Данас је уредник онлајн издања Вијести Срдан Косовић у свом ауторском тексту изашао са тврдњама да сви предавачи на такозваном Факултету за црногорски језик и књижевност, који су бирани у академска звања, не испуњавају услове за то, према актуелним прописима у Црној Гори. Иако им то није наведено у биографијама, свих осам предавача, од декана Радомана до Аднана Чиргића, су у звање бирани у Новом Пазару, на такозваном “муфтињином универзитету”.

Одмах је реаговао доскорашњи декан такозваног Факултета за црногорски језик и књижевност Аднан Чиргић и устврдио да је црногорски медијски простор огадила насловница великосрпске пропагандне платформе Вијести насловом који доминира на тој насловници: „Сумњива звања из Србије, плата из буџета Црне Горе“.

Неслагања су на црногорском идеолошком спектру очигледно достигле тачку усијања, чим се дојучерашње присташе и важни људи у процесу профилисања и обликовања црногорске националне, културне и сваке друге матрице на овакав начин јавно обрачунавају. Иначе, обојица, и Срдан и Аднан причају истим матерњим језиком, црногорским.

Косовић је са огромним закашњењем кренуо да свједочи оно на шта су озбиљни људи из струке годинама упозоравали, па и то да два редовна професора, три ванредна професора и три доцента са такозваног Факултета за црногорски језик и књижевност, изабрани у академска звања мимо правила које прописује актуелни Закон о високом образовању Црне Горе, јер немају довољан број радова на релевантним листама.

У исто вријеме Аднан Чиргић је запуцао из свих расположивих артиљеријских средстава по медију који уређује Срдан Косовић називајући га београдским услужником из Црне Горе који намеће наратив да нема ништа црногорско што није криминално и лоповско, да је Црногорац само онај који је олош из Црне Горе те је тако некадашња „српска Спарта“ постала српски контејнер, вјешто кријући чињеницу да Косовић уређује медиј који нема никакве везе са државом Србијом осим да су власници можда рођени на њеној територији.

За очекивати је да нас чека врела јесен када су у питању обрачуни овог типа и да Срдан Косовић неће остати дужан на прозивке Аднана Чиргића и обратно. Посебно ће бити занимљиво када се у јавни обрачун укључе Рајка Глушица и Татјана Бечановић са својим ставовима око такозваног црногорског језика, његове стандардизације, анархизама и локализама којима се Чиргић и у данашњем тексту поштапа.