Пише: Горан Киковић
На дан Свете Тројице 20. јуна 2021. године. У ”екипи” часописа ”Глас Холмије”, која је први пут у овом селу, били су поред главног и одговорног уредника Горана Киковића и чланови Издавачког савјета часописа ”Глас Холмије”, пјесници Давид Лалић и Радован Обрадовић. И наравно незаобилазни Драгослав Вукићевић, велики пријатељ нашег часописа ”Глас Холмије”. Тога дана посјетили смо Грнчар, прелијепо село код Гусиња, на позив Слободана Бојовића и били смо гости гласовите куће Бојовића, који су кроз вјекове свога опстајања на граници сачували себе и свој српски идентитет.
Први наш саговорник био је Вељко Бојовић, професор Руског језика и некадашњи директор Основне школе ”Бећо Башић” у Плаву у периоду (1992-1996), који нас је дочекао свечарским тоном на чистом ”матерњем” руском језику! Он нас је потом упознао и са историјатом овог краја.
”Грнчар је добио назив по смојници, земљи од које се правило посуђе и грнчарија и отуда назив села. До Грнчара је село Досуђе (посуђе), то су ти наши називи!
У Грнчару данас живе: Кучи, Бојовићи, Ивановићи, Дедићи и васојевићко братство Ђукићи. Од доласка наших предака у ове крајеве односно од доласка нашег родоначелника Боја, ми смо овдје опстали у суровим условима у близини плавско-гусињских ага и бегова али смо опстали и сачували себе, своју православну вјеру и српски национални идентитет од тада до данашњих времена.
О овоме говоре историјске чињенице и подаци, јер су били јунаци, газде и паметари”.
У ову се причу укључи пјесник Давид Лалић, из Цецуна код Андријевице, које није много удаљено од Грнчара. Он саопшти да је један од угледних братственика био барјактар Петар Перо Бојовић, који је ”пȍбō први барјак на коти 248. на Брдањолту код Скадра. Ту је још плејада угледних јунака из куће Бојовића какви су били Алекса и Андрија и многи други”, закључи своју причу Давид.
”Један од истакнутих Бојовића био је Филип Фиљо Бојов из Грнчара, био је страх и трепет не само због физичког раста и изгледа, него је зрачио јунаштвом који је у турско вријеме када православни Срби нијесу имали никаква права, јер нијесу смјели да носе оружје на турској територији, Фиљо је под оружјем улазио у Плав и Гусиње и поред многобројних засједа. Локални Турци су се пожалили паши и питали га да ли да га убију или не? Он им је одговорио: ”Кад нијесте способни да га убијете, ја му од данас дозвољавам да носи оружје!”
Потом смо разговарали са Слободаном Бојовићем који сада стално живи у Грнчару и бави се пољопривредом. Иако је географ без сталног је запослења.
Он нам саопшти да се Грнчар дијели на два дијела, на Лијеви и Десни Грнчар, које раздваја истоимена ријека Грнчар. Она од извора у Кучима пролази кроз албанско село Врмошу и заједно са ријеком Врујом прави ријеку Ључу, која се потом улива у Плавско језеро одакле извире ријека Лим.
”Село Грнчар је врло питомо мјесто, иако се налази на надморској висини од 950 м. Услови за пољопривреду су повољни, јер се село налази у плавско-гусињској котлини која пружа повољне услове за живот.
Гусиње је познато по проласку караванских путева који су водили од Цариграда, данас Истамбула, до Дубровника, а центар је било Гусиње, које је у то доба имало око 34 хана или дућана, неколико кројачница, 2 оружаре и много занатских радњи. Њих су у то вријеме претежно држали угледни Срби тога времена – Фолићи, Вујошевићи, Стојковићи, Тмушићи, Новићевићи, Лончаревићи, што све говори да је Гусиње и овај крај некада био изразито насељен Србима, којих је било у знатно већем броју него осталих становника.
Данас би се рекло да су потенцијално бољи услови за рад и живот. Међутим, захваљујући небризи државе, која цента није уложила у ове крајеве, живот је много лошији него што би могао да буде. Она само тражи да јој се плате порези и прирези.
Овдје су идеални услови за развој пољопривреде што се можете и сами увјерити кад погледате ову равницу и љепоту. Ми, колико можемо, искоришћавамо ове потенцијале на најбољи могући начин без обзира на своје могућности, које би биле знатно боље да се држава окрене селу и пољопривреди”.
О томе како живе Срби православне вјере овдје у прелијепој гусињској котлини наш саговорник наставаља:
”Протеклих 20 година православни народ је масовно одлазио и исељавао се из овог краја због немогућности запошљавања и егзистенције, поготову младих људи. Ко је остао овдје или је пропадао или се морао учланити у неке од партијâ на власти. Зато очекујемо од нове владе да побољша услове живота људи без обзира на националну и вјерску припадност те да се људи запошљавају према способностима”.
Слободан нам саопшти да су ово идеални крајеви за развој пољопривреде и туризма па очекујемо од нове владе и нове пројекте да би овдје народ остајао да живи и да би се рађала дјеца – да ови крајеви не живе само током љетњих мјесеци.
Потом смо са Вељком и Слободаном пошли до хотела у изградњи, гдје су нас дочекали остали Бојовићи и њихове одиве и потомци на челу са Савом Бојовићем, угледним домаћином, познатим сточарем и пољопривредником и његовим сином Радем,који овдје на своме имању од око осам хектара производи поврће а највише паприке, снадбијевајући становништво Гусиња, Плава и околних мјеста. Он је, како нам саопшти, увјерио тржиште у квалитет своје паприке и зато не брине за пласман.
Дочекали су нас домаћински, братски, људски, како и приличи Бојовићима, који су у овим крајевима цијењени и од комшија који нијесу православне вјере.
Саво нам саопшти да са својих 75 година памти многе буре, тешка и гладна времена, али и складан живот у овим крајевима гдје вјековима живе људи различитих вјера и народности.
”У односу на некда данас се лијепо и пристојно живи. Може да се живи од свога рада, скромно и часно. Иако смо на овој граници и вјетрометини опстајали смо упркос томе што смо православни Срби. Било је раније неко накарадно вријеме, када су од нас тражили да не славимо славе, да не идемо у цркву, али ми смо без обзира на све сачували своје достојанство и опстали смо да будемо оно што су нам били преци – Срби!”
Он нам је испричао и потресну причу о пострадању 26 Руса – бјелогардејаца који су погинули 1924. г. од Арнаута, јер су чували југословенску границу. Прије десет година у гробљу гдје су сахрањени постављен је само крст без споменика, иако је било обећења све се завршило на томе” – подсјећа нас Сава Бојовић, који нас је угостио са својм породицом и браћом и синовцима у прелијепом селу Грнчару.
Опстанак у овим крајевима како су нам саопштили сви саговорници помогао им је умногоме што су били ослоњени на територију Васојевића и кад год су морали да напуштају огњишта одлазили би код својих комшија у сусједна села код Васојевића, јер су Бојовићи Кучи.
Грнчар је насеље у општини Гусиње у Црној Гори. Према попису из 2011. било је
180 становника (према попису из 2003. био је 191 становник).
У насељу Грнчар живи 144 пунољетна становника, а просјечна старост становништва износи 36,7 година (37,5 код мушкараца и 35,8 код жена). У насељу има 54 домаћинства, а просјечан број чланова по домаћинству је 3,54.
Становништво у овом насељу веома је хетерогено, а у последња три пописа примијећен је пад у броју становника.
