члана Црногорске академије наука и умјетности изабран је 19. новембра 1993. године, а за редовног члана 8. децембра 2000.године.
На предлог америчког Института 1998. уврштен је у списак најуспјешнијих личности у последњој декади, а слично признање добио је и од Универзитета у Кембриџу.
