Средином 1942. године између Немаца и Италијана дошло је до велике кризе поверења. Повод је била одлука италијанског генерала Марија Роате да локалну власт у деловима Далмације и источне Херцеговине, где су Срби представљали већинско становништво, преда четницима. Генерал Роата је четницима западне Босне, Далмације, Црне Горе и Херцеговине уступио и извесне количине оружја, што је, према Ратном дневнику Вермахта, изазвало бурну реакцију Хитлера и Павелића:
– Овај потез генерала Роате веома је разбеснео хрватске и немачке војне власти.
Већ у наредној реченици немачки документ објашњава и разлоге фиреровог и поглавниковог беса:
– Четнички покрет су 1942. године савезници признали као антифашистички покрет отпора, а генерал (Роата), преко те акције, припремао је терен за то да Италија пређе на страну савезника.
Ратни дневник Вермахта још открива да је Немачка на овај начин изгубила шансу да оствари један од најважнијих ратних циљева у овом делу Европе: да смири југословенско ратиште:
– По мишљењу Глеза фон Хорстенауа (немачког војног изасланика у Загребу), Немачка је пропустила прилику да овај простор смири, јер Хитлер није прихватио његов план, већ је Павелићу и даље оставио одрешене руке у погледу уништавања православног становништва у Босни и Херцеговини.
Немци су Павелићу дали одрешене руке у геноцидном обрачуну са Србима, али усташки поглавник је још од друге половине 1942. имао проблема и с лојалношћу неких официра НДХ:
– Пред преким судом у Загребу осуђен је на смрт потпуковник Стјепан А. Најбергер јер је издао наредбу својим војницима да пуцају на воз изасланика хрватског Министарства домобранства и што је поседовао слике руских падобранаца и одржавао везе са српским четницима. Казна је извршена вешањем.
– Одлуком поглавника деградиран је пешадијски потпуковник Јосип А. Трупац што је у борби с четницима у Босни саботирао акцију и довео у опасност своје војнике да буду заробљени.
– Професор др Павле Лончар, управник надбискупске класичне гимназије у Загребу, осуђен је на казну тешке тамнице од 20 година.
Јуна 1942. југословенској избегличкој влади из Цариграда је стигао и детаљан поверљиви извештај о приликама у НДХ. Настао је после вишедневног боравка у Сплиту, Сарајеву, Загребу и Београду резервног пешадијског поручника југословенске војске Словенца Станислава И. Рапотеца. На основу његовог реферисања написао га је и Југословенској влади у Лондону проследио југословенски посланик у Цариграду Љубомир Хаџиђорђевић:
– Према ономе што је он (поручник Рапотец) чуо у Загребу од Срба, бискуп Степинац добро се држи. Он је у пуно случајева интервенисао за Србе, помагао их и бранио, али свуда није успео.
– Он би могао дати оставку због недела усташа али налази да то не би било тактично. Због тога у Загребу желе да се обустави кампања против Степинца, или да се умерено о њему говори. Тако исто је жеља Загреба да се официрима Хрватским не прети онако јако и отворено, јер се спречава ипак њихов лакши улазак у организацију против Павелића. Треба више напасти појединце, вође, али не говорити глобално.
Слободану Јовановићу тадa се обратио и Сплићанин Берислав Анђелиновић, који је у Риму “тајно радио на народном послу”, што ће рећи лобирао за обнову Југославије. Предлагао је:
– Да се утврди ауторитет (југословенске) владе у Лондону.
– Створите један програм, објавите га, ангажујте за њега цијелу нашу емиграцију и читаво исељеништво, јер овако губите сваки ауторитет у народу; створиће се без вас и против вас у земљи ауторитет људи који настоје да у мутном лове и у опћој збрци истакну себе и своје идеје које се не могу контролисати.
У једном извештају упућеном југословенској избегличкој влади тада се говорило да је Милан Недић “врло много урадио за избеглице из Босне, Хрватске и Словеначке и оне су му (због тога) благодарне”.
О Недићу се, према овом документу, тада говорило:
– Ово што он ради (колаборација с Немцима) не ваља, но без њега би било још горе. Спасао је из немачког ропства неке људе који су се доцније показали као отворени непријатељи Немаца.
До фебруара 1944. Недићев Комесаријат за избеглице збринуо је 215.940 Срба из Хрватске, Босне и Херцеговине, Бачке, Санџака, Македоније и са Косова и Метохије. Међу овим несрећницима било је 86.183 деце, а обезбедио je смештај и елементарне услове за живот и за 8.751 избеглицу из Словеније.
Током рата у Недићевој Србији уточиште нашло још око 300.000 избеглица, који су се, без посредовања Комесаријата за избеглице, директно сместили код родбине, пријатеља и познаника.
Немачки извори тврде да се у Србији само до августа 1942. скрасило 400.000 људи Срба из НДХ.
Током 1942. све више су ескалирали и сукоби између четника и партизана. Позадину трвења можда најпотпуније открива један обавештајни извештај, који је југословенској избегличкој влади из земље стигао августа 1942. Његов аутор, словеначки економиста Станислав Рапотец, формално је писао о збивањима у Словенији, али узроци грађанског рата, о којима је говорио, били су истоветни и у другим деловима Југославије:
– Словенија преживљава од Божића тешке дане. Потешкоће долазе опет од размимоилажења двеју група, двају гледања на свет – по среди су две тактике у погледу вођења борби с непријатељем. Ту су два рачуна од којих је један погрешно састављен.
– Тај је рачун грађен на свршетак рата у прошлом пролећу и руску победу. И ту су партизани у питању.
– Хтели су несрећу у којој се нашао народ употребити и за социјалну револуцију и за обрачунавање с домаћим политичким противницима и за борбу против окупатора.
– Њихове тешке погрешке испашта дабоме село, сељак, народни иметак и стотине невиних талаца. Из борбе у коју су ушли релативно слаби, без довољно оружја и муниције, с прорачуном у коме им је време било вeлика непознаница, просто не могу изаћи.
– Њихову борбу можемо упоредити са змијом која је нагризла жртву којој није дорасла, а њезини зли зуби више попустити не могу иако је на време приметила да ће је подвиг коштати властите главе.
– Носилац горе описаног стања и борби у Словенији је ОФ (Ослободилачки фронт) који је у почетку био можда и врло лeпо замишљен, али су доцније у вођству преузели главну реч екстремни – комунисти. Тиме је борба попримила сасвим други карактер и правац. ОФ данас негира Дражу, (југословенску) Владу и Југославију.
– Другу групу која данас ради на ослобођењу у Словенији представља подмлађени кадар традиционалних националних словеначких партија. Заједничко политичко вођство је познато под именом Словенски савез.
Образ боли и у гробу
Позицију у којој се нашао у овом рату, Недић је 1943. једном сараднику генерала Михаиловића описао овим речима: – Лако је отаџбини дати живот, јер то боли секунд-два. Али није лако дати образ, јер то боли и у гробу. Ви ћете ме стрељати или обесити кад се трагедија сврши. Али ја ћу, летећи ка рају, не ка паклу, видети бар милион Срба који ми дубоко захваљују, јер их је у животу оставила моја “издаја.”
Хиљаде Хрвата у четницима
Словеначки допринос Југословенској војсци био је велики, дали су четири генерала, шест пуковника, шест потпуковника, 16 мајора, 28 капетана, 32 поручника и 16 потпоручника
Најпознатија имена међу словеначким четницима били су светски познати гимнастичар Леон Штукељ, освајач шест олимпијских медаља, и каснији економиста светског гласа Александар Бајт, који је Тита у својим мемоарима назвао нечасним човеком, јер је 1941. први напао четнике, а до краја живота тврдио, и на томе, у много чему, заснивао легитимитет своје владавине, да се десило обрнуто.
Бајт је веровао да је Краљевина Југославија била најсрећније решење за словеначки народ, а Штукељ је пред крај живота одбио да постане почасни председник Гимнастичког савеза Словеније, јер је желео да остане веран изворним идејама “Сокола”, спортско-патриотске организације Краљевине Југославије.
Почетком 1942. Михаиловићев покрет ширио се и у Босни и Херцеговини и Хрватској. Понајвише због тога што је генерал Михаиловић од снага које су му изражавале лојалност све чешће тражио да се не свете хрватској и муслиманској деци и женама, а да према муслиманима воде помирљивију политику. У томе је у неким деловима Босне и Херцеговине имао и успеха, о чему сведочи босански четнички командант Доброслав Јевђевић, који је са својим херцеговачким колегом Петром Баћовићем, на захтев Михаиловића, радио на помирењу с муслиманима:
– И Баћовић и ја и у Дрежници и у Коњицу у присуству све војске и муслиманских првака одржали смо говоре у којима је изложена наша нова линија према поштеним муслиманима, што је трупу дисциплинирало, а међу муслиманима изазвало огромно одушевљење.
– Јуче после тих говора и пошто су кроз Мостар прошли муслимански прваци у шајкачама и са орловима на капи, састало се синоћ у Мостару преко стотину најугледнијих муслимана и сви су силно загрејани за ту сарадњу видећи у њој једину могућност спаса.
– Од својих пријатеља у (италијанској) армији сам сазнао да Италијани желе да наоружавају муслимане против Срба, па сам хтео да онда то наоружање (муслимана) вршимо ми преко наших људи и да место противника формирамо ми од апсолутно сигурних људи чете савезника.
– Ја сам непрекидно одржавао везу са шефовима националних муслимана већ девет месеци и сад их могу повести у сваку акцију пре него ико други.
Тако је у Босни и Херцеговини формирана муслиманска национална војна организација, која је саопштила да су “усташки зликовци узрок свега зла у нашем народу”, осуђујући “све муслиманске отпаднике који су приступили усташком покрету”.
Јевђевић је, међутим, имао проблема са деловима своје војске, јер су се неки његови борци “страшно острвили” према муслиманима. Обавештавајући о томе генерала Михаиловића, навео је да су гатачки четници побили “стотинак недужних муслимана, међу којима и једног који је спасао десетине Срба”, а да су приликом напада на Фочу убијена и “два најбоља српска пријатеља”.
Михаиловић је инсистирао на томе да се грешке не понављају, а потом и дa се обрати “нарочита пажња муслиманима”, па је његов покрет успео да формира десетак муслиманских четничких одреда, а у источној Босни и један муслимански корпус.
Генерал је придобио наклоност и низа водећих муслиманских интелектуалаца. Међу њима су били: судија Мустафа Пашић из Мостара, Мухамед Ћемаловић из Београда, др Исмет Поповац из Коњица, херцеговачки бег Мустај Хаџихусеиновић, функционер Југословенске националне странке Мухамед Прељубовић, поручници Хуснија Ченгић и Омер Ченгић, Есад Вехабовић из Босанске Градишке, Смајо Ћемаловић из Мостара, Мустафа Берберовић и Мустафа Лехо из Благаја, код Мостара, имам из Коњица Џемал Кршлаковић, мајор Фехим Мусакадић и Мехмед Панџо из Сарајева, професор Београдског универзитета Мехмед Беговић, београдски имам Абдулах Хоџић, капетан Хусеин Ровчанин, а Мустафа Мулалић из Ливна био је један од најближих Михаиловићевих сарадника, члан Централног националног комитета Равногорског четничког покрета.
Децембра 1943. у Михаиловићевој војсци је било око 4.000 муслимана, који су чинили око осам одсто целокупног састава Југословенске војске у отаџбини.
Југословенска војска у отаџбини имала је немали број присталица и у пројугословенски оријентисаним деловима Хрватске, посебно у оним крајевима који нису били у саставу НДХ. Поред Каштеланског четничког одреда и Сплитско-шибенског четничког батаљона, покрет генерала Михаиловића имао је своје симпатизере и у Макарској, на Корчули, Крку и другим деловима Хрватске. Динарској четничкој дивизији Момчила Ђујића 1941. приступило је 510 Хрвата. Само у Другом четничком одреду Динарске дивизије било је око 2.500 Хрвата.
Према једном озбиљном хрватском извору, у Сплиту је после капитулације Италије чак око 30 одсто Хрвата “драговољно приступило четницима”.
Један од најближих Михаиловићевих сарадника, Звонимир Вучковић, био је Хрват, један од водећих политичких саветника био му је бивши католички свештеник Ђуро Виловић, а већи део рата у његовом штабу су провели и банкарски стручњак др Звонимир Бегић и Владимир Предавец, син бившег потпредседника Хрватске сељачке странке Јосипа Предавца.
У проусташким, али и у неутралним деловима Босне и Херцеговине и Хрватске, босанско-херцеговачки и хрватски четници су, светећи се хрватским и муслиманским усташама за геноцид над Србима, током рата починили и низ злочина над цивилним муслиманским и хрватским становништвом. У Михаиловићевој архиви није пронађена ниједна његова наредба за одмазде према цивилима, из чега би се могло закључити да он није одобравао ове злочине.
У неким документима из 1942. генерал Михаиловић је говорио да се четнички “покољи морају спречавати”, наредне године позивао је на сарадњу и хрватске домобране и “све исправне муслимане и Хрвате”, а 1944. образовао је “засебне хрватске и муслиманске јединице”, у које су, према његовој одлуци, примани и “они Хрвати и муслимани који су привидно узели назив усташе”.
Словенија је изгубљена
Винички део Словенског савеза је био под непосредном командом заступника Драже Михаиловића – генералштабног мајора Карла Новака. Борбе са Ослободилном фронтом су избегавали. Изгледало је те 1942. године да ће Словенски савез имати ситуацију у Словенији потпуно у својим рукама. То је било и мишљење мајора Новака.
Касније је Карл Новак, ипак, морао констатовати:
– Жалим што морам сматрати да је Словенија са Истром вероватно изгубљена.
Кратак спој на везама са Лондоном
Од 128 депеша које је Михаиловић од јесени 1941. до пролећа 1942. послао председнику југословенске избегличке владе, чак 54 никада нису стигле до онога коме су биле намењене
У другој години рата генерал Михаиловић се срео с једним непремостивим проблемом. Његове везе са посвађаном југословенском избегличком владом, јединим политичким упориштем у свету Југословенске војске у отаџбини, нису функционисале већ од средине 1942. О томе говори шифрована строго поверљива депеша коју је југословенски посланик у Цариграду Љубомир Хаџиђорђевић 17. јула 1942. послао председнику избегличке владе, професору Слободану Јовановићу:
– Јуче сам примио од ђенерала Михаиловића поруку ове садржине: “Вести које се шаљу влади тешко до ње стижу на време, а по свему, изгледа да су цензурисане. На питања постављена не добијам одговор. Апсолутно је потребна директна веза између мене и владе преко наших органа.”
Та веза, која се одржавала преко британске Врховне команде за Блиски исток у Каиру, била је проблематична готово од почетка рата, по свему судећи понајвише због групе совјетских агената у врховима британских обавештајних и дипломатских служби, који су у грађанском рату у Југославији навијали за комунисте и совјетског фаворита Тита.
Од 128 депеша које је Михаиловић од јесени 1941. до пролећа 1942. послао председнику југословенске избегличке владе, чак 54 никада нису стигле до онога коме су биле намењене. А неке од оних које су дошле до Лондона нису председнику југословенске владе уопште уручене на време. Неке су му стављене на увид и са закашњењем од 30 дана.
Енглези су, поврх свега, у име југословенске избегличке владе слали Михаиловићу одговоре на његове депеше које нико од чланова владе није ни видео, а у неким случајевима издавали су му у име југословенске владе и наређења, о којима влада није ништа знала.
Због тога је председник Јовановић, 8. априла 1942, британском министру спољних послова Ентонију Идну учтиво замерио:
– Из свега овога се види да сарадња с (британским) органима који су до сада одржавали везу између југословенске владе и ђенерала Михаиловића није била потпуна ни савршено пријатељска.
Тих дана навршило се девет месеци како су Британци обећали помоћ Михаиловићевој војсци, али од тог обећања ништа није реализовано.
Сметње на везама обијале су се о главу обема странама, највише незаштићеном цивилном становништву Југославије:
– О правим стварима ми разговарамо мало или нимало – жалио се у другој половини 1942. министар југословенске избегличке владе Милан Грол.
– Несрећа је што је наше општење с генералом Михаиловићем још мање. Ми мало знамо о ономе што је у земљи, а он није обавештен о много чему што се у свету кува у питањима општим и онима која се тичу наше судбине, чак и самога задатка који је он примио на себе.
– Да је генерал у озбиљној бризи о свему томе, види се из настојања на све стране да смањи број непријатеља и увећа број сарадника. Он тражи сарадњу Албанаца, Бугара и Румуна. Он се показује свеснијим но многи овде споља, кад не заборавља каква га задаћа чека ако би у часу слома сила Осовине и пада режима у Загребу и Београду имао да се бори на спољним фронтовима са Италијанима, Немцима, Албанцима, Бугарима и Мађарима, а унутра у земљи с хаосом и грађанског и племенског рата.
Још више тешкоћа и избегличка влада и генерал Михаиловић имали су са Совјетима.
Чим су Немци напали Совјетски Савез, Москва је тражила од Тита да подигне устанак у Југославији, али га је опоменула да “узме у обзир да је у садашњој етапи реч о ослобођењу од фашистичког поробљавања, а не о социјалистичкој револуцији”, и да је због тога у Југославији “неопходно развити покрет под паролом јединственог националног фронта”.
Тито је разумео поруку, али му се журило, па је крајем 1941. и почетком 1942. идеолошки инструментализовао патриотска и антифашистичка осећања Срба, инсистирајући у својим порукама послатим у Москву да “једини руководиоци у народноослободилачкој борби морају бити радници и пролетеризовани сељаци”.
Већ средином новембра 1941, чим јој је Михаиловић јавио да су “комунисти напали његове одреде”, реаговала је југословенска избегличка влада у Лондону. Од свог посланика у Москви захтевала је “да одмах од руске Владе затражи да опомене комунисте у Југославији да помажу пуковника Михаиловића и да сарађују с њим против Немаца”. И о томе одмах обавестила Черчиловог министра спољних послова.
Четири дана касније, југословенски отправник послова у Совјетском Савезу посетио је Андреја Јануарјевича Вишинског, помоћника совјетског министра спољних послова. Замолио га је да сарадњу Југословенске војске у отаџбини и партизана “схвати врло озбиљно” и да “интервенција Москве код Тита мора бити енергична, хитна и убедљива”.
Вишински је хладнокрвно одговорио:
– Ваш захтев ми је јасан. Лично ја не могу дати никакав одговор, пошто о томе има да решава Влада. Потребно је поред тога посаветовати се и с нашим војним стручњацима. Учинићу све да одговор добијем у току ове недеље.
Обећани одговор није стигао на време, па је енглеска војна мисија у Совјетском Савезу тражила од совјетског Министарства одбране “најхитнију интервенцију”. Скрећући пажњу Совјетима да је од прве интервенције прошло девет дана, у енглеском меморандуму посебно је наглашено:
– На изричит захтев совјетске владе, британска влада охрабрила је устанак у Краљевини Југославији, а то значи да је у интересу совјетске владе да помогне да се дође до јединства међу устаницима у Југославији.
– Влада Његовог британског величанства сматра пуковника Михаиловића као јединог могућег вођу и због тога све устаничке групе треба да му се потчине или да с њим бар сарађују.
Совјети су месецима оклевали, па је југословенска влада крајем априла 1942. од свог посланика у Москви тражила да Совјетима предочи:
– Издејствујте код совјетске Владе да се позову партизани: да престану с братоубилачким ратом и да сви иду под Дражину команду против заједничког непријатеља. Подсетите их да је комунистима у Француској издато наређење да иду под команду вође кога народ избаци да води побуну.
После неколико дана Совјети су цинично одговорили:
– Влада Савеза Совјетских Социјалистичких Република стоји на принципијелном становишту да је сав комунистички рад у иностранству ван њеног домашаја и да је то чисто унутрашња ствар респективних земаља!
– И после ове ноторне неистине југословенска избегличка влада је од свог посланика у СССР-у тражила да Совјети “партизанима бар кажу да им је сада заједнички непријатељ Немац и да не воде братоубилачку борбу”.
Совјетски агенти у Лондону
Водећа личност совјетске групе агената био је Џон Кернкрос, координатор у штабу лондонске тајне службе МИ6, за рад британских обавештајних служби у Југославији. Други члан петорке, Гај Бурџис, био је помоћник британског министра спољних послова, трећи Доналд Маклејн, секретар британске амбасаде у Вашингтону, а четврти и пети Ким Филби и Ентони Блант, сарадници британске контраобавештајне службе.
За Тита Дража најопаснији
Маја 1942. године генерал Михаиловић је избегличкој влади јавио оно што му је одавно било јасно:
– Комунистима је главни циљ социјална револуција, а све друго им је споредно.
Неколико дана касније, Слободан Јовановић је покушао да за обуздавање грађанског рата у Југославији приволи совјетског посланика у Лондону, Александра Јефремовича Богомолова. Професор је совјетском званичнику рекао да југословенски комунисти, отварајући социјално питање усред рата, слабе отпорну снагу генерала Михаиловића према непријатељу.
Богомолов је одговорио да Јовановићеву интервенцију разуме као захтев да “совјетска влада интервенише код Коминтерне”. Тим поводом, не трепнувши, изјавио је:
– Совјетска влада не прима на себе никакву одговорност за радњу Коминтерне!
Богомолов је подсетио Јовановића да су Совјети на недавно одржаном свесловенском конгресу у Москви позвали све Словене на борбу против Немаца:
– Осим тога, и сам Стаљин је одао захвалност свим партизанима без разлике. Даље од тога совјетска влада не може да иде.
Јовановић: Да ли совјетска влада сматра генерала Михаиловића такође за партизана?
Богомолов (оклевајући): Совјетска влада сматра за партизана свакога ко води борбу против Немаца. Следствено, сматра и генерала Михаиловића за партизана.
У то време Михаиловић је говорио да су комунисти у Србији у савезу с Немцима, у Црној Гори са сепаратистичким зеленашима, у НДХ са усташама, а да ће “Косово дати Албанцима да би их привукли у своје редове против Срба”.
Прагматичну политику Михаиловића и његових команданата, да “Италијанима обећају да их неће нападати ако им дају храну за погорела и осиромашена села”, Тито и његови помоћници користили су као врхунски доказ да “сви четници непосредно и посредно сарађују са окупатором”.
Само због тога што се супротставља његовим покушајима да окупацију земље искористи за насилно преузимање власти у Југославији, Тито је Михаиловића називао “највећим шарлатаном у хисторији наших народа”, “вјерним псом окупатора”, “подлим издајником”, “правом звијери”, а у једној депеши написао је:
– Ми сматрамо да је издајство Драже Михаиловића и југословенске владе много опасније од издајства Недића и Павелића.
Совјети у то нису олако поверовали, што потврђује и уредник совјетске радио станице “Слободна Југославија” Вељко Влаховић:
– У пролеће 1942. године друг Тито је преко неколико депеша инсистирао да се објаве подаци о правој улози Драже Михаиловића. Тих дана сам у разговорима с (Георгијем) Димитровим (генералним секретаром Коминтерне) и (Дмитријем) Мануилским (совјетским представником у Коминтерни) инсистирао да се почне објављивање (Tитових) докумената, али дозволу нисам добијао.
– Тада сам одлучио да на своју руку објавим прве документе. Прошло је недељу дана. У међувремену, прислушна служба Радио Лондона хватала је емисије “Слободне Југославије”, а билтен прислушне службе добијао је и дописник ТАСС-а (Телеграфске агенције Совјетског Савеза). Он је то пренео централи у Москви, тако је дошло до руку Молотова (совјетског министра спољних послова), који ме је позвао, изгрдио, понављајући: “Шта ви Југословени мислите?”
– Од тога дана уведена је цензура на емисије “Слободне Југославије”, на тај начин што су све емисије морале да буду преведене на руски и тек после парафа могле да се објаве.
За време цензуре Влаховићу су Совјети, из коментара које је читао сваке недеље, систематски брисали помињање “Народноослободилачке војске” и четника.
– Ја сам упорно писао, а они су упорно брисали – испричао је он и објаснио:
– Цензура је трајала неколико месеци, док совјетско Министарство спољних послова није на крају дозволило да се може нападати Дража Михаиловић.
Тако су Совјети генерала Михаиловића, на Титово упорно инсистирање, почели да оптужују за колаборацију с Немцима.
Свим совјетским агентурним пунктовима у свету тад је упућена порука:
– Дража Михаиловић је издајник!
Совјетски обавештајац у САД Мирко Марковић и његове колеге широм света обрнуле су плочу, па су онога кога су до јуче подржавали преко ноћи почели проглашавати сарадником окупатора. Да би се уништили трагови онога што је дотад чинио, Марковић је наредио да се хиљаде плаката на којима је приказиван генерал Михаиловић, како јаше на белом коњу, напрасно поцепају и спале.
Југословенска избегличка влада узела је Михаиловића у заштиту, предајући Богомолову списак 53 угледне личности које су комунисти у Црној Гори “побили као мирне грађане”, међу којима су неки заклани, неки убијени из заседе, неки бачени у бунар, неки у јаму. Совјети се на то нису освртали, иако је генерал Михаиловић тврдио да ови људи “нису узели никаквог учешћа у борби противу партизана”, већ да су побијени да би се “обезглавио народ”.
У својим конспиративним порукама Москва је од 1942. Михаиловића означавала бројем 23, Недића 24, а Павелића 25.
Тита је то осоколио, па је у септембру 1942. године у шифрованим порукама Москви Михаиловића оцрнио 23 пута, Павелића једанпут, а Хитлера ниједном.
Титове медијске манипулације
Титова предност у медијским манипулацијама била је све већа, јер је после укидања московске цензуре све сувереније владао “Слободном Југославијом”, једном од најјачих радио станица у свету. Тиме је Тито стекао ненадокнадив примат у односу на Михаиловића, јер је “Слободна Југославија” своје пропагандне емисије, поред српскохрватског, словеначког и македонског, емитовала и на енглеском, француском, руском језику и другим светским језицима.
Сукоби са Недићем и Љотићем
Дражине снаге у Србији више су подсећале на предратну субординисану војску, а у другим крајевима Југославије четничке формације су више личиле на организационо неповезане војне јединице
Уз партизане, усташе и стране окупаторе, Михаиловић је 1942. био у све отворенијем сукобу и с Миланом Недићем, Костом Пећанцем и конзервативним српским политичарем Димитријем Љотићем.
Већ почетком децембра 1941. молио је југословенску избегличку владу да “развије најоштрију пропаганду против Љотића и Недића јер се спремају да пошаљу Србе на руски фронт”. Почетком јануара 1942. јављао је да су мајоре Александра Мишића и Иву Фрегла Немцима издала тројица сарадника “издајника Косте Пећанца”, а истог месеца да и Љотића треба “жигосати као издајника”. Наредног месеца, од избегличке владе тражио је да одузме чинове седморици Недићевих мајора, потпуковника и пуковника.
У једној депеши писао је да би његови одреди “лако изашли накрај с Немцима да Љотић, Недић и Пећанац не праве огромне сметње четницима”, у другој је Љотић “најомрзнутија личност у народу и синоним издајства”, у трећој да се Недић и Љотић “такмиче у служењу Немцима”.
Спискови Недићевих официра, којима су на Михаиловићев захтев одузети чинови, били су све дужи, а на њима је све више било официра који су се приклонили Павелићу. Само јануара 1942. генерал Михаиловић лишио је чина 213 предратних југословенских официра који су се прикључили усташама, а маја 1942. на том стубу срама нашло се 286 официра.
Павелића је називао гангстером и џелатом српског народа, а његове усташе злочинцима који “једино служе Немцима и Италијанима”. Њихов циљ је, како је говорио, “да истребе не само Србе и муслимане него и све Хрвате који су уз др Мачека и неће да ступе у разбојнике и убице који се зову усташе”.
Позицију генерала Михаиловића отежавало је и то што су услови у којима су његове снаге деловале у Србији и другим деловима Југославије били потпуно различити. А и карактер и организација војске нису били истоветни, а различити су им били и главни ратни супарници.
Михаиловићеве снаге у Србији по свом устројству више су подсећале на предратну субординисану југословенску војску, а у другим крајевима Југославије четничке формације су више личиле на завичајне, организационо неповезане војне јединице.
Михаиловићеви борци у Србији борили су се против окупатора, а све чешће и комуниста, а у Босни и Херцеговини и Хрватској примарни задатак четника била је борба против хрватских и муслиманских усташа, који су већ крајем априла 1941. почели геноцид над локалним српским становништвом.
По логици свог мандата, и Михаиловић и његов мандатар, краљ Петар Други и југословенска влада у избеглиштву, тежили су обнови Југославије, а многи Михаиловићеви симпатизери у Хрватској и Босни и Херцеговини, због усташког геноцида, нису били толико загрејани за Југославију.
А на повремене неспоразуме међу Михаиловићевим симпатизерима утицале су и традиционалне сујете и личне амбиције многих локалних команданата.
Најчешћи камен спотицања представљали су професионални официри које је Михаиловићева Врховна команда из Србије и Црне Горе слала у разне делове Југославије, нарочито у Босну и Херцеговину. О суштини неспоразума речито говори једно писмо које су Врховној команди Југословенске војске у отаџбини 1942. упутили босански и херцеговачки четнички команданти Петар Баћовић и Доброслав Јевђевић:
– Ми на нашој територији имамо и најорганизованију и најбројнију и најдисциплинованију војску од свих којима сада располаже наша акција… Апсолутно наглашавамо потребу да се нама који носимо одговорност за те трупе не шаље са стране командни елеменат, осим делегата врховне команде, да се не врше операције на нашем терену без нашег пристанка и да јединицама у операцијама командују њихови стални команданти.
Понекад је знала да падне и понека тежа реч:
– Ти Дражини официри хтели би да буду наши команданти – говорио је један босански четнички командант. – Ја сам им казао да они што се купе око Драже не могу бити господари Босне, кад се она ослободи. Ми смо дигли устанак и ми хоћемо да будемо они који ће у будућности решавати питање уређења наше државе.
Један од разлога својеглавости неких босанских четничких команданата лежао је и у чињеници да им практично ни из Србије ни из Лондона није стизала готово никаква помоћ. О томе је 1942. у писму једном свом пријатељу сликовито говорио босански четнички командант Јездимир Дангић:
– Спавамо на отвореном пољу, покривамо се босанским маглама, засмачемо главицом усмрдјелог лука; слушамо врисак напуштене дјеце и плач уцвиљених мајки. Са кољем и сјекирама заробили смо пушке; са пушкама бацаче и митраљезе, чете нам воде редови, батаљоне подофицири.
Кад је Михаиловић и у Босни покушао да успостави војничку хијерархију, шаљући босанским четницима за њиховог главног команданта свог блиског сарадника Петра Баћовића, суочио се с отвореном непослушношћу:
– Господине министре, депешу, ако је Ваша, примио и чудим се. У Босни је подигнут устанак за спашавање српског народа од потпуног уништења, без ичије помоћи. Не боримо се да би доцније тражили признање и одликовања, али више не трпимо ничији апсолутизам и не дозвољавамо да се ма ко баца блатом на стотине хиљада палих жртава.
– Стекли смо уверење да је Баћовић, као политички експонент, својим интригама главни кривац неспоразума између нас и Вас и зато је Босански штаб на основу тога донео одлуку да се исти смењује као командант Босанског четничког корпуса.
Ефективну војну контролу Михаиловић није успео да успостави ни над четничким снагама у Хрватској, ни над јединицама у Црној Гори, о чему је и сам сведочио:
– На чисто италијанској окупационој зони, црногорски националисти су, после кратке сарадње са комунистима, ступили у преговоре са окупаторском влашћу и створили су један режим сличан Недићевом, али политички далеко више независан.
– Мени није остало ништа друго него да то стање прихватим и да створим борбену сагласност између покрета отпора у Србији и покрета отпора какав је био у западним крајевима.
Неспоразума је било и у повременој тактичкој сарадњи са Италијанима. Делић те атмосфере одсликава и Михаиловићева књига депеша:
– Нека Доброслав (Јевђевић) види могу ли се важнији Талијани куповати, пошто и за какве услуге – пише у једној.
Друга ту слику употпуњује:
– Не слажем се да Баћовић има ма какав састанак с Талијанима. Наша линија мора да се одржава: једни се бију и држе везу и други се само бију.
Компромитација генерала
Доброслав Јевђевић је компромитовао генерала Михаиловића, позивом босанским Србима да се заједно са Италијанима боре против партизана, због чега га је он разрешио дужности, рекавши: – Тај Јевђевић је за нас био једна велика несрећа. Ја не сумњам у његов патриотизам, али сам принуђен да му одузмем право да се зове мојим командантом. Са Италијанима се против партизана борио и командант црногорских четника Бајо Станишић, што је, према Дражиним речима , “за нас имало катастрофалне последице”.
