Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

ДО САДА НЕПОЗНАТО, БЕЧ И СРБИ: Српски рукописи на продаји!

 

Пише: др Петар Милатовић Острошки

 

Ријеч је о продаји старих српских рукописа Царско-краљевској Дворској библиотеци, претечи данашње Аустријске националне библиотеке у Бечу.

Аустријска национална библиотека (њем. Österreichische Nationalbibliothek) скраћено ÖNB, која се налази на Јозефовом тргу број 1 и на Тргу хероја, највећа је библиотека у Аустрији са 7.4 милиона јединица у својој разноврсној колекцији. Библиотека је смјештена у палати Хофбург у Бечу. Од 2005. године у барокној бечкој палати Palais Mollard-Clary. Основали су је Хабсбурговци и у почетку је носила назив Империјална библиотека (њем.  Hof-Bibliothek).  Данашњи назив (Аустријска национална библиотека)  усвојен је  1920. године. Комплекс библиотеке укључује и четири музеја, као и неколико специјалних колекција и архива.

Данашња Аустријска национална библиотека вуче своје поријекло из Империјалне библиотеке која је постојала још у Средњем вијеку. У том периоду аустријски војвода Албрехт III Хабсбуршки (1349–1395) је сакупио књиге из више бечких збирки и од њих основао библиотеку. Најстарија књига у библиотеци је јеванђеље из 1368. године, осликано златним словима од стране свештеника Јоханеса од Тропауа из Брна у бургундијском стилу, а које је било у војводином личном власништву.

У Аустријској националној библиотеци налази се 217 ћирилских рукописа, а од тога 159 српских, од којих су многи далеко старији од најстаријег аустријског, као на примјер фрагмент из Маријанског јеванђеља из десетог вијека, а то јеванђеље је старије најмање 300 година од најстаријег аустријског.

Стари српски рукописи и старе српске књиге стизале су у Аустријску националну библиотеку на разне начине: продајом српских рукописа и књига од стране Вука Караџића у периоду од 1856. до 1858. године и његове кћерке Вилхелмине (Мине) послије очеве смрти; откупљивањем рукописа из Хиландара од монаха бугарског поријекла 1827. године; ратним заплењивањем; продајом разним антикварницамна; заоставштином Франца Миклошича и других.

Дакле ријеч је о бечкој купопродаји  српских рукописа и старих књига.

У Рукописном одјељењу Аустријске националне библиотеке, ((Österreichische Nationalbibliothek – Sammlung von Handschriften und alten Drucken , I Josefsplatz 1, налази се 159 српских средњовјековних и каснијих рукописа.

Од тих 159 рукописа Вук Караџић је продао Дворској библиотеци у периоду од 1856. до 1858. године 46 српских рукописа, а послије његове смрти ћерка Вилхелмина (Мина) Караџић продала је још четири вриједна рукописа, а у Русији, Њемачкој, Чешкој, Слолвачкој продао је још 950 српских рукописа.

Само неко ко је био у стању да прода своје дијете, могао је без гриже савјести и са мањком памети да продаје свете српске реликвије, што стари српски рукописи, у ствари, и јесу. Наиме, Вук Караџић је хтио да прода своје дијете.

У јуну 1831. године Ана Краус, жена Вука Карацића, родила је кћерку Амалију у Земуну, а из Београда Вук, између осталог,  пише својој жени: “Сазнао сам с највећом радошћу да си се ти срећно породила и да си добила кћер. Истина, било би ми милије, као и теби и дјеци, да је то био дечкић, али нека је и она жива и срећна. Ако је Роза, Василија и Мина не буду вољеле, онда је ти пошљи мени, а ја ћу је некоме поклонити или продати. Хвала Богу да си се ти само срећно породила!.. Када би могла бар да ми напишеш да ли си већ добила пензију!…” (1)  Острашћени вуковци ће рећи да се Вук шалио. Пази да није.

Ово писмо се чува у Српској академији наука и уметности (САНУ) под бројем 8532/91, а превод писма објављен је у Сабраним делима Вука Караџића, Преписка  IV (1829-1832),  страна 444, Просвета, Београд

Само од бечке продаје српских старих рукописа Вук Караџић је зарадио у данашњој вриједности 188.991 евро, а његова кћерка 16.434 евра, укупно од бечке продаје српских рукописа 205 хиљада и 425 евра. Простом рачуницом долазимо до укупне суме за осталих 950 продатих српских рукописа у Русији, Њемачкој, Чешкој и Словачкој у у данашњој вриједности 3 милиона  903 хиљаде и 75 евра, што укупно са бечком продајом  износи у данашњој валути 4 милиона 108 хиљада и 500 евра.

Др Герхард Биркенфелнер ( Gerhard Birkfellner) у свом каталогу биљежи да је Вук Караџић бечкој Дворској библиотеци, само у периоду од 1856. до 1858. Године, продао 46 старих српских рукописа које је Вук добио од својих трговачких сарадника који  су, по Вуковом налогу, пљачкали  српске манастире по Србији, Црној Гори,Херцеговини, Далмацији, Косову и Метохији и јужној Србији, а послије смрти Вука Караџића његова кћерка Вилхелмина (Мина) Караџић продала је, како тврди др Герхард Биркенфелд, остатак рукописа које Вук није успио да прода за живота.

Вук Караџић је у периоду од 1856. до 1858. године, продао следеће рукописе:

1)  Четворојеванђеље из XVII вијека, Cod. slav. 11, на папиру величине 305 X 205 милиметара,  233 листа, кожни повез;  (2)

2)  Минеј за март и април из XVI вијека, Cod. slav. 12*, на папиру величине  305 X 203 милиметра, 228 листова, кожни повез;  (3)

3)  Минеј за мај из XVI вијека,, Cod. slav. 16, на пергаменту и папиру величине 310 X 212 милиметара, 154 листа, дрвене корице пресвучене кожом, на корици пресом утиснут печат, стари византијски повез; (4)

4)  Четворојеванђеље из XVII вијека, Cod. slav. 17, на папиру величине  305 X 195 милиметара, 271 лист, дрвене корице пресвучене кожом, на корици утиснут жиг,  стари византијски повез;  (5)

5)  Четворојеванђеље из XVII вијека, Cod. slav. 18, на папиру величине  303 X 204 милиметра, 194 листа;  (6)

6)  Псалтир, написан 1686. године, Cod. slav. 19, на папиру величине 310 X 205 милиметара, 137 листова, дрвене корице пресвучене кожом, на корици утиснут печат пресом, стари византијски повез;  (7)

7)  Минеј за септембар, написан  1675. године, Cod. slav. 19*, на папиру величине  305 X 210 милиметара,  147 листова, дрвене корице пресвучене кожом, стари византијски повез;   (8)

8)  Минеј за новембар, написан у XVI вијеку, Cod. slav. 20, на папиру величине 310 X 212 милиметара, 154 листа, кожни повез;  (9)

9)  Минеј за новембар, из XVII вијека, Cod. slav. 21*, на папиру величине 295 X 195 милиметара, 126 листова, кожни повез;   (10)

10)  Четворојеванђеље из XVII вијека, Cod. slav. 21**, на папиру величине 295 X  200 милиметара, 200 листова, кожни повез;  (11)

11)  Минеј за децембар, из XVIII вијека, Cod. slav. 21***, на папиру величине  288 X 190 милиметара, 47 листова, кожни повез;  (12)

12)  Доментијан, Житије светог Саве (2) и Симеона, Cod. slav. 25, на папиру величине 299 X 194 милиметра, кожни повез;  (13)

13)  Апостол, из XVII вијека, Cod. slav. 26, на папиру величине 293 X 193 милиметра, 140 листова, кожни повез;  (14)

14)  Богородичник, из XVI вијека, Cod. slav. 27, на папиру величине 295 X 195 милиметара, 120 листова, кожни повез;  (15)

15)  Псалтир из XVI вијека, Cod. slav. 30 на папиру величине 280 X 185 милиметара, 133 листа, кожни повез;  (16)

16)  Минеј за март из XVII вијeка, Cod. slav. 30*, на папиру величине 305 X 210 милиметара, 147 листова, дрвене корице пресвучене кожом, стари византијски повез;  (17)

17)  Зборник омилија из  средине XV вијека, Cod. slav. 31, на  папиру величине 275 X 200 милиметара, 450 листова, кожни повез;  (18)

18)  Чти минеј за децембар из XIV вијека, Cod. slav. 33,  на папиру величине 285 X 198 милиметара, 155 листова, дрвене корице пресвучене кожом, на корици пресом утиснут жиг, стари византијски повез;  (19)

19)  Патерик, Отачник из почетка XV вијека, Cod. slav. 36, на папиру величине 270 X 190 милиметара, 242 листа, кожни повез;  (20)

20)  Минеј за јануар из XVII вијека, Cod. slav. 38, на папиру величине 283 X 105 милимеатра,  167 листова,  дрвене корице пресвученме кожом, на корици пресом утиснут жиг, стари византисјки повез;  (21)

21)  Апостол из 1682. године, Cod. Slav. 39, на папиру величине 278 X 195 милиметара, 296 листова, кожни повез;  (22)

22)  Минеј за фебруар из 1515. године, Cod. slav. 40, на папиру величине 280 X 190 милиметара, 175 листова, кожни повез ;  (23)

23)  Четворојеванђеље из XIV вијека, Cod. slav. 43,  на пергаменту величине 257 X 183 милиметра, 221 лист, кожни повез са златним жигом;  (24)

24)  Триодион из  XIV вијека, Cod. slav. 45, на папиру величине 255 X 135 милиметара, 352 листа, кожни повез;  (25)

25)  Четворојеванђеље из XVI вијека, Cod. slav. 47, на папиру величине 248 X 180 милиметара, 413 листова, кожни повез;  (26)

26)  Богородичник из XV вијека,  Cod. slav. 48, на папиру величине  245 X 170,  145 листова, кожни повез;  (27)

27)  Пролог за септембар, октобар, новембар, децембар и јануар из XV вијека, Cod. slav. 53, на папиру величине  270 X 145 милиметара, 312 листова, кожни повез; (28)

28)  Литургијски служабник из XVI вијека, Cod. slav. 54, на папиру величине 215 X 150 милиметара, 134 листа, повез пергаментом;  (29)

29)  Слова Исака Сирина из XV вијека, Cod. slav. 58, на пергаменту и папиру величине 205 X 128, 218 листова, кожни повез;  (30)

30)  Нови теолошки текстови из почетка XVIII вијека, Cod. slav. 59, на папиру величине 205 X 148 милиметара, 214 листова, кожни повез;  (31)

31)  Отоих из XV вијека, Cod  slav. 60, на папиру величине 195 X 133 милиметра, 207 листова, кожни повез;  (32)

32)  Часослов из XVIII вијека, Cod. slav. 61, на папиру величине 200 X 135 милиметара, 76 листова, картонски повез са пергаментом ;  (33)

33)  Доментијан: Житије Светог Саве (2), Cod. slav. 62, на папиру величине 288  194 милиметра, 245 листова, кожни повез;  (34)

34)  Нови теолошки текстови из XVIII вијека, Cod. slav. 63, на папиру величине 200 X 135 милиметара, 171 лист, картонски повез са пергаментом;  (35)

35)  Молитвеник из  XVII вијека, Cod. slav. 86, на папиру величине 180 X 130 милиметара, 54 листа, картонски повез са пергаментом;  (36)

36)  Зборник црквених пјесама, Cod. slav. 93, на папиру величине 165 X 105 милиметара,  113 листова, стари картонски повез;  (37)

37)  Минеј (Мјесецослов) из XVIII вијека, Cod. slav. 99, на папиру величине 145 X 100 милиметара, 146 листова, картонски повез са пергаментом;  (38)

38)  Молитвеник из XVII вијека, Cod. slav. 100, на папиру величине 148 X 110 милиметара, 193 листа, картонски повез са пергаментом;  (39)

39)  Номоканон из XVII вијека, Cod. slav. 104, на папиру величине  142 X 98 милиметара, 93 листа, картонски повез са пергаментом;  (40)

40)  Псалтир из XVI вијека, Cod. slav. 106, на папиру величине 195 X 130 милиметара, 502 листа, кожни повез;   (41)

41)  Молитвеник из  XVII вијека, Cod. Slav. 107, на паапиру величине 145 X 100 милиметара, 127 листова, картонски повез са пергаментом;   (42)

42)  Минеј из XVI вијека, Cod. slav. 69, на папиру величине 205 X 145 милиметара, 261 лист, картонски повез са перагментом;   (43)

43)  Псалтир из XVI вијека, Cod. slav. 64, на папиру величине 190 X 140 милиметара, 458 листова, кожни повез;   (44)

44)  Требник из XVI вијека, Cod. slav. 70, на папиру величине  200 X 135, милиметара, 299 листова, кожни повез;   (45)

45)  Молитвеник из 1504. године, Cod. slav. 79, на папиру величине  195 X 132 милиметра, 185 листова, кожни повез;   (46)

46)  Октоих из XVI вијека, Cod. slav. 81, на папиру величине 195 X 150 милиметара, 88 листова, картонски повез са пергаментом;  (47)

Није само Вук Караџић продавао старе српске рукописе из Средњег века бечкој Дворској библиотеци, него и његова кћерка Мина послије Вукове смрти. Наиме, послије смрти Вука Караџића његова ћерка Вилхелмина (Мина)  продала је следеће српске рукописе:

47) Зборник писара Јова  из XIV вијека, Cod. slav. 131, на папиру величине 254 X 187 милиметара, 245 листова, дрвене корице пресвучене кожом, на корици утиснут печат пресом, стари византијски повез са металним копчама;   (48)

(48)  Псалтир (фрагмент) из XIV вијека, Cod. slav. 141, на пергаменту величине 214 X 143 милиметра, 8 листова, картонски повез;   (49)

(49) Четворојеванђеље (фрагмент) из XVI вијека, Cod. slav. 142, на папиру величине 300 X 190 милиметара, 8 листова, картонски повез;  (50)

(50) Литургијски календар (фрагмент) из 1707. године, Cod. slav. 147, на папиру величине 190 X 135 милиметара, 9 листова, картонски повез.   (51)

ДИО ВУКОВЕ ТРГОВАЧКЕ МРЕЖЕ

 

Вук Караџић je имао веома разгранату мрежу помагача или сакупљача у Србији, Црној Гори и осталим српским покрајинама.

Вук је старе рукописе и књиге продавао  по Аустрији, Њемачкоj  и Русији. Данас у Берлину постоји велика библиотека која носи име Вука Караџића, због тога што њен фонд чине управо оне српске књиге које Вук препродао.

Вук Караџић је у Аустрији, Њемачкој, Чешкој, Словачкој и Русији продао 1000 старих српских рукописа и књига

Један од четири примјерка Рујанског четворојеванђеља, рађених ксилографијом, или ручним резбарењем у дрвету, које је Вук поклонио Павелу Јосифу Шафарику, данас се чува у Прагу.

Вук Караџић је само од октобра 1846. до марта 1854. године, руском професору и колекционару Михаилу Погодину продао старих књига за око 9.430 рубаља. У пошиљци од 22. јуна 1847. године Вук је између осталих књига послао: Триод посни (Венеција, 1551), Псалтир (Цетиње, 1495), Псалтир (Венеција, 1638), Пентикостар (Венеција, 1561), Триод посни (Венеција, 1561), а за које Погодин каже да су изузетно лијепе, као и  за два Зборника (Венеција, 1538. и 1563 да су одлично очувани.

Из Погодиновог писма од 30. јануара 1848. године сазнајемо да је количина књига које је Вук послао била велика.

Погодин јавља Вуку да у својој библиотеци има већ по неколико примјерака исте књиге и каже: “За следеће књиге, од којих сте Ви мени послали по пет и више примерака, Октоих (1537), Минеј (1538), Служeбник (1554), Триод (1561), Триод  цвјетни (1563), Молитвеник или Требник (1570),  ја могу убудуће дати само 35, односно 20 рубаља.

Драгоцјене податке о судбини књига из Жупског манастира у Црној Гори налазимо у преписци из 1853. године између Вука Караџића и Вука Врчевића. Врчевић, који је у име Караџића куповао разне црквене књиге, а овај их продавао по Аустрији и Немачкој, обавештава свог имењака да му је један ђак из Жупског манастира понудио четири књиге: Житије Светог Саве, писано на хартији 1617, Молебан пресвете богородице, писан на пергаманенту 1351., Јеванђеље из 1561. писано такође на пергаменту и Пролог, без датума, на пергаменту…

Академик Љубомир Стојановић наводи да је Вук „продавао или једну по једну, или повеће колекције бечкој и берлинској библиотеци, а четрдесетих година (XIX вијека) развио праву трговину са Погодином, који му је прописао и таксу пошто ће му их откупљивати. Кад му је Погодин смањио цијену, почео се обраћати Срезњевском, Књажевском, Божанском и другим, нудећи им књиге на продају“

По прописаној такси, књиге је продавао од 10 рубаља по комаду (за одломке), до 150 рубаља за рукопис на кожи са означеном годином. У Србији Вук је књиге откупљивао за четири до десет рубаља по примјерку.

Прва пошиљка Погодину, из октобра 1846. године, вриједјела је 1.155 рубаља, друга 985, трећа 1.400, а четврта 1.205 рубаља. За следећу пошиљку Погодин је снизио цијену, па је Вук послије испоруке поново почео да се обраћа другим купцима.

У оно вријеме, 1.000 рубаља мијењало се за око 430 аустријских сребрних форинти, односно гулдена. Руска пензија од 100 дуката, коју је Вук примао сваке године почев од 1826, вриједјела је 1.140 форинти (гулдена). Од 1835. добијао је и српску пензију, у висини од најпре 200, а онда 300, и најзад 400 талира годишње.

Послије безброј захтјева, кнез Михаило одобрио му је 1844. године годишњу помоћ од 600 талира. Вукове приходе чинили су, затим, аустријска помоћ, бројни поклони и прилози за штампање књига, као и добит од претплате и продаје књига.

На другој страни, јефтин стан у Бечу плаћао се 20 гулдена, мјесечно, а добар 50 до 100 и више. Тадашња вриједност гулдена била је 14, 94 евра.

Просјечна плата радника у то вријеме износила је од 80 (1191,20 евра) до 100 гулдена (1489 ева), док је Вук Краџић рукописе продавао у просјеку за 276 гулдена 4108,64 евра по рукопису, дакле за само један продати рукопис Вук Караџићје зарађивао преко двије и по ондашње радничке плате, или тачније речено 2, 76.

Ципеле су коштале око 3 гулдена, (данашњих 44,67 евра) хаљина 10 (данашњих 140,89 евра), посјета љекару 10 (данашњих 140,89 евра), превоз до Војводине 4, једна свиња од 3 гулдена  (44.67 евра) до 4 гулдена (59,89евра) и тако даље.

Тако се из поређења прихода и цијена види да је током већег дијела живота Вук Караџић био прилично богат човек, и не рачунајући 70 хектара очевине у Тршићу, као и огромно имање Лагатор код Лознице, што су касније све распродали његова жена Ана Карус и њихова дјеца и том приликом је било доста међусобних свађа, а било је и жустрих породичних спорова око објављивања посмртних издања Вукових књига.

Ватрослав Јагић је 16. децембра 1883, године писао Францу Миклошичу о томе како је Вуков син Димитрије дошао код њега да тражи препоруку за краљевску библиотеку у Берлину, а са собом је носио вриједан пакет са рукописима.

Према прикупљеном подацима, Вук је зарађивао више од продаје старих српских рукописаних и штампаних књига него од продаје својих књига. Иронија је утолико већа, што се Вук приликом спровођења језичке реформе и рата „за српски језик и правопис“ често понашао као да ове старе српске књиге не постоје, или да нису вриједне, али се зато веома добро умио цењкати око њихове вриједности приликом продаје.

Вука Караџића су снабдијевали: јеванђељима, октоисима, псалтирима, молитвеницима, требницима, минејима, часловцима, дакле, товаре србуља и старих књига слали су у Беч: Вук Поповић, свештеник из Рисна и Вук Врчевић, учитељ из Будве. Они су Вуку слали српске свете књиге из: Паштровића, Котора, Мораче, Скадра, Острога, Пиве, Подострога, Грахова и тако даље. Поред ове двојице, постоји дугачак списак оних који су Вуку Караџићу набављали и слали свете српске књиге. Од бројних имена издвајам: Димитрија Поповића из Сомбора, проту Михајловића из Сремске Митровице, Георгија Петрановића из Задра, Јанка Кусовца из Ријеке Црнојевића, проту Марковића из Шида, Милана Јоксимовића из Сарајева; Новицу Церовића из Дробњака (52) попа Вука из Грбља (53) који је снабдијевао рукописима Вука Врчевића. (52)

Из преписке Вука Стефановића Караџића са Вуком Поповићем и Вуком Врчевићем, објављене у Вуковој Преписци  суочавамо се са стравичном чињеницом да су у периоду од 1846. до 1861. године Врчевић и Поповић проналазили, куповали и послали Караџићу преко 300 примјерака ријетких рукописних и штампаних књига  из црногорских и херцеговачких цркава и манастира.

Да би трговина српским рукописима била што успјешнија Вук Караџић из Беча даје упутство Вуку Врчевићу у Котору  у писму од 18. августа  1854. године и у њему, између осталог, пише: „између Пиве и Таре има једно мјесто  које се зове Црквице и да ондје у некаква попа има сила Србуља и малијех и великијех на кожи; а и у Тројици код Пљеваља гдје је Лука књигу учио, јамачно  ће бити свакојакијех…“.  (53)

Вук Поповић обавештава  Вука Караџића  28. октобра 1855. године да му је „послао сандук србуља“.  (54)

У јеку Вукове продаје српских рукописа Дворској библиотеци у Бечу, из предострожности Вук Караџић савјетује Вука Поповића 25. фебруара 1856. године да трага за србуљама и наглашава „само Ви не говорите никоме ништа…“. (55)

Да је трговачка мрежа била на многе стране разапета сведочи писмо

Вук Поповић обавјештава  18. августа 1856. године  Вука Караџића да му је „набавио седам србуља“  (56) да је „пет србуља добио од сина попа Ћука из Никшића, а двије србуље од од попа Драга из Цуца… “.   (57)

Да је Вук Караџић редовно снабдијеван вриједним српским рукописима, које је он даље продавао, свједочи писмо Вука Поповића који му пише из Рисна 5. октобра 1857. године да му је послао „ 2 велика Јеванђелија; 2 Апостола; 1 Типик; 2 Октоиха; 1 Требник велики и 3 мала; 3 Служебника; 12 Псалтира;; 4 Часловца и 1 Мјесецословацџ…“.  (58)

Вук Врчевић пише са Цетиња 17. априла 1853. године Вуку Караџићу да је „од Попа Вука примио 2 Часословца, 2 Псалтира, 1 требник и 1 Служебник“. (59)

Поп Јоко Кусовац  у писму од 18.. маја 1853. године обавјештава Вука Караџића да му шаље осам Србуља. (60)

Вук Поповић у писму од 19. августа 1853. године обавјештава Вука Караџића: „Прикупио сма опет 25 комада и до Госпођин дневи причекаћу Попа Кусовца, неће ли ми коју за Вас донијети, и тада ћу Вам све опремити као и прије…“, (61)  а у писму од 10. септембра 1853. године Поповић обавјештава Караџића „ … знајте да има за Вас 29 добрих Србуља, што сам их ја набавио.. „ . (62)

Вук Врчевић пише са Цетиња 25. фебруара 1855. године Вуку Караџићу да је „преко пашенога Попа Вука набавио пет Србуља: Минеј општи, печатан у Млецима од Божидара Вуковића 1646. године; Литургије без ознаке, фрагмент Псалтира, печатан у Млецима 1618.године који је печатао властелин которски Јеролим  Загуровић; Минеј општи, печатан у Млецима од Божидара Вуковића и фрагмент Псалтира печатан од неког Барто Гинами…“  (63)

Вук Поповић из Котора пише Вуку Караџићу 25. новембра 1857. године и обавјештава га да му је обезбиједио 9 Србуља које му шаље,  (64) а у писму од 1. јануара 1860. године  обавјештава га „послије Божића послаћу  Вам  5 комада рукописних Србуља“, (65) и у писму  од 25. јануара  1860. године обавјештава га „с јучерашњим Вапором опремио сам Вам у једном сандуку 5 комада Србуља“

.  (66)

Да је продаја старих српских рукописа и књига беспрекорно функционисала, разумије се, на српску штету, свједочи преписка Вука Караџића са  Михаилом Петровичем Погодином (1800-1875), руским књижевником, публицистом, колекционаром, који је од Вука откупио много српских рукописа који се данас налазе у руским библиотекама..

Вук Караџић пише Погодину 25. фебруара  1853. године „да је добио 100 Часловаца, 77 Псалтира, 4 Минеја празнична, 4 Апостола, 2 Минеја општа, 1 Октоих у два дијела, 1 Требник, 1 Триод, 1 Пентикостар  и 1 Страсно  Јеванђеље…“  (67)  и при том се Вук жали Погодину  што „већ двије године не одређује цијену“.  (68)

Михаил Петрович Погодин у писму од  28. марта  1854. године обавјештава Вука Караџића да је одредио цијене и то „за очуване примјерка рукописа 100 рубаља, а за мање очуване 75 и 50 рубаља“.  (69)

ВУК ШПИЈУН И НЕСУЂЕНИ КНЕЗ

 

У Аустријској државној архиви налази се један компромитујући податак о Вуку Караџићу. Наиме,  Франц Хагер (1750 – 1816), барон, предсједник „Врховног полицијског звања“ пише 4. септембра 1815. године у „Декрету Главној дирекцији полиције“ да се Вук Караџић „може употребити и као поверљива личност за осматрање Илира, Срба, Руса и Грка. Очекујем о овом ускоро извештај, уколико Вук Стефановић испуњава очекивања у овој својој тајној служби“!  (70)

Имајући ово у виду лако је проникнути у разлоге наглашеног бечког и ватиканског доприноса језичком раслојавању српског националног бића у циљу удаљавања Срба  од Руса.

Бечко замешатељство са Вуком и око њега не ријетко је било смијешно и карикатурално. Од бројних примјера издвојићу један који слободно може да уђе у антологију глупости и у антологију бечког безобразлука.

Невјероватно, али истинито.  Постојао је план да се Вук Караџић устоличи за српског кнеза.

Наиме, у љето 1844. године Бартоломеј Јернеј Копитар, Вуков кум који је Вуку пронашао жену и оженио га са Аном Краус са којом се Вук вјенчао у цркви Свете Ане у трећој бечкој општини по католичком обреду послије примања католичанства, дакле Бартоломеј Јернеј Копитар је писао Леополду Ранкеу да у другом издању „Српске револуције“ предложи Вука Караџића за српског кнеза!  (71)

O tempora! O mores!

 

ВУК ПРЕТЕЧА ГЕНЕКСА

 

О развијеном трговачком бизнису Вука Караџића са српским средњовјековним рукописима  и старим књигама, као и о његовој сарадничкој мрежи оних који су га снабдијевали старим рукописима и књигама имамо подробне податке у дјелу  др Љубе Стојановића,  (72) као и у свједочењу самог Вука Караџића,  (73) у разним бројевима Летописа Матице Српске,  (74)  а о томе нам свједочи и Миодраг Поповић,  (75)  као и странац  др Герхард Биркфелнер који је припремио каталог ћирилских рукописа у Аустријској националној библиотеци.  (76)

Просјечна цијена ћирилских рукописа у то вријеме била је  150 и 400 гулдена, а један гулден је онда вриједио колико данас вриједи 14, 94 евра, дакле  2241 евро и 5976 евра и средња резултанта  би била 4108,50 евра по рукопису, о чему свједочи документ из Аустријске националне банке „Gegenwert für Währungseinheit in Euro per 2018“  (Вриједност за валутну јединицу у еврима до 2018) урађен за период од 1800. до 2018. године на захтјев потписника ових редова. Од 1800. године у Аустрији је била важећа валута гулден коју су Мађари називали форинтом, од 1900 званична валута у Аустрији је била круна, од 1938. године Рајхс марка; од 1946.  године шилинг, а од 2002. године до данас званична валута, као и у ЕУ, је евро.

Само од бечке продаје српских старих рукописа Вук Караџић је зарадио 188991 евро, а његова кћерка 16434 евра, укупно од бечке продаје српских рукописа 205хиљада и 425 евра.

Простом рачуницом долазимо до укупне суме за осталих 950 продатих српских рукописа у Русији, Њемачкој, Чешкој и Словачкој у у данашњој вриједности 3 милиона  903 хиљаде и 75 евра, што укупно износи у данашњој валути 4 милиона 108 хиљада и 500 евра.

Дакле, уопште није тачно да је Вук Караџић у Бечу живио сиротињски,  како су нас узалуд убјеђивали кад историјске чињенице другачије говоре.

Додамо ли уз ово историјску чињеницу да је Вук Караџић примао три пензије: аустријску, руску и српску, пада у воду папагајски понављана лаж да је Вук Караџић у Бечу живио сиротињски, већ се комотно може рећи да је у царском Бечу живио царски.

ПОРОДИЧНИ БИЗНИС СА СТАРИМ СРПСКИМ РУКОПИСИМА И КЊИГАМА

Да је међунаслов на мјесту наилустративније нам потврђује писмо Вилхемине (Мине) Караџић од 28. марта 1856. године свом брату Димитрију у Русији и писмо у цјелини гласи:

„Беч, 28. марта 1856.

Драги Димитрије,

јуче смо под твојом адресом у један сандук и у један пакет спаковали:

11 штампаних и 5 писних књига за господина тајног сваетника Перца. – 6 штампаних примерака, означених бројевима 1, 2, 3, 6, 7 и 8, представају потпуне књиге и цена им је, као што смо ти већ раније навели, 30 талира по примерку. Под бројевима 4, 5, 9 и 10 су псалтири различитих издања, али сви су више илим мање оштећени и непотпуни; њихова је цена 20 талира по примерку, а ваља само приметити да ови примерци и поред оштећености, спадају међу најочуваније који су дошли до нас, и то стога што се из псалтира не само моли у цркви него много и код куће, а осим тога у школи су коришћени као главни уџбеник.

Број 11 је штампан на пергаменту и цена му је утврђена на 50 талира. Та књига не само шпто је ретка зато што је штамнпана на пергаменту, и отац није видео дсруги такав примерак, него је нарочито значајна и због историје. Њу су, наиме, пре три године у последњем црногорско-турском рату Турци, кад су опљачкали и спалили манастир св. Луке код Никшића, запленили намеравајући да од тих листова праве фишеке за метке, али кад се после неколико покушаја показало да хе перагмент сувише дебео за ту сврху, најпре су исекли све свете слике и за новац дали књигу у таквом стању поново у хришчанске руке.. Овој нкњизи је придодато осам листова једног јеванђеља писаног на пергаменту, само на углед, а отац исто тако шаље шаље пет пет осталих осталих писаних примерака само зато да би да би господин тајни саветник Перц могао стећи општу слику о осталима. Међу овима се налази под бр. 12 једно јеванђеље које је потпуно – осим три последња стиха из св. Јована.

На пергаменту отац још има, осим јеванђеља којем припада ових осам листовас, укупно 5  примерака, и то: 3 јеванђеља, 1 посни триод и једна пролог. Једно јеванђеље, отприлике оног формата којег су листови послати као узорци, доста је оштећено од влаге, додуша, али је потпуно и још се на свим местима може добро читати; на његовом крају каже писац, поп Младен, да га је писао под владавином српског кнеза Лазара 1389. дакле  мисте године кад је лазар погинуо на Косову пољу.

Остала четири примерка су иусто тако потпуна као и овај, и исто онако су добро очувана као и послато јеванђеље; само што су јеванђеља већег формата, пошто су писана крупнијим словима,а а једно чак писано на два ступца. У посном триоду је на крају забележено да је књига 1351. године припадала манастиру Бањска (чије се рушевине можда још могу видети на Косову).

Од оних писаних на хартији бр. 13 и 14 имајуу почетак и крај, бр. 16 нема ни почетка ни краја, а бр. 34 је најоштећенији примерак од свих које отац поседује. Сад нам још остаје да приметимо да су с обзиром на транспорт изабрани најмањи примерци, а сви остали су много већи, неки и двапут већи.

Остали примерци такође ниjeсу из неког каснијег вijека, неки међу њима, као на примjeр онај коме припада осам листова, потичу из још ранијег времена. Цijена ових примjерака писаних на пергаменту износи, као што сам ти већ раније писала, 50 талира.

Рукописа на хартији отац има 38, међу њима се налази 5 јеванђеља и исто толико Дела апостолских, остали су различите садржине и цена им је утврђена просечно на 15 талира по примерку. Али ови рукописи, како на хартији тако и они на пергаменту, не дају се појединачно, а у крајњем случају би приликом целокупног откупа овог или оног дела могао бити искључен неки примерак.

Ако господин тајни саветник коначно изјави да је спреман за откуп, отац би ми рекао да му хитно поштом пошаљем све, под условом да му по пријему пошаље одговарајући износ.

Отац се нада да ће тражену своту за 10 штампаних књига одмнах путем поште добити од господина тајног саветника.

Ако он од 4 псалтира не би узео један или више оримерака, ти их сачувај код себе, док ја не јавим шта ћеш даље чинити с њима, а исто тако и све друге примерке које би он вратио.

Молим те да писмо читаш онако како сам га нумерисала, и евентуално прочиташ наглас, јер је писано по очевом диктату и стога мало испретурано, а  затим и да прогледаш кроз прсте моме жврљању, а поготово да проучиш дописана места и све што је нејасно, како не би дошло до неспоразума. Молим те да књиге, чија је вредност 600 форинти, никоме не повераваш, то јест да их не испушташ из вида од свог стана до Перца, и да оцу одмах пишеш о томе.

А мени дозволи да за данас завршим; од писања од све самим рукописима потпуно сам отупела и врти ми се у глави, и морамн се прибрати ако још могу да те срдачно поздравим и да те уверим како ћу ти врло брзо и опширно писати.

Остај здраво!

Твоја

сестра која те увек воли

Вилхелмина „ (77 )

КОПИТАР И ХИЛАНДАР

 

Између Бартоломеја Јернеја Копитара, Словенца и католика, и Хиландара, највеће српске светиње, постоји додирна тачка која представља најгору антиправославну и антисрпску намеру острашћеног католика.

Српској јавности слабо је позната конспиративна делатност Јернеја Копитара, за кога се у српској историјографији веома често истицало да је био просрпски настројен и да је због тога помагао рад Вука Стефановића Караџића.  Истина је, међутим, била другачија. Наиме, он је са Вуком Караџићем и нашим језиком водио антисрпску и антиправославну, а у крајњем случају по налогу Бечког двора и антируску игру са Тарасом Шевченком кога многи сматрају украјинским Вуком Караџићен. Знања стечена у раду са Вуком Караџићем током реформе српског језика која нису дале значајнијих резултата у утицају на српски језик, Копитар ће овога пута са много више успjеха примијенити на стварању Украјинског језика, за шта му је послужио руски писац Тарас Шевченко кога данас многи сматрају творцем модерног украјинског језика. Творац модерног украјинског језика Тарас Шевченко, и сам по националности Рус, за вријеме стварања украјинског језика у својим интимним препискам из тога времена писао је искључиво на руском језику и живио је у Санкт Петербургу.

По наредби Бечког двора Копитар је спроводио дјеловање на словенске језике из геополитичких разлога који су ишли у корист Аустријског царства. У то вријеме јавила се зебња због јачања словенских народа, стварањем устаничке Србије на југу и јачањем Руске Империје на истоку. Као вишенационална држава са значајним бројем словенског становништва које је у значајном дијелу било православне вјероисповести и стога наклоњено својој браћи у сусједним државама. Како би спријечило мијешање у своје унутрашње ствари и уједно ослабило своје словенске сусједе, Аустријско царство је започело са цијепањем постојећих словенских језика и идентитета како би од њих створила нове, које би супротставили онима из којих су настали и уједно ослабило словенске народе њиховим дијељењем на мање дјелове. Оваква политика ће на крају довести до стварања низа подентитета и језика међу којима су украјински, хрватски, бошњачки, црногорски, македонски и тако даље

Као цензор словенских и новогрчких књига Бартоломеј Јернеј Копитар из петних жила се трудио да продре у епицентар православља, у Хиландар и да у њему направи пустош, разумије се, по налогу бечког Двора.

Године 1816. посjетила су Атос двојица енглеских оријенталиста са пратиоцем – наводи др Љубомир Дурковић-Јакшић. – Њихов извјештај побудио је аустријске слависте да од атонских манастира затраже рукописне књиге за дворску библиотеку у Бечу.

Јернеј Копитар, службеник бечке дворске библиотеке и цензор словенских књига, ангажује Отенфелда, аустријског дипломату у Цариграду, да потплати турске власти и Грчку цркву како би му дозволиле да узме српске рукописе.

Аустрија је, из политичких разлога, била заинтересована да са Свете Горе, а нарочито из Хиландара, покупи словенске рукописе и пребаци их у Беч – наводи проф. др Матеја Матејић. – Постојала је намјера да се откупе сви рукописи из хиландарске библиотеке.

Отенфелд из Хиландара и Зографа односи 12 драгоцених рукописа, а аустријски конзул Михановић, Хрват, вара светогорске монахе и краде шест врећа књига

Ево тих 12  рукописа које је Отенфелд предао Копитару и овај је 1827. године сваки рукопис платио:

1)  Четвoројеванђеље, молдавско-бугарско, Cod. slav.7 плаћено 100 гулдена;

2)  Зборник теолошко-морално-аскетских текстова, српски, Cod. slav.28, средина XV вијека  плаћено 50 гулдена;

3)  Зборник, руски, Cod. slav.9. из XVI вијека, плаћено 40 гулдена;

4)  Патристик из  XIV вијека, бугарски, Cod. slav.22 , плаћено 40 гулдена;

5)  Зборник омилија, руски, Cod. slav.15 из XVI вијека  плаћено 30 гулдена;

6)  Хиландарска крмчија, српски, Cod. slav.21 из XIV вијека, плаћено 60 гулдена;

7)  Варлаам и Јозаф, српски, Cod. slav.35 из XIV вијека, плаћено 60 гулдена;

8)  Дионисије Аеропагит, српско-бугарски, Cod. slav.14 из XVI вијека, плаћено 60 гулдена;

9)  Дамјанов зборник, српски, Cod. slav.24 из XIV вијека, плаћено 70 гулдена;

10)  Зборник омилија,  српски, Cod. slav.12 из XIV вијека, плаћено 90 гулдена;

11)  Јован  VI Кантакузин, српски,  Cod. slav.34 из XIV вијека, плаћено 50 гулдена;

12)  Патерик, српски, Cod. slav.42 из XIV  вијека плаћено 150 гулдена. (78)

Укупна вриједност износи 800 гулдена, а 1 гулден 1827. године имао је вриједност данашњих 21, 93 евра, што за ових 12 рукописа износи 17 хиљада и 544 евра, што значи да је рукопис  тада у просјеку плаћан у вриједности данашњих 1462 евра, а то је, да подсјетим, просјечна радничка плата данас у Аустрији.

Да не буде забуне у вези цијена. Претходно смо видјели да је Вук Караџић продавао српске рукописе по много већим цијенама што је разумљиво, јер их је продавао 30 година послије Копитареве куповине рукописа из Хиландара, у што се потписник ових редова увјерио  у бечким антикварницама (некада Купич, а сада Пријатељи књиге) и Небехај, у којима су се својевремено, тачније речено у другој половини XIX вијека, продавали стари српски рукописи.

На крају, био бих пресрећан кад би се хтело, смело и умело смоћи снаге да се у наредном периоду штампају најзначајнији српски рукописи који се чувају у Аустријској националној библиотеци, Универзитетској библиотеци и  Библиотеци Конгрегације Мехитариста у Бечу, да се врати српско културно благо у отаџбину.

Извори:

 

1)  – Вук Стефановић Караџић, Сабрана дела, књига 23. Преписка 1828-1832,  страна 444. Издавач Просвета, Београд. Припремио Голуб Добрашиновић са сарадницима.

– Архив Српска академије наука и уметности (САНУ) број 8532/91

2) Каталог Аустријске националне библотеке који је саставио  dr Gerhard Birkfelner, страна 101;

3)            Исто, страна 306;

4)            Исто, страна 308;

5)            Исто, страна 98;

6)            Исто, страна 102;

7)            Исто, страна 77;

8)            Исто, страна 313;

9)            Исто, страна 309;

10)          Исто, страна 310;

11)          Исто, страна 102;

12)          Исто, страна 316;

13)          Исто, страна 247;

14)          Исто, страна 116;

15)          Исто, страна 343:

16)          Исто, страна 364;

17)          Исто, страна 314;

18)          Исто, страна 145

19)          Исто, страна 241;

20)          Исто, страна 264;

21)          Исто, страна 311;

22)          Исто, страна 118;

23)          Исто, страна 304;

24)          Исто, страна 84;

25)          Исто, страна 335;

26)          Исто, страна 93;

27)          Исто, страна 341;

28)          Исто, страна 250;

29)          Исто, страна 267;

30)          Исто, страна 138;

31)          Исто, страна 158;

32)          Исто, страна 326;

33)          Исто, страна 299;

34)          Исто, страна 248;

35)          Исто, страна 158;

36)          Исто, страна 288;

37)          Исто,  страна 393;

38)          Исто, страна 350;

39)          Исто, страна 286;

40)          Исто, страна 199

41)          Исто, страна 362;

42)          Исто, страна 290;

43)          Исто, страна 318;

44)          Исто, страна 367;

45)          Исто, страна 271;

46)          Исто, страна 274;

47)          Исто, страна 329;

48)          Исто, страна  242;

49)          Исто, страна 79;

50)          Исто, страна 106;

51)          Исто, страна 353;

52)          Миодраг Поповић „Вук Стефановић Караџић 1787 – 1864“, Нолит, Београд 1964.

53)      Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4440, Вукова преписка VI, 624-625

54)       Исто, 624-625

55)       Јавор, бр 21, 1882. год. 666-667

Вук Стефановић Караџић, Сабрана дела, Преписка  X (1853-1854), стр. 637-639. Београд 1996.

56)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4586.  Вукова преписка, VI. 271-275

57)       Јавор, 1882, бр. 21, 667

Вук Стефановић Караџић, Сабрана дела, Преписка  XI (1855-1858), стр. 291-292. Београд 1996.

58)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4593. Вукова преписка  VII, 290-294

59)       Исто

60)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4601. Вукова преписка VII, 316-323

61)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4435. Вукова преписка  VI, 613-615

62)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ,  8172/5

63)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4557. Вукова преписка VII 185-188

64)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4558. Вукова преписка  VII 188-189

65)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4443. Вукова преписка  VI, 627-629

66)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4602. Вукова преписка VII, 323-326

67)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4611. Вукова преписка VII, 356-358

68)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4612. Вукова преписка VII,  359-361

69)       Вук Стефановић Караџић, Сабрана дела, Преписка  X, стр. 91. Просвета,  Београд 1996.

70)       Исто

71)       Архив Српске академије наука и умјетности, АСАНУ, 4696, Вукова преписка  VII,  538-54

72)          Голуб Добрашиновић,  Вук под присмотром полиције, Рад – Вуков сабор, Београд 1986. године, страна 12

73)          Љубомир Стојановић, Живот и рад Вука Стефановића Караџића, Београд 1924. Страна 267

74)          Др Љуба Стојановић, Каталог рукописа  и старих штампаних књига, Српска краљевска академија, Београд 1901. Стране 208 – 257

75)          Вук Караџић, Преписка I, страна 454

Вук Караџић, Преписка IV, страна 735

Вук Караџић, Преписка V, страна 454

Вук Караџић, Преписка VI, страна 613

76)          Летопис Матице Српске, 186 (1987) 75 – 82

Летопис Матице Српске, 190, (1989) 55

77)      Вук Стефановић Караџић, Сабрана дела, Преписка  XI, str.  889-892

78)      Каталог Аустријске националне библотеке који је саставио  dr Gerhard Birkfelner, страна 30

 

(Одломак из књиге: др Петар Милатовић Острошки,  “Српско благо у Бечу и Вукова продаја српских реликвија”, Београд 2019 године)

извор:
Словословље

http://www.slovoslovlje.com/2023/06/beckakupoprodaja.html?fbclid=IwAR0aEGkPPuLulKuzW_f-BsJAAvQGNnDXV3EIghmavSH4pF3zwNoH0Naob54#more

Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ПРЕПИСКА, “СРПСКА24” – ЈЕЛЕНА БОРОВИНИЋ-БОЈОВИЋ: За комунисте има времена, за Равну Гору заузета!

СРПСКА: Први пут обиљежена годишњица оснивања Фочанске бригаде ЈВуО, јунаци који су бранили Србе!

МАНАСТИР ТУМАНЕ ПОСЈЕЋУЈУ ЉУДИ ИЗ ЦИЈЕЛОГ СВИЈЕТА: У недјељу пресвлачење моштију Светог Зосима!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

milo-stoltenberg

ДПС ВЕЉЕСИЛА, МОНТЕНЕГРИНИ И ТУРЦИ СЛОЖНИ: Мило замјеник Столтенберга!

puskin1

КОД СПОМЕНИКA ПУШКИНУ У ПОДГОРИЦИ: Обиљежено 225 година од рођена великог пјесника!

pio

ПЕС ДРУГА ВИОЛИНА ДПС-А: На чело Фонда ПИО довели активисту бившег режима из Бијелог Поља!

babunski

СТАРИ ЧЕТНИЦИ: Војвода Петко Илић из Старог Нагоричина!

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

ПРАВОСЛАВЉЕ У УКРАЈИНИ: Мученици вјере својих предака!