Пише: Илија Петровић

Тајност и јавност

Текстом “Тајни план за уништење Руса и Срба” (сајт “Наука и култура”, 4. септембар 2023 – https://naukaikultura.com/tajni-plan-za-unistenje-rusa-i-srba-2/), Драган Млађеновић казује да “шпијуни и њихови шефови, по правилу и природи овог посла, не остављају писане трагове о својој делатности и акцијама, како ови записи не би пали у руке непријатеља. Агентима тајне службе се налози за акције саопштавају усмено, па их они уче напамет, тј. памте и држе у глави… Руски и совјетски писци су предпостављени текст Далсовог плана за темељно уништење Руса и совјетског комунизма ставили у уста негативних јунака своје литературе”.

Уистину, исказ руских и совјетских писаца искључиво је литерарно домишљање, а за стварну употребу коришћена је директива коју је, под насловом “Доктрина америчке борбе против Истока”, Ален Далс, директор ЦИА од 1953. до 1961. године, издао америчким безбед­носним службама:

“Рат је завршен, полако ћемо све изградити, и ми ћемо дати све што имамо, све злато, сву материјалну моћ на магарчење и за­луђивање људи.

Човечији мозак, свест људи склони су променама. Посејемо ли тамо хаос, ми ћемо неприметно да им подметнемо лажне вред­но­сти и примораћемо их да те вредности и прихвате. Како? Ми ће­мо наћи истомишљенике, своје савезнике и помоћнике у њихо­вој домовини. Мало по мало, ми ћемо одиграти грандиозну по свом обиму трагедију погибије свих православних Словена, и коначно, неповратно ћемо угасити њихову националну свест. Литература, биоскоп и позориште ће прослављати најнижа људска осећања. Ми ћемо на сваки начин подржавати оне који буду усађивали у човеков разум култ секса, насиља, садизма и издаје – једном речју сваке неморалности. У управљању државом, ми ћемо изазивати хаос и неред. Неприметно, но активно и постојано, помагаћемо де­спотизам чиновника, корупцију и непринципијелност. Чести­тост и праведност биће исмевани, никоме неће бити нужни и биће сматрани остатком прошлости. Грубости и наглост, лаж и обма­на, пијанство, наркоманија, издајништво, шовинизам и непријате­љ­ство према народима – све ћемо то култивисати у свест људи. И мали број, веома мали број људи ће схватити о чему се ради. Али, такве ћемо људе ставити у беспомоћан положај, исмевати се са њима, оклеветати их и прогласити их отпадницима друштва. Ми ћемо рушити духовне вредности, вулгаризовати и уништавати основе народне моралности. На такав начин ћемо расклимати покољење за покољењем, ловићемо људе у детињству и млада­лачком добу, увек ћемо главну ставку да бацамо на омладину, демо­ра­ли­сати, разврашћивати и обешчашћивати је. Ето, тако ћемо ми то да урадимо” (http://www.intermagazin.rs/evo-kako-cia-unistava-pravoslavnu-nacionalnu-svest-i-razara-trad/).

У основи, то је нешто приземније разрађена политичка “мисао” којом је амерички председник Вудроу Вилсон (1856-1924) иницирао Октобарску револуцију (1917) са циљем да се заустави економски и културни успон Русије и уклони њена претња да у сваком погледу надмаши све водеће државе западног света, политика чији је смисао 1948. године дефинисао Џорџ Кенан (1914-2005), шеф стратешког тима у америчком Државном департману (министарству спољних послова):

“Ми имамо око 50% светског богатства, а само 6,3% становништва… У оваквој ситуацији, не можемо избећи завист и презир других. Наш највећи задатак у наредном периоду је да осмислимо облик односа који ће нам омогућити да задржимо ову несразмерну позицију. Да бисмо то остварили, морамо се ослободити свих сентименталности и сањарења и сву пажњу усредсредити на непосредне циљеве Америке… Требало би престати расправљати о нејасним и… нестварним циљевима попут људских права, побољшања животног стандарда и демократизације” ( Ноам Чомски, Контролисана демократија, Подгорица 1999, 15).

“Нестварне циљеве” одбацио је и амерички грађанин Менахем Мендел Шнерсон (1902-1994), један од најутицајнијих јеврејских делатника 20. века, месија за његове следбенике, представљајући јеврејске планове којима се предвиђа и следеће:

“Главну оштрицу борбе ми ћемо усмерити против Словенства… Словенство је најнепокорнији народ у свету. Непокорни су због својих психичких и умних способности у које су уграђене многе генерације предака, због гена… који се не могу преправити… Ово семе треба ликвидирати а пре свега значајно смањити његову бројност… Ми ћемо изделити све словенске народе… на мале ослабљене земље са међусобно покиданим везама… Потрудићемо се да те земље међусобно посвађамо и увучемо их у међусобне ратове са циљем – међусобног уништења… У том рату глупака, словенска стока ће сама себе ослабити и ојачати нас, главне управљаче хаоса који ћемо тобоже стајати по страни и не само да нећемо учествовати у крвавим догађајима, већ се нећемо ни мешати у њих… Помоћу неколико судских процеса… заплашићемо стоку толико, да ни једном Јевреју неће пасти длака с главе, док ће се истовремено Словени убијати на туце… Ми нећемо дати да се подигне иједан националистички покрет… који тежи да изведе народ изван наше контроле, уништићемо га огњем и мачем, како је то већ урађено у Грузији, Јерменији и Србији… Генералну скупштину УН… смо учинили оружјем наших намера за успостављање власти над свим царствима и народима”.

Подсетник на србске невоље

Све то као доказ да је блебетање о наводним људ­ским правима демократски увод у наводну одбрану од “унутра­шњих агресија” и далеки наговештај стварних последица гено­цид­них радњи исте те демократије –, било примењено у Хрватској током предизборне кампање 1990. године, а овога потписника подстицало да у истом том периоду, на зборовима Србске демократске странке по Славонији, Барањи и Западном Срему (СлБаЗС), подсећа и упозорава на невоље које су србски народ довеле до линије иза које нема опстанка:

– Југославија је оформљена као збир свих србских неприја­те­ља, с унутрашњим границама које су за искључиви циљ имале да разбију територије настањене србским живљем. За неке, као за Словенце, Југославија је била само пролазна станица за пу­товање “v Europo”;

– На помолу је римокатолички обрачун са србским право­слав­љем, пошто римокатолицизам није успео много да се поме­ри на исток преко србских територија, од оног расцепа у хри­шћан­ској цркви. Тај римока­толицизам обишао је свет, стигао је на све ко­н­тиненте, али морао је на неке стране ићи много да­љим путем, западним смеровима. И сам Ватикан налази се под одређеним притиском римокатоличког све­та, будући да се пред ње­говим вра­тима, на двеста-триста киломе­тара ваздушно, пра­вославље ни­како не повлачи;

– Издвајање такозване Маћедонске цркве из Србске само је један из низа покушаја да се начето србско православље уни­шти у корену. Маћедонску цркву признао је само Ватикан, а сви видови сарадње између Ватикана и те непризнате маћедонске цркве ус­ме­рени су на унијаћење Маћедонаца. Већ оријентисани анти­срб­ски, поунијаћени Маћедонци постали би у наредној фази римокатолици, што би довело до остварења основне замисли да се србско право­славље физички (географски) раздвоји од грч-­ког. Што за сада нема видљивих притисака на грчко право­слав­ље, разлог ваља по­тражити у периферном положају грчких те­ри­торија; и они ће, на­равно, једнога дана доћи на ред;

– Уништење србског православља (“Нема Срба без право­слав­ља, нити има србског православља без Срба” била је кри­ла­ти­ца коју сам често помињао), односно покушај његовог униште­ња, требало би да буде пробни камен, или сонда, за уништење руског народа, руског православља и руске државе. На србском примеру требало би испробати све “три­кове” и марифетлуке за, у догледном времену, коначни обрачун са великим пра­вославним руским народом који је уистину србско племе и који учи да је “тамо” стигао “одовуд”; ако Срби поклекну, пашће и Русија; опстане ли Србство, биће то спасење и за Русију;

– У окршајима који нас очекују, нећемо имати великих са­вез­ника. Енглези нам никада нису били наклоњени, Амери­кан­ци су, зарад елиминисања економске и војне конкуренције, врло за­ин­тересо­ва­ни за разбијање тек замишљене Европске економ­ске заједнице, Немци су увек ратовали против Срба, а Руси, без обзи­ра на раније односе, изгубљени су у седамдесетогодишњој кому­нистичкој ин­до­к­тринацији; много ће времена проћи док се Русија не пробуди, а док се то не деси, биће за Србе изузетно те­шко. Што се тиче Француза, они, иако се ми хвалимо спомени­ком за­хвалности Француској, и нису били неки наши особити прија­тељи, више смо се ми гурали да будемо пријатељи њима. Због тога и не треба да чуди што су се већ чули предлози да се сруши онај споменик на Калемегдану.

Биће да су многима те тезе биле несхватљиве; закључује се то по извесним при­медбама, или питањима, или чуђењу, или страху, што су на тај на­чи­н трети­рани неки проблеми. Најчешће, још увек не схватајући да се цео хр­ват­ско­-србски сукоб заснива на верском фактору, питали су се људи какве везе са тренутним зби­вањима у Хрватској може имати црква и, нарочито, шта ту “тра­же” односи између Србске православне и римокатоличке црк­ве у целини.

А нису били ретки ни они који су питали по чему би у србске неприлике требало “увлачити” и Русе. Дешавало се, као по правилу, да само помињање оне изјаве Карла Маркса (1818-1885) како би Европа могла постати срећна тек ако би се Србија извукла на дебело море и тамо потопила или, на пример, да је “Комунистички манифест” теоријско и стварно упутство за уништење Срба и Руса, руског и србског православља – остави заинтересоване без допунских питања.

Не само обичан свет, и један универзитетски професор, зваше се Војо Вук­чевић (1938-2016) био је бес­крајно из­ненађен и збуњен таквим наговештајима поли­тичких неприли­ка, те је признао да се у политику упустио разми­шља­ју­ћи искљу­чиво о неким елементима србске културне ауто­но­мије у Хрватској.

О србско-руској судбинској вези гово­рио је овај потписник и на неколико оснивачких скупова србско­-руских друштава, почетком јесени 1991. године, по свој прили­ци најуверљивије у Белом Манастиру и Зрењанину. Његови саго­ворници били су тада и званични представници Русије (из амбасаде у Београду) и допис­ници врло утицајних средстава руског јавног информисања. Пошто је Михаил Горбачов (1931-2022) исту ову мисао, скоро истим ре­чима, изговорио крајем децембра исте године (можда при подношењу оставке на челну партијску и државну функцију – што се поклопило са званичним распуштањем Совјетског Савеза), могло се учинити да ће она ући у јавну употребу, као несумњива чињеница.

Али, не, свест о припадању православљу и Србству била је у србском народу потиснута до те мере да су многе србске приче прихватане са великим ре­зер­вама и као епски “прећеризам”. Тек кад су избори окончани победом Хрват­ске демок­ра­т­ске за­једнице (ХДЗ), политичке странке клероу­ста­шке ори­јен­тације, која је свој изборни програм години за­сно­вала на ус­поставља­њу пра­в­ног и идеолошког континуитета с усташком Независном Др­жавом Хрватском, пораженом са­вез­ницом Хитле­рове Нема­чке у Другом светском рату, показало се да је њена политичка платформа била врло блиска свим Хр­ватима. Уистину, ХДЗ и није била странка класичне по­ли­тичке или стра­начке форме, она је своје чланство регрутовала на духовној осно­ви и на премиси да ко у Хрватској није пристали­ца ХДЗ, не може се сма­трати ни добрим римокатоликом ни добрим Хр­ватом, да “није противник ХДЗ онај ко није у њој, већ онај који споро ради”, да њен члан “може бити само онај који подржава про­цесе у оквиру ХДЗ, монаде (недељиве појаве – ИП) из које ни­један Хрват не може изићи, нити иједан Србин може у њу ући”.

Што се тиче “изборнопоражених” Срба, њихово избацивање из Устава Републике Хрватске а затим и из свих осталих закона и институција, било је тек једна блага форма административне дискриминације. “И трпели су Срби све ове неправде и многа понижења све док проусташка власт није кренула у физичку тортуру Срба. По српским крајевима у Хрватској почеле су да ничу полицијске постаје, као печурке после кише. За шест месеци број полицајаца повећан је са шес­наест на деведесет хиљада. У исто време наоружано је око две­ста хиљада чланова ХДЗ. Полицијске постаје блокирале су сва насеља. Започето је са масовним малтретирањем и привође­њем Срба на тзв. информативне разговоре. Многи приведени нестају”. Притиснут терором актуелне усташке власти и прого­нима као пратећој појави, србски народ настојао је да својим са­моорганизовањем, мирним путем, избором сво­јих легалних представника за решење свог статуса у Репу­блици Хрватској, апелима за помоћ упућиваним југословенској и светској јавности, спречи оргијање усташких екстремиста, из емиграције и домаћих, и утиче на ублажавање или чак на гуше­ње хрватске национал-шовинистичке политике.

Временом, под утиском све­га што се дешавало на хрватској политичкој сцени, укључујући и илегално наоружавање тамошње владајуће политичке групације, међу Србима са западне стране почело је да избија сећање на усташке погроме током Другог светског рата. Многи су Срби, нажалост, били ближи забораву но опроштају, а њихо­ва тврда намера да опстану као политички и демографски фак­тор на овом старом делу Србске Земље, почела је да постепено води ка уверењу да ће се на силу морати одговорити. О артикулисању таквих сазнања и уверења бригу је преузело Српско национал­но вијеће (СНВ).

Србима из СлБаЗС није треба­ло много говорити да су они неодвојиви део свеколиког Срб­ства и да ни по чему не припадају оном делу Срба који живе у такозваној дијаспори, или у расејању. Наслоњени на матичну србску државу, они су сматрали природним да се једнога дана нађу у крилу сопствене Матице. Могло је то бити и питање вре­мена, могле су се томе испречити и жртве, али, циљ је био јасан и – видљив.

У потпору србског народа из Србије, без обзира на све, није смело бити сумње и СНВ подухватило се да такву потпору обезбеди. Међутим, сам његов покушај да се јавности представи саопштењем са свог оснивачког скупа, ука­зао је на многе трагичне домете југословенства и на његове ан­тисрбске компоненте.

Званична југословенска новинска аген­ци­ја чији је задатак био да југословенску (према томе, и србску) штампу, радијске и телевизијске станице и друге установе и лица снабдева вестима из земље и иностранства, као и да страну јавност обавештава о најважнијим збивањима о Југославији, од­била је да прихвати то саопштење. Образложење да је за ве­сти из СлБаЗС “надлежно” дописништво из Осека, било је само изговор јер кад је новосадско дописништво Танјуга једнога дана ипак почело да прима саопштења СНВ, она нису била емито­ва­на домаћој и светској јавности. За добре познаваоце југосло­венских прилика то је било сасвим разумљиво, али је као вели­ко изненађење деловала чињеница да су на сличан начин реаговала и београдска средства информисања, пре свега Радио Београд и Телевизија Београд. Чак и кад се јавно постављало питање да ли Срби изван Србије имају право на самоопредељење и постоји ли у крилу србског народа бар минимум сагласности о неким основним заједничким националним интересима, они су игнорисали Србе из СлБаЗС и њихово Национално вијеће.

Пошто се хрватски теро­ристички напад на Борово Село (2. маја 1991) није могао избећи као вест, четири дана касније организована је из београдског телевизијског студија једна контактна емисија под насловом “Срби у Хрватској”. Иако су у ту емисију позвана и два члана СНВ, чињеница да се у студију нашло једанаест лица, међу њи­ма и представница такозваног “теразијског парламента”, кукави­ч­јег јајета реформске странке у студентском по­крету анационалне и антисрбске оријентације, значила је поку­шај да се тема максимално расплине и србски отпор прикаже свету као побуна “Срба из Хрватске”, можда и као грађански рат. На срећу, покушај није успео, а телевизијско гледалиште сазнало је те ве­чери да србски народ настањен изван Србије не признаје уну­трашње границе авнојске Југославије; да хрватске власти Србе лишене слободе у сукобу на Плитвицама, 31. марта, третирају као ратне заробљенике, што је значило да се србском народу стварно признаје статус зараћене стране; с обзиром на чињеницу да је србски народ из СлБаЗС уклањајући се испред хрватског држав­ног терора оформио своју легитимну институцију, СНВ, на њега се више није могла односити синтагма “Срби у Хрватској”, нити се на започети сукоб могао применити назив “грађански рат”, још мање “оружана побуна”; да се подручје СлБаЗС не може сматрати “србском енклавом у Хрватској”, како је Телевизија нудила, пошто се ради о старом србском етничком простору; да Срби никада нису ра­товали са Хрватима, они су увек били на мети пори­мље­ним Србима, конвертитима препуним мржње према својим бившим сународницима и истоверцима (који су очували своја нац­ионална и духовна обележја) и спремним на злочин не би ли својој новој римокатоличкој браћи доказали своју правоверност. Била је то, дакле, једина прилика коју је Телевизија Београд пружила Срб­ском националном вијећу СлБаЗС да изложи своје политичке по­гледе и оно ју је искористило на најбољи могући начин.

Што се новинских кућа тиче, “Политика” и “Експрес” само су повремено преносили саопштења СНВ, док је новосадски “Дневник” то чинио углавном редовно. Али зато, захваљујући изузетно конструктивној сарадњи СНВ са Радио-телевизијом Нови Сад, вести о догађајима у СлБаЗС били су саставни део ондашње свакодневице. Термин “Славонија, Ба­рања и Западни Срем”, иако наоко гломазан, постао је медиј­ски изузетно препознатљив, највероватније због тога што је СНВ третирало не само локалне теме, већ и општесрбске, на једноставан начин, а можда и због тога што се оно увек оглашавало анонимно и што је његов порт­па­рол своја честа појављивања на радију и телевизији увек засни­вао на ставовима истога тог Вијећа.

У ствари, СНВ СлБаЗС обављало је највећи део свога посла на ин­фор­матив­ном простору Републике Србије где, како се показало, многим њеним становницима није било познато да и изван Ре­публике Србије, по Југославији, живи велик део србског наро­да, у усло­вима који су наговештавали радикалне промене и велике људ­ске и националне драме. Таква деструктивна сазнања била су резултат вишедеценијског деловања идеолошке свести према којој су републичке границе у Југославији представљале исто­вре­ме­но и црту националних подела: у Србији живе Срби, у Хрват­ској живе Хрвати, у Словенији живе Словенци… Многи су са неверицом одслу­шали прве информације о политизацији србског народа по бившој Републици Хрватској, а било је и оних који су се пи­тали због чега Срби “отуда” не прихвате римокатоличанство и тако престану да праве тешкоће “несумњивим” Србима, Србима из Србије.

Но, било како било, саопштењима СНВ и учешћем овог потписника у повременим, увек запа­женим радијским и телевизијским емисијама из Новог Сада, све више се откривала истина о србском народу и србском етничком простору, запретана колико ватиканско-коминтер­нов­ским наслагама, толико и србским заборавом, нехатом и, што да не, србским удворичким менталитетом. Све је то имао у виду др Часлав Оцић, доцнији министар спољних послова СлБаЗС, кад је 28. априла 1991. године, на сед­ници Вијећа у Трпињи, рекао да је “пробијен информативни зид о постојању Срба и у овим крајевима. То је највећи успех доса­да­шњег рада Српског националног вијећа. Годинама се стање прећуткивало, а данас сваки озбиљан политичар мора рачунати са овдашњим Србима”.

Руске сличности

Овај потписник покушао је, у више наврата, да (не)заинтересоване Србе подсети на сазнање учених странаца да је србски народ – почетни народ мајка, а његов језик, србски – језик-мајка, из чега следи да је људска ци­ви­лизација изникла из крила србскога народа (необо­рив доказ за такву тврдњу јесте чињеница да данас је­дино србски народ броји 7531. годину), да су сви остали наро­ди настајали на темељима и теко­ви­на­ма србске ци­вилизације, те да се као такви, духовно јалови и “на зачељу ства­рања цивилизације у Европи”, врло труде, већ вековима, бар од краја 9. века – не сматрајући то тајном – да срб­ском народу дођу главе. Ако се вратимо оној нешто ранијем исказу да су Руси србско племе (као што су и сви остали словенски народи, мада то они, поримљени, не желе да признају), онда се подразумева да се на мети оних духовно јалових налазе и руски народ и Руска Земља.

Неке појединости о томе налазимо у београдском “Информеру” од 2. марта 2022. године, у тексту “Руси објавили застрашујући документ, ево зашто је почео рат у Украјини” (https://informer.rs/planeta/vesti/681702/rusi-objavili-zastrasujuci-dokument-evo-zasto-je-poceo-rat-u-ukr).

Сазнаће се, тако, не само да “украјински екстремисти… пуних осам година нападају, муче, прогоне и убијају Русе”, већ и да су у том документу “побројани конкретни примери угњетавања људи само зато што су Руси, а западни моћници годинама подржавају режим у Украјини, пружају им финансијску и војну помоћ, али и ћуте на отворено величање фашизма у тој земљи”.

Политичке и јавне личности у Украјини званично распирују мржњу против Русије. Украјински председник Петро Порошенко је 16. јануара 2018. године на пријему амбасадора страних држава рекао да су “Русију током своје историје карактерисале… агресија, лаж, манипулација, репресија и сузбијање слободе говора”.

Украјинска војска осам година гранатирала је градове у Доњецкој и Луганској области (претежно настањеним руским живљем), у којима је изгинуло много грађана, међу њима и деца – од 2014. до 2021. године више од сто педесеторо. Поменут је и случај из Одесе где су припадници екстремистичке организације запалили (2. маја 2014) зграду Дома синдиката у којој је страдало на десетине људи.

“Невојно” су страдали многи који користе матерњи језик, руски, па су, тако, улични свирачи пребијани јер су певали на руском, многе жене у Кијеву и Запорожју тучене су јер су говориле руски, а многи су због свога руског језика отпуштани с посла. Законом из 2019. успостављен је украјински језик као државни, за чијег је “заштитника” (у државном апарату) предложена особа која је Русе називала ‘свињским псима’, а 2020. године укинуте су школе на руском језику. На самој средини 2021. године усвојен је Закон о аутохтоним народима Украјине – Руси се нису нашли међу њима. Све то и тако, не би ли се оправдала порука Владимира Зеленског (1978), којом је 2014, можда и не наслућујући да ће пет година касније постати украјински председник, “ниско поклонио” украјинским војницима “што нас штитите од свих врста олоша”.

Тај и такав Зеленски, на неком међuнародном скупу у Минхену (19. фебруара 2022) наговестио је да би Украјина могла раскинути Будимпештански меморандум, “документ који забрањује развој, дистрибуцију и употребу нуклеарног оружја” будући да “има интелектуалне, организационе и финансијске могућности да створи сопствено нуклеарно оружје”.

Мада се у неким круговима на Западу страховало већ од сазнања да се у Украјини обнавља нацизам (једна француска публикација објавила је чланак у коме се тврди да се Украјина “све даље креће путем отвореног неонацизма”; португалска публикација “Публико” јавља да је “украјински колаборационизам са нацистима био отворено изложен на билбордима… у част Акта о проглашењу украјинске државе објављеног 30. јуна 1941. године”; на немачком порталу ‘Хајзе’ чита се да је у Украјини после 2014. године “процветао нацизам, што је огромна претња читавој ЕУ”, те да су “национални радикали најавили прави лов на опозиционе активисте”; украјинске власти јавно славе и величају Степана Бандеру, вођу и организатора украјинског националистичког покрета за време Другог светског рата, кога је Зеленски назвао “неспорним херојем за неке Украјинце, што је нормално и кул”), европском Западу и Америци, и једнима и другима огрезлим у демократији, не смета да Украјину подржавају и политички, и финансијски, и војно. Тако су, примера ради, Американци помогли (задужили) Украјину са више милијарди долара, а послали су јој огромне количине војне технике укључујући противтенковске ракете, противоклопне системе, касетну муницију, муницију с осиромашеним уранијумом…

Видимо, дакле, да се положај рускога народа у Украјини, посебно у областима претежно настањеним руским живљем, није много разликовао од положаја србскога народа у брозовској Хрватској, као и да је утицај страног фактора на збивања и на једној и на другој страни био истоветан. Једина разлика, и то битна, била је садржана у чињеници да је Русија могла отворено стати у физичку одбрану својих сународника у Украјини – Србија такву могућност није имала, делићем због тога што је Југославија била збир свих србских непријатеља, а делом због деловања већ помињане демократије коју „непосвећенима“ намећу Сједињене Америчке Државе и њене послушничке западноевропске земље.

Демократије, поретка који је човечанству нанеo више зала него све куге и колере (и остале којекакве епидемије) заједно.

Демократије чији изворни облик, атински, Вил Дјурант (1885-1981), амерички историчар и философ, аутор вишетомне Историје светске цивилизације, назва “један од истак­нути­јих експеримената у историји управљања”.

Демократије у којој, по уверењу овога потписника, у име владајуће ма­њине, влада само један – с ослонцем на ко зна како стечено богатство, из каби­не­та, обеспа­мећен, “притиском на дугме”, под паролом “господар над свима, ради добра свију”, са циљем да се досегне поредак у коме ће по­сто­јати “не слобода, не­го ред, хијерархија и дисци­пли­на”, поредак у коме ће свемоћ др­жав­не силе и њено­га номи­нал­ног вође избри­сати свако сећање на појединачне људске слободе.

Све то по идеолошким правилима која је пре стотинак годи­на успоставила Италија, прва фашистичка држава у људској по­ве­с­ници, а која су у нацистичкој Немачкој, у виду Хитле­ровог “рат­ног закона”, обећавала да “кад Немачка победи”, Немци ће “као прави народ божји, који је распршен по читавом свету, по­стати господујућим народом на кугли земаљ­ској”. На томе се обе­ћању и остало пре нешто више од тричетврт века, али је Хитлерова визија, уз америчку подршку, оства­рена у нашим данима, кроз накнадну немачку победу у двама свет­ским ратовима и, потом, брзопотезно учла­њење свих немачких ратних савезница у Европску унију.

Кад је већ тако, онда се поредак успостављен у земљама за­пад­не демократије, за почетак усмерен на геноцид над србским на­родом – и руским, наравно, јер Руси су србско племе –, творцем људске цивилизације, може без имало устезања и без икаквих идеолошких, правних и значењских ограничења назвати фашикратија.