ЕЛЕМЕНТАРНО је за сваког човјека као личност, као и за установу којој припада, ако се ради о поштовању њега и његовог достојанства, да му се каже име. Установа којој ја у овом тренутку припадам већ више од двије хиљаде година, од пророка Мојсија се зове Црква и ја се не препознајем у имену вјерска заједница. Основна примједба Нацрту овог закона је – назови ме именом.

А моја Мајка има име, име јој је – Црква, и она као жива Црква Христова живи већ двије хиљаде година. Ко има право да јој узме то име? И да је претвори у неку вјерску заједницу коју ја не препознајем? Она није вјерска заједница, прије свега! Ономе ко себе препознаје као вјерску заједницу, нека буде, али ако хоће да ме поштује, и истински да донесе један закон који је закон слободе, људског достојанства, и поштовања опредјељења људских, онда нека моју Цркву зове – Црква.

Али, онима којим хаос одговара и који се у хаосу најбоље сналазе, и који страх намећу, радо би да тај закон буде заснован на арогантном презиру, на идеолошком духу који је владао овдје на нашим просторима педесет и више година, а не никако на једном здравом духу, сагласном исконском људском достојанству и свим међународним законима и европском законодавству које рјешава питање односа Цркве и државе.

ПОЛИТИЧАРИ, и људи партија, они имају право да се прилагођавају тренуцима и тренутном опредјељењу своје партије и њеном идеолошком надахнућу узрокованом потребама најчешће њеног лидера или у најбољем случају од њега дефинисане групе. Међутим, Црква ипак није установа која данас јесте а сјутра није, него је установа која постоји двије хиљаде година, и има своје непромјенљиво утемељено устројство, и своје свима препознатљиво име, и своју дјелатност не само на тлу Црне Горе него на свјетском плану.

Она је универзална установа, васељенска саборна установа…

Познато је свима да су пролазиле и државе и царства моћна, којих се данас ми сјећамо или не сјећамо. Некима од њих „смрде трагови нечовјештвом”, а неке су државе, опет, заиста, уградиле себе, бранећи људско достојанство и слободу, и слободу народа, и овдје конкретно Црне Горе и нас Црногораца, свако према своме… А вријеме је мајсторско решето, оно то све зналачки измјери. И према томе Црква, она не може тако олако да се мијења. Она се прилагођава условима живота, језицима, културама, али има нешто што је њена бит и њена суштина, што је темељна суштина њене поруке, њенога звања и призвања. Она не може да буде промијењена и нема нико право да је на то принуди… рецимо као што настоји овај Нацрт закона о слободи вјероисповијести.

ЧОВЈЕК не може без вјере, па пошто се одрекао оне псеудорелигије марксистичко-титоистичке, старе брозоморе, негдје мора да иживи ту своју урођену потребу да вјерује.

Богословски гледано, питање Бога и човјека је двојно питање. Прво условљава друго, друго извире из првог. Човјек је биће које постоји у односу, нестаје кроз однос и постиже своју пуноћу динамичким односом. Човјек је биће које мора да се утемељи на нечему. Е, они који Бога не знају, не познају, нијесу утемељили себе на вјечним вриједностима, темеље се на нечему другом. Велики енглески философ Расел, пишући у своје вријеме о комунизму, о бољшевизму, устврдио је да је то у ствари псеудорелигија. И тачно, била је таква, заснована на посуновраћеном Староме завјету и његовом учењу о изабраном народу Божијем. Сад нема тога изабраног народа, ако партијске елите на власти то можда нијесу, а у комунизму је фамозни пролетеријат постао свјетовни симулакрум изабраног народа. И схватање свијета, људске судбине, људског поретка, људског напретка, утемељено је било управо на томе. Када су се некрштена дјеца крштених комуниста одрекла те псеудорелигије марксистичко-титоистичке, јер се не може на њој, на њој нејасној и контрадикторној и недоказивој и пролазној и безвриједној утврдити човјек као човјек, религиозно биће, негдје морала да потраже ослонац, па гдје било. Читао сам код Берђајева о некој руској секти, како је неки мужик у некој деревњи у својој кућици отворио неку рупу и онда почео да клечи и позива: „Рупо, помози ми! Рупо, помози ми!”

У НАША времена ови наши који пишу овакве законе они више, наравно, не обоготворују Тита и партију, онако како смо ми као пионири педесетих година 20. вијека пјевали у Морачи – „не вјерујем у небеса но у Маркса и Енгелса”, не обоготворују партију, али шта се данас обоготворује у Црној Гори? Након вишедеценијског испирања мозгова, након одбацивања изворних истина, деведесетих година суочили смо се са појавом грозничавог трагања за новим индентитетом и почетка стварања новог идентитета по сваку цијену. Кад је кренула обнова код нас хришћана, деведесетих година, почело је у том дијелу нашег народа, искорјењеног из вјере и Цркве, трагање за неком новом религијом, њима додуше нејасном и непојмљивом. Чудо су индоктринација и голи интерес, страх, немоћ и нерасудност обезбоженог духа. Почело је стварање новог идолатријског култа у Црној Гори.

И шта је то данас обоготворено у Црној Гори, шта обоготворују ови наши овдје, некрштена дјеца крштених комуниста? Обоготворују, прво, државу Црну Гору, овакву каква она јесте данас, створена у Јајцу 1943. г. у његовим филџан-границама, а као друго обоготворују – нацију црногорску. То су два идола, два „божанства” раскрштене Црне Горе новога доба, којима се у Црној Гори подређује све.

ОСЕЋАЈУ они да им је Црква Божија највећа опасност, јер је једина непоткупљива, једина која се само свом Творцу Богу предаје и Њему служи. А на тлу ових страсти буја свашта.

Оно што је сада на сцени је стварање своје некакве идеологије познате од давнина на овим просторима која је онима којима је служила, добрано на зло служила. Прве кораке чинили су до јуче из потаје, сада то чине јавно и хоће да разбаштинишу Цркву Божију, Митрополију црногорско-приморску, Српску Православну Цркву. Тиме ударити на темеље оне исконске Црне Горе, Црне Горе Светог Петра Цетињског и краља Николе.

А испод идеологије, крију се властољубље и среброљубље, као и најдубља, острашћена потреба властодржаца да очувањем власти прикрију своје намјере и оно што су до сад починили.

И на све су спремни да истина не изађе на видјело. Идеологије хаоса и страха и мрака нешто што је уграђено у њих, у њихово биће, надахњују њихово инстинктивно понашање, њихов стил живљења, постале су у тој мјери дио њихове природе, да их, нажалост, ни они више и не разазнају. Данас се од човјека очекује безрезервна послушност, подаништво и оданост, слијепо поклонство идеологијама и лидерима.

НИКО НЕ МОЖЕ ДА ДЕЛИ ЦРКВУ

МИТРОПОЛИЈА црногорско-приморска била је једина која је сачувала непрекидност трајања Пећке Патријаршије, чак и након њеног формалног укидања 1766/7. насиљем турског и фанарског Цариграда. Нико не може и нема право да дијели Српку Православну Цркву – Митрополија црногорско-приморска и епархије Будимљанска, За-хумско-херцеговачка и Милешевска које имају надлежности унутар граница државе Црне Горе јесу Српска Православна Црква – Пећка Патријаршија. Ако је Митрополија црногорко-приморска стварала Црну Гору, то значи да ју је стварала Пећка Патријаршија, Српска Православна Црква.

наставиће се

Аутор: Перица Ђаковић, “Новости”