Рад на попису имена покошеног нараштаја Козарачке деце већ деценијама заокупља поједине преживеле Козарчане. Међу њима је до сада највише урадио Драгоје Лукић, преживело српско дете са Козаре, прошло кроз злогласни логор Јасеновац (и ослобођено од партизана 26. августа 1942. заједно са другом децом из усташког логора за децу у Јастребарском код Загреба). Из његовог Именословника побијене и пострадале по усташким логорима Козарачке деце[1] донећемо овде извесне детаље, користећи истовремено и друга аутентична сведочанства преживелих очевидаца страдања деце у Јасеновцу и околини.

Имамо у виду најпре његову књигу „Рат и дјеца Козаре“, Београд 1984. (2. допуњено издање), а затим од њега и Ј. Кесара приређено специјално издање „Борбе“: „Редни број смрти — Именословник 11.219 Козарачке деце“ (Документа, фебруар 1988). Користимо и друга лична сведочења и исказе избеглица, као и најновије књиге П. Станивуковић — Ј. Керблер, Деца у логорима смрти, Београд 1986; Др Љуба Михића, Козара, Нови Сад 1987, и нарочито тротомни зборник докумената:.А Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, 1941-45, Бгд. 1986-7.

Драгоје Лукић и његов сарадник Јован Кесар и други преживели Козарчани утврдили су до сада да је у усташки логор Јасеновац и друге логоре отерано 23.858 козарачких дечака и девојчица, међу којима је огромна већина Српске деце, и да је од њих убијено 11.219 деце. Најмлађи су били у колевци, најстаријима је било тек 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.348 дечака и 4.854 девојчица. Четрнаестогодишњака је било 754, тринаестогодишњака 821, дванаестогодишњака 570, једанаестогодишњака 806, десетогодишњака 384, деветогодишњака 587, осмогодишњака 444, седмогодишњака 558, шестогодишњака 685, петогодишњака 723, четворогодишњака 807, трогодишњака 960, двогодишњака 1.000, једногодишњака 957, а највише је било дојенчади — њих 1.163 од само неколико дана или месеци.

{61} Од Козарачке деце највише их је убијено у Јасеновачком стратишту: 5.683; затим у својим родним местима и селима приликом усташких рација и хватања: 2.474; па по славонским селима и Мославини и Билогору: 870; и онда у транспортима, загребачким прихватилиштима, болницама и дечјим логорима у Јастребарском, Сиску и Горњој Ријеци код Крижеваца: 1.691, а остала дечица по другим местима и логорима. Уз ову Козарачку децу страдала су и многа друга деца из других наших крајева.

Геноцид над Србима у злогласној Ендехазији био је одраније планиран, али је најстрашнији био геноцид над децом. У неким местима или и читавим крајевима, нарочито тамо где је била српска већина становништва, побијено је најмање половина житеља, док су нека села и насеља сасвим затрвена. Тако је напр. у Босанској Градишки пред рат живело 32.000 становника, а побијено их је 9.400, а међу њима око 5.500 деце; у општини Босанска Дубица, са изразито српским становништвом, где је уочи рата живело 28.000 житеља, побијено је тачно пола становништва, а само деце 4.099. Стожерник тзв. „Хрватске крајине“ у Бања Луци, познати зликовац др Виктор Гутић, поручио је крајем маја 1941. г. Србима следеће: „Ове српске цигане послаћемо у Србију, а друге Савом без лађа (тј. побијене као лешеве, што је и чињено). Издао сам драстична наређења за њихово економско уништење, а слиједе нове мјере за потпуно истребљење. У том погледу имам одријешене руке. Непожељни елементи (а то значи пре свега Срби, а онда и Јевреји и Цигани) биће искоријењени тако да ће им се затрти сваки траг и једино што ће остати биће зло сјећање на њих“. На пријему затим код римокатоличког жупника Кауриновића у Приједору Гутић је допунио своју претњу српској деци овако: „Ову српску гамад од 15 година па навише ми ћемо побити, а њихову дјецу смјестити у клостере и од њих ће бити добри католици“. Сличну изјаву о затирању српске деце дао је и римокатолички свештеник Дионизије Јуричевић, иначе усташки официр и руководилац специјалног верског одсјека у Државном равнатељству НДХ: „У овој земљи не може нико да живи осим Хрвата, а ко неће да се покрсти, ми знадемо куда ћемо с њиме. Данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година које смета нашем усташком поретку. Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, па не могу, кад је потребно, узети стројницу у своје руке и да таманим све до колијевке, све оно што је против усташке власти и државе“.

Овај паклени план заиста је тако и спровођен над Србима, особито над недужном децом, и ван логора а нарочито у самртном сплету Јасеновачких логора. Децу су усташе стрељали, набијали на бајонете, спаљивали, кували у котловима, живу бацали у бунаре, јаме и пећине, гушили отровима, нарочито содом, сатирали глађу, жеђу и хладноћом. У Павелићевим фабрикама смрти широм злочиначке Ендехазије убијено је до близу сто хиљада српске и друге деце, а усташка пропаганда настојала је свим силама да прикрије стравичну истину о страдању те невине деце. О свему томе постоји опширна документација.

Треба, међутим, истаћи да се ипак нашло доста добрих људи, међу којима је било доста Хрвата, који су преко Црвеног крста организовали, у лето 1942. године, прихватање па и усвајање ове српске деце из логора Јастребарско, Стара Градишка, Јабланац, Млака, Уштице и других, те је тако заустављен масовни помор деце. Истина, многа од ове деце су покатоличена и изгубила свој српски {62} и православни идентитет. Неке такве случајеве, и њихову каснију трагику, кад су сазнали своју праву судбину, имали смо прилике и сами да упознамо.

Изнећемо овде само неке детаље о јасеновачком страдању српске деце, нарочито оне са Козаре и Поткозарја.

Покољ у српској цркви у селу Драксенићу

Да о томе наведемо најпре сведочење Крњајић Растка (32), Србина из Босанске Дубице, које је као избеглица у Београду дао 13. јуна 1942, пошто је спашен из логора Јасеновац. „Од слома Југославије прошле (1941) године, па све до 18. априла 1942. г. живео сам у Босанској Дубици. Дана 18. августа ове (1942) године ухапшен сам по налогу усташких власти и стављен у затвор среског начелства у Б. Дубици, а тада су мене, као и још 12 других Срба и једног Муслимана, спровели у затвор у Нову Градишку… У првим месецима после слома Југославије у прошлој (1941) години… стварањем усташке организације по варошима и селима почиње усташки терор. Свет је већ тада морао да бежи и да се склања од усташа… О жетви године 1941. терор усташки по селима среза Бос. Дубица достигао је врхунац. Усташе су о вршидби упадале у села (српска) и одузимала храну, што је коначно изазвало револт, тако да су сељаци у селу Мирковцу пружили усташама отпор, тројицу усташа разоружали и убили их. Настао је тада по селима општи метеж и побуна…. Усташе се тада почињу формирати и као војне јединице упадати изненада у поједина села ради „чишћења терена“. Ово прво „чишћење“ од стране усташа свршило се тиме што су усташе попалиле многе куће и зграде (српске), као и жито садевено у камаре по селима уз цесту која води од Б. Дубице према селу Мирковцу… Тим поводом настала су нова хапшења (Срба), па сам и ја, као и многи други Срби из Б. Дубице, да би се склонио пред хапшењем, избегао из Дубице у село Хрваћане (срез Приједор). У то време један део угледних Срба из Б. Дубице избегао је у Србију, док су знатан број Срба Дубичана усташе похапсили и отпремили у Нову Градишку у затвор, а употребили су их у раду на рушењу тамошње српске православне цркве. Од тада ухапшених Срба у Б. Дубици усташе су убиле у затвору у Дубици њих 15 (набраја њихова имена). …Овако стање потрајало је до месеца октобра и тада је опет почело „чишћење Срба“. Прије „чишћења“ скупљено је у Бос. Градишки, Б. Дубици, Приједору и Бос. Новом око 20.000 усташа и домобрана и из ових места упутили су се усташе и домобрани у планину Козару да је „очисте“ од Срба. Српско сеоско становништво уклањало се пред усташама и војском, јер су усташе кога су ухватили или затекли заклали одмах. Страдало је том приликом доста жена и деце, док је мушкарцима успело да се сакрију у великој планини Козари. Поред убијања жена и деце, усташе су вршиле и силовања над младим девојкама, као и над неодраслом женском децом. Приликом овог „чишћења“ највише су страдала српска села Маглајци и Бјелајци, среза босанскодубичког, у којима је поклано око 500 жена и деце. У овим селима усташе су децу набадале на нож, женама секли дојке и одсечене дојке стављали деци у уста. Ужас је био такав, да је много жена и деце излудило… Приликом нових хапшења Срба (децембра 1941) у Босанској Дубици је ухапшено, покрај Срба, и доста Хрвата и Муслимана, већином угледнијих грађана, који су стајали по страни и нису пришли усташама… У то {63} време (јануара 1942) догодио се и овај случај. Једна група усташа из Јасеновачког логора изненадно је прешла реку Саву и упала у село Градину и одатле у село Драксенић, у којем су попалили неколико кућа, а око 70 жена и деце одвели су у српску цркву у том селу и ту их све поклали.“ (Цео овај документ, из Архива Св. Синода, објављујемо у додатку).

Други преживели сведоци овако описују монструозни злочин јасеновачких усташа у поткозарском српском селу Драксенићу. Око 800 усташа из Јасеновца, предвођени злогласним Максом Лубурићем, командантом Јасеновачког логора, уз помоћ и домобранске војске, упали су у Босанску Градину, Чуклинић и Драксенић. У овом селу усташе су убиле и поклале око 360 Срба — људа, жена и деце, у току 13-15. јануара 1942. Највећи злочин, масовни масакр Срба, усташе су извршиле у српској цркви села Драксенић, где је тада убијено 208 особа, међу којима највише жена и деце. Наводи се да је у цркви заклано 47 деце, док их је у целом селу убијено 85, јер многа су деца убијена и изгорела у попаљеним кућама у селу, јер је читаво село потпуно опљачкано и спаљено. Други сведоци кажу да је српски народ овога села био од усташа позван у цркву да их покатоличе, али су људи то одбили. Онда усташе крећу по кућама и пале их, а жене и гола и боса деца беже по снегу, па их усташе хватају и силом одводе у цркву. У олтар су издвојили девојке ради силовања и мучења посебним методама. Једна жена, која је у ранама остала жива у хрпи лешева Драксенићке цркве, прича о том бестијалном усташком клању: „Усташе су нам рекле: Идите у Цркву. Тамо ће вам наш командант Лубурић држати говор. Ми смо пошли у цркву да чујемо шта ће командант говорити. Нисмо дуго чекали. Кад је командант ушао у цркву, почео је он и усташе све редом клати ножевима и сјекирама. Послије свега тога клања, усташе су на хрпи лешева, на црквеном олтару силовали дјевојке, па су их послије тога готово луде искасапили“.

Друга три преживела сведока — Анка Павковић, Анка Лукач и Мара Благојевић овако су описале усташки злочин у православном храму у Драксенићу: „Црква је била пуна лешева, а крв је достизала до врха ципела. На самом олтару била је наслоњена, као да спава, убијена жена Николе Драчине. Пред црквом, наслоњена на тарабе лежала је Марта Врнић са двоје деце. Обе дојке биле су јој прорезане и кроз њих провучене ручице њене дјеце. Дјечје руке биле су везане жицом. Мало даље од Марте лежала је Деса Лончар, а поред ње, набијено на колац, Десино дијете. У првој кући до цркве крмци су почели развлачити лешеве Михајла Врепца и Буре Маринковића. На запаљеној комуши у дворишту Марјана Торомана лежала је убијена Нада Жабић, кћи Митрова. Имала је 16 година и била најљепша дјевојка у селу. У гапи лежао је заклан Томо Угреновић. У кући Николе Грбавца, на запаљеној комуши, убијено је 24 чељади међу којима је било 7 дјеце Јефте Петровића, Јове и Николе Грбавца. Од Јефтине породице избјегла је само мала Косана. У кући Раде Грбавца страдало је њих 15 са дјецом. Иза Радине куће заклан је омладинац Рајко Влајнић из Чуклинца. Глава му је одсјечена. У кући Лазе Маринковића изгинула је цијела фамилија са петоро дјеце. Породица Стане Петраковић потпуно је затрта, нема више породице Милована Влајнића. Угашена је породица Драгића Влајнића са троје дјеце, а избјегла је само мала Савка која је отишла у партизане. У Стеве Вујчића затрта је цијела породица са петоро дјеце. Више никог нема од породице Пере Мећаве и Николе {64} Шпица. Од једанаесторо дјеце Јована и Анке Котур остало је само двоје — Гојко и Вукосава. Мили Бабићу, одборнику, уништена је сва породица, сем једне кћери која је била удата на цести. Потпуно је пусто и огњиште Николе Влајнића“.