Search
Close this search box.
Search
Close this search box.

Академик проф. др Јован Бабовић: Васојевићи оаза образованих људи!

Разговарао: Горан Киковић
За часопис ”Глас Холмије” разговарали смо са академиком Проф. Др Јованом Бабовићем, рођеним у Васојевићем,који сада живи у Новом Саду.
Како нам је и сам рекао о себи следеће:” Родио сам се октoбра месеца 1946. године у селу Дулипољу код Андријевице. Срећно је заплакао у Вукмановој кући, кући деде Јована Вукићева, чије име носи, који су својим делом у борби против освајача у деветнаестом и двадесетом веку осветлили пут слободе, љубави, мира и стваралаштва свом унуку, Васојевићима, Црној Гори и Србији. Корени куће потичу од Јована харамбаше из Лијеве Ријеке,кнеза Радоја, прадеде Вукића, који је предводио братственике и племенике у Боју на Рудешу и од задобијених рана преминуо и деда Јована, који је рањен у десну руку на Скадру, учествовао на Брегалници, Мојковцу и Великом рату.
Пејзаж и мирис подкомског села Дулипоља и засеока Црвљака у којем се родио Јован буди љубав, мир, слободу, нежност, топлину родне куће и вечно трајање. Исконску љубав према човеку. Велику љубав, стално враћање родном селу и поштовању подкомског човека су саставни део мога живота и свакодневнице. Поносан сам на свој завичај из којег носим животне успомене и сентиментало сећање на родитеље, браћу и сестре, комшије и пријатеље, ујаке и кумове, рођаке и све познанике. Нема лепшег места од родног Дулипоља, вароши Андријевице и слободарских Васојевића, где год сам био са мном су били топли осећаји завичаја и никад нисам заборавио одакле сам кренуо.Увек су са мном била сећања из детињства, младости, студентских дана, и подкомског завичаја.
КИКОВИЋ:Поштовани господине академиче Бабовићу, реците за наш часопис ”Глас холмије”, чији сте и члан Издавачког савјета ,нешто о Вашој раној младости, одрастању, школовању?
БАБОВИЋ: Уважени уредниче Киковићу, младост сам провео у еколошкој средини и скромним условима живљена, као и сви из моје генерације. Родна кућа је спратна и зидана је од камена и покривена црвеним црепом. Кућа је историја, радост, осећање, љубав према родитељима, брату и сестрама, комшијама, свим намерницима и поштоваоцима. Растао сам у загрљају сестара, брата, бабе и родитеља, Мирјане и Вукмана. Имао сам обавезу да учим, а мање да радим. Штићен са од сестара и лакше поднео и проводио младалачке дане.За време школске ферије мењао сам сестре и чувао стадо. Помагао сам оцу у косидби и спремању сена, денењу сена и лисника за зимску прехрану стада.
Први сунчани зраци вас обасјају на вратима родне куће. Изнад куће се дижу Комови та прелепа лепотица Балкана. Комови су вам животни сапутници и орјентир у животу.Пети се на врх Кома је путоказ за тежи животни искорак у лепши, квалитетнији, садржајнији и удобнији живот.
Школовање сам започео у родном селу и успешно завршио основну и осмогодишњу школу.Велики утицај на моју љубав према књизи имао је учитељ Радош Бабовић и наставник математике Никола Лепосавић. Радош је оставио на мене снажан и упечатљив утисак великог учитеља и човека који је својим радом и знањем , васпитањем утицао на мој развој,напредовање и понашање. Да ентузијазмом стигнем из подкомског села до истакнутог привредника, научника, професора универзитета, министра у Влади Србије и члана Њујоршке академије наука.
У осмогодишњој школи значајан утицај на мене оставио је наставник математике Никола .Решавао сам успешно задатке из алгебре. Подстицао ме да вежбам задатке из геометрије кући.Пошто нисам урадио задатке лењиром ме је преваспитавао. Говорио је ти си талентован, а нерадник.Неће моћи тако! Разумео сам да ми жели добро, да ме тера да учим, размишљам и решавам задатке.Основа коју сам стекао из математике служиће ми у гимназији и на факсу. Заволео сам математику, математичке методе и нацртну геометрију. То ће ми користити у пракси у примени метода оптимизације и у истраживању путем извођења доказа математичко-статистичким методама.
КИКОВИЋ:Поштовани господине академиче Бабовићу, реците за наш часопис ”Глас холмије”, нешто о Комовима и њиховој љепоти којој се очигледно у Вашим дјелим дивите?
БАБОВИЋ: Пети се на врх Кома је инспирација и доживљај који пламти у човеку. Јутарње пењање нема заборава. Сунце се рађа, а погледи сусрећу са Голијом, Проклетијама, Дурмитром, Ловћеном, Невестом јадрана и зеленом Васојевићком еколошком околином. Човек се осећа узвишено. Поглед на бистре реке и језера отвара еколошки амбијент у прстену подкомља. Зараван ливада и снежник на врх Кома буди у вас осећање лепоте и вечног трајања.
Шта лепше и узвишеније има од плавих Комова и подкомских бисерних пејзажа. Својом висином од преко 2.461м и шармом љубе и парају плаво небо. Опасани су и окићени бујним листопадним и четинарским шумама, бистрим изворима и бисерним еколошким рекама, разноврсном флором и фауном, прелепим катунима, црквама и манастирима и историјским споменицима. Ком планина је према казивању писаца наша колевка, уточиште, љубав, наш спас, живот, постјбина, наша светлост, песма, патња и трајање.Наш поглед у свет, наша гора спаса и успећа. Наш Олимп коме се напаћени народ враћао, палио нову ватру и износио барјак слободе на врх Комова. Николај Велимировић је рекао: Кад би Господ Бог бирао себи престо на земљи, сигуран сам да би одабрао Комове – То је наш Олимп. Цар планина се вечно поноси слободарством,витештвом и племенитошћу васојевићког човека, исказани стиховима песника у Васојевићом колу: „ Васов траг је једрог здравља,Лијепијех црта лица, Он је стожер Рашкој земљи, И китна јој перјаница.Али товоје просте жртве, Када си се прославила,И кад вјенац немрли, На Кому ти плете вила…“
КИКОВИЋ:Поштовани господине академиче Бабовићу, реците за наш часопис ”Глас холмије”, нешто о Вашем даљем школовању, јер и како сами кажете на једном мјесту”Књигом се осваја свет и знање, љубав и лепота”.Шта је за Вас била тада чувена Беранска гимназија ?
БАБОВИЋ: Да, баш чувена. По завршетку основне школе уписао сам гимназију у Беранама. У први разред уписано је тада 16 оделења. Гимназија је била извор знања и васпитања. Критеријуми су били строги, тако да је селекција била ригорозна. На матури је стигло пет оделења са 113 ученика. Матуру је положило 42 ученика у редовном року. Ђаци са села су били сиромашни, скромно обучени, неухрањени, стидећи, са мало књига, али добри, бистри и вредни ђаци. Професори су били стручни и са великим искуством.Дивно су предавали и имали строги критеријум у оцењивању.Сваки предмет је био важан и захтевао одговоран приступ учења. Беранска гимназија је била школа знања, образовања и васпитања. Зато је дала велики број високообразованих људи и на стотине магистара и доктора наука. Успех не долази сам по себи. Успех има цену, која се мора платити. Зато, учи, ради, буди дисциплинован, организован, ефикасан, ентузијаста, послован, поуздан,креативан, ауторативан, одговоран, разборит, самоуверен, спонтан, тачан,стрпљив и честит.
Настава се похађала шест дана по сменама. А субота вече и недеља биле су у функцији путовања кући за доношење хране и неговања хигијене.Суботом увече сам најчешће са друговима Маром, Тојом, Станом ишлао пешке 27 километара од града до куће. Да нас мајка умије, нахрани и донесомо хране за наредну недељу или две дана.Доносили смо хлеб кукурузни или пшенични, сир, кајмак, сланину, сушено месо и пекмез. Путовати у опанцима у оба правца 54 км било је напорно. Пресецали смо брда и брдашца да би скратили путовање.Посебно је тешко путовати за време хладне зиме и када хладне кише падају.
У сећању ми је остало путовање једне јесени по киши и магли од села до града. Носио сам торбу, а покисао до голе коже. Наилази професор математике и физике Јездимир Ћулафић на бициклу и стаде. Рече ја слабо возим бицикло, али дајте ми Јоване торбу да је понесем до Берана. Не професоре, хвала најлепша. Професор узе торбу и рече свратите по њу код мене на стан у згради поред суда. Децо и вама би понео торбе али нисам вичан баш са вожњом бицикла. Професор ми је предавао математику и физику. Имао сам врлодобру и одличну оцену из физике и математике..После завршетка студија дружио сам се са професором.Професор је све најлепше у друштву говорио о мени. Ја сам евоцирао сећање на торбу и на питања професора ђака који имају слабе оцене: Ко зна да свира у фрулу, а има једну слабу добије прелазну, а ко зна да свира у фрулу и дипле а има две слабе, добије две слабе оцене и одговор, е неможе мој Филипе и у фрулу и у дипле!.
Били смо скромно обучени и обувени. Кад пада киша торба на леђима отежа, а опанци се расквасе и блечвају. Када дођем у град на квартир соба хладна и дрхтавица вас хвата. Када је лепо и сунчано време путовање је лакше и радосније.Новца смо добијали да платимо квартир и основне потребе. На селу се тешко живело. До новца се долазило продајом стоке накупцима који су вредновали стоку пипањем и уцењивали произвођаче.
У гимназији су на мене оставили снажан утицај професори С. Томовић, Ј. Ћулафић, М. Лутовац, В. Дашић и А. Лаковић.Томовић је био врхунски интелектуалац, мислилац, психолог, логичар и филозоф. Био је изванредан предавач, строг, али коректан у провери знања и оцењивању. Касније сам проучио његову Његошеву онтологију природе, Јесмо ли сами и велики број радова из филозофије и васојевићке историографије о војводи Миљану Вукову и знаменитим ствараоцима. На тесту из логике како видите у будућности изворе енергије, нацртао сам Решо и уклучио утикач у сунце.Професор је био инспирисан са визијом и мојим логичним мишљењем!
У периоду учења гимназије Беране су биле економски моћније од већине градова у Црној гори.
И ако тржишно промашене фабрике са аспекта основних сировина радило је више фабрика у којима су радили придошли ставновици са села.Тада су настала миграциона кретања са села у град и напуштена имања,катуни,сточарство и села су девастирана. Село је напуштено и осиромашено.Нестало је младих, девојака,ђака,нестало је свадби и рађања деце на селу. Са пропашћу фабрика радници су остали без посла,тако је осиромашио и сељак и радник. Требало је кренути из почетка и свестрано улагати у тржишно орјентисане фабрике и рационално коришћенје расположивих ресурса за развој финализације у дрвној индустрији,развоју производњи на селу и развоју прехрамбене индустрије са лепезом разноврсног асортимана на бази прераде житарица, меса, млека, воћа у разноврсни асортиман, лековитог биља и шумских плодова,фабрике пијаће воде,минихидроелектрана уз подстицај развоја органских пољопривредних производа.Снажно подстицати развој свих видова туризма са комплетном понудом туристима….Наравно,развој инфраструктуре битан је чинилац развоја економије. Треба урадити практичан програм развоја за свако село и град у целини и дефинисати програме и средства за нјихову реализацију. Привући стране инвеститоре за улагање у производне и услужне делатности ради запослености младих и повећања друштвеног производа.
КИКОВИЋ: Реците за наш часопис ”Глас Холмије”, нешто о Вашем даљем школовању и растанку са родитељима ?
БАБОВИЋ: Родитељи су нас терали са посне земље да учимо и лепше живимо. Учење и сам живот је био напоран, али циљ је постојао, завршити школе и боље и лепше живети. Сви су терет сносили и ђак и породица. Родитељи су нас терали са посне земље да учимо, а они да се жртвују за добро наше и квалитетнији живот нас и наших породица. Родитељи су били окренути напред, желели су напредак својој деци, а они су радили и скромно живели. Ђаци из града су били боље одевени и имали боље услове за учење и живљење,али ниси имали бољи успех у гимназији и студијама.Тако је у мојем природноматематичком разреду било 26 ученика. Двадесет ученика било је са села и шест из града.Од ђака са села 3 су доктори наука и професори универзитета, 8 са факултетом и 9 са вишом школом. Из града је 4 завршило факултет и 2 вишу школу и велики број понављао предходних година.
Неко је написао да позитиван ум предвиђа срећу, радост, здравље и успешан исход сваке ситуације и акције. Отац Вукман говорио је идемо напред у лепше и боље сутра, а мајка Мирјана ако сте данас ручали морамо зарадити да и сутра ручамо.Родитељи су били окренути сутрашњици. Жеља им је била да се деца школују, да имају лепшу будућност.Радили су свакодневно и створили основне услове за живот на селу и школовање деце.
Одлазите у раној младости са 17 година из родног села на студије у непознате вароши и градове. Напуштате огњиште, топли родитељски дом и прекрасни завичај. Идете у неизвесност. Одлазите вођени зовом образовања, науке и успеха. Напуштате топли дом и топло сунце Дулипољског и Васојевичког неба које вас милује и које вам осветљава пут лепоте и напретка. Немир у срцу и души влада. Сузе у очима, а срце се стегло и не мири се са разумом. А ни мени, јер први пут полазим у непознато на пут радости и извесности. Срце ми се стегло и сузе наврле, јер се растајем са сестрама које су ме увек штитиле, радиле за мене, лепо ме облачиле и биле део мога срца и душе. Сестринска љубав према брату је јака, а брату је сестра увек била ослонац, подршка, снага и инспирација.
Мајка Мирјана вели,време је да кренеш да стигнеш на аутобус за Рашку.Вукман смирено посматра ситуацију, можда ни њему није свеједно, али се храбро држи и каже да без школе нема живота. Ко год је из села завршио школу, боље, лепше и срећније живи. Отишао је са ове посне земље са које су напредни родитељи увек терали децу да уче и да иду на високе школе.Нека ти је срећан пут. Само се пази, јер у великом граду има свакојаких људи и пробисвета. Ником се не поверава, него иди да опослиш шта си наумио. Немој да арчиш на раачун породице, него завши школу да боље и срећније живиш. Пут те води од Берана до Рашке.Ту ћеш пресести на воз и путујеш неколико сати до Београда. Када стигнеш ноћу, тешко се орјентисати. Питај само полицајца да ти покаже улицу где живи Аца. Он је добре душе и помоћи ће ти да се снађеш.Мајка ти је спремила нешто да поједеш док путујеш. Паре чувај за упис и за храну док се не упишеш, сместиш у дом или изнајмиш квартир.Времена су тешка, а оскудица велика. Мало је то пара за нормалан живот. То је само за преживљавање. Идемо напред, само храбрим и радним Бог помаже !
Са родитељима сам се поздравио, а мајка ме је пољубила и вели скамењеног стца, срећан ти пут, чувај гаву сине. Пиши кад стигнеш о свему. Са плетеном торбицом и мало хране за успут и са парама које су имали кренуо сам на студије далеко од родне куће. Ишао сам пешице два сата прко Великог крша до Андријевице, па аутобосом до Берана. Нисам осетио тај пут, јер сам мислио да ли ћу се снаћи у путу, да ли ћу се уписати на жељени факултет и како ћу отпочети нови живот у великом граду. У варошици Беране много познатих на аутобуској станици. Снашао сам се и извадио карту до Рашке. Познаници питају куда си са срећом наумио! Идем до Београда на студије. Нека је са срећом. Ваши су увек учили, били школовани људи. Деда, стриц и брат и велики број братственика је изучио разне школе.
Наилази професор Живко Вешовић који ми је предавао латински језик у гимназији. Застаде и благим речима рече где путујете. Одговори за Београд. Добро и ја идем на педагошки семинар. Лакнуло ми је, као да брат иде са мном. Сада ћу се лакше снаћи! Пођосмо преко Турјака за Рашку.У Рашкој пратим професора па и ја вадим карту. Први пут путујем возом! Улазим у воз и смести се у купеу са професором. Професор ме понуди са питом увијачом, а ја стидећ се захвали. Није ме слушао него ми даде парче пите и рече није ти ово латински. Хвала професоре. Питао ме шта ћу да студирам! Рече, добро би било да студираш примењене науке.Оне су будућност и лакше се запослити ! Но, по вољи, само гледај да завршиш студије.У моје време је било тешко студирати, а сада је нешто лакше, јер се дају стипендије и кредити у Србији па користи нешто и макни се родитељима са врата, јер се код нас још тешко живи, а нарочито на селу. Професор је био тих, врстан предавач, дивне нарави и пажљив према мени.Код њега сам научио латински и песму Гаудемус игитур. Мајка му је била моја рођака. Пита ме да ли сам био до сада у Београд. Нисам. Да ли те неко чека ! Не! Онда ћу ти ја показати како се иде до хотела Москве. Ту ћеш сутра срести све наше који се уписују или студирају па ће ти бити лакше да се снађеш. Већ ми је било извесно да ћу се снаћи.Показао ми је Балканску улицу која води до хотела Москве. Зажелео ми срећан упис и да се снађем за смештај у дом. То вам је најбоље и најевтиније.Зато се распитај, шта ти треба од докумената за дом. Да би ти неко послао на време. Да правовремено конкуришеш за дом. То је најбитније. Срећно. Хвала професоре!
КИКОВИЋ:Поштовани господине академиче Бабовићу, реците за наш часопис ”Глас Холмије”, о Вашем школовању на студијама у Београду и братској Србији ?
БАБОВИЋ: Дошао сам до ”Хотела Москва”и у парку на једној клупи придремао до зоре. Ујутру ме буди полицајац и пита ко сам и шта тражим овде! Одговори, да сам дошао да се упишем на факултет! Добро. Прошетај од Москве до Калимегдана док не прође контрола. Гледао сам га бледо и рекао да сам ја први пут у Београду. Искористи прилику и питам где је Бајлонова пијаца да би отишао до Аца Радојева. Он ми љубазно показа како да стигнем до пијаце и Гундулићеве улице. Пролази много света. Нико никога не гледа. Ја никога не познајем.Почиње нови живот у великом граду.Не осећам глад већ само мислим дали ћу се уписати по жељи и како ћу се сместити у студентски дом. Где ћу спавати! Много непознаница!
Јутро је освануло. Леп и сунчан дан. Полазим до Аца, и стигох до Гундулићеве улице. Лакнуло ми је и радостан сам, јер ћу сада наћи Аца. Звоним. А он отишао на даљи службени пут. Газдарица ме пита, ко сам! Ја сам Јован брат од стрица Аци. Дошао сам да се упишем на факултет. Док се не снађем, рекао ми је да могу код њега да преспавам. После објашњења, госпођа рече, па где сте спавали! У парку код хотела Москве. Уђите, средитесе у купатилу и хајде у његовој соби да се одморите! Била је љубазна. Све ми је појаснила и рекла, када предаш документа, дођи и спавај све док Аца не дође.Хвала, врло сте љубазни. Мислим у себи, ето и упорном срећа помаже. Тако сам почео нови живот. Сам али истрајан да се упишем и поднесем захтев за дом.
Ујутру сам пошао до рођака др Богдана у Институту за међународну политику и привреду.Дочекао ме је пријатно и са осмехом. Пита ме како сам путовао и где сам ноћио.Снашао сам се у путу и срећно допутовао до главног града. Јутро сам дочекао дремајући на клупи код хотела Москве. Затим сам пошао до Аца. Био је на путу. Али газдарица ме љубазно примила и ноћас сам спавао у Ациној соби. У целини почетак је добар. Сада је важно да упишем жељени факултет и да поднесем захтев за дом.
Хтео сам да студирам медицину, али ме браћа одвратише да не може породица то да издржи, него да студирам неки факултет од четири године. Онда сам хтео економију и право, а они мени „јал на право, јал на економију“, а то нема будућности. Треба студирати примењене науке, а оне су основ успеха и тако је и било!
Др Богдан ми вели да студирам Аграрну економију на Пољопривредном факултету у Београду.То је нови смер код нас. То је будућност, а будућност је у развоју конвенционалне, интегралне и органске еколошке производње хране. Аграр је наша компаративна предност и битна развојна делатност која ти може обезбедити посао, лепу будућност и много успеха. Свака земља тежи да обезбеди прехрамбену сигурност. У свету милиони људи гладују. Према подацима УН храна ће имати приоритет у будућем развоју и у новом веку. Ми имамо све природне услове, али имамо малу производњу и извоз хране.Развојни циљеви су приоритетни развој пољопривреде и села. Слушао сам, али ми то није била жеља нити сам знао о предностима у производњи, преради и извозу хране.Чак сам био конзервативан према пољопривреди, јер знам како породица живи од рада у пољопривреди. Свашта ми се мотало по глави. Онда сам казао да желеим да студирам електротехнику. Богдан вели, то је добар факултет, али траје девет семестара и једна година мање од медицине. Како ће твој отац то да издржи! Мисли на породицу, јер и остали треба да уче, студирају, раде и живе.То је добар факултет, али и он траје пет година и врло је тежак па се студира шест и више година. Саветујем те из најбоље намере да упишеш савремени смер агроекономију која се први пут студира код нас. То су ми рели акаемик Стева Николић и проф. М. Џамић који код мене станује више од десет година. А и ми у Институту истражујемо међународна кретања у светској привреди и политици.Ти размисли па упиши шта желиш! Можда технологију, геодезију, машинство. Ја сматрам да је Аграрна економија будућност.Послушао сам мудри савет и пошао да упишем нови смер агроекономију.
Уписао сам Агроекономски смер на Пољопривредном факултету у Београду и завршио за четири године, уз финансијску помоћ оца који је умро кад сам био на другој години и у мени разорио душу.Брат Власто ми је пружио финансијску помоћ, док нисам добио кредит од Републике Србије. То је било за почетак скромно али доста да задовољим основне потребе и наставим са редовним студијама.. Услов коришћења кредита био је да се у три рока положи свих 9 испита. Учио сам и давао испите. Тако сам породицу ослободио од издатака за моје школовање. Кредит је годишње повећаван и тако сам у року завршио факултет, а Србија ми је отписала кредит. Србија је била мајка за студенте, а посебно за добре ђаке. По завршетку је обезбеђивала посао, а предузећа зараду, топли оброк и стан.
Положио сам свих девет испита и рекао оцу да сам дао прву годину.Отац је рекао нека је са срећом! Само тако настави и успех неће изостати.
На Савиндан у болници је изненада умро Вукман. Тај бол носим и данас у срцу и души. Био је прави отац и друг, оштроуман, поучан, креативан, толерантан и пун љубави према деци. Никад није дигао руку на нас, ни на мене који сам био живахан. Само би рекао, види да ли ти то ваља што радиш! То је за мене био укор и како сам сазревао постао сам миран и никад се ни са ким нисам свадио у животу. Ако је неко био арогантан према мени ја сам био толерантан. Схватио сам да лепо понашање, реч и знање и гвоздена врата отварају. Тако сам смело, одговорно, радно, креативно и честито корачао кроз школовање, рад у предузећима, министраству и на факултетима. Радио сам у Лозници, Сремској Митровици, Београду и Новом Саду и увек одговорно, савесно и успешно извршавао поверене задатке.
Поднео сам захтев за дом и предао папир о имовном стању. Када се добије дом, глад се лакше подноси. Шести је септембар, а расподела домова се очекује тек првог октобра. Размишљам, где ћу и шта да радим. Старији студенти ми кажу да има поред аутобуске станице стари дом 12 децембар и да они тамо бораве до расподеле домова. Кажу, у соби има тридесет и више студената и јефтин је дом и исхрана! Прикључи се искусним студентима, пођох у дом и уплати место за месец дана. Сада сам срећан. Решио сам привремени боравак.
Живот тече, дани пролазе, али незнаш која те искушења чекају и да ли си на правом путу.Срећа само прати истрајне, радне и упорне.Рад и знање су полуге успеха. Може неко да те не воли, али са радом успех је загарантован. Само се радом, знањем, упорношћу и марљивошћу стиже до циља. Не треба очекивати више од родитеља него ради, учи и иди напред. Кад паднеш, дигни се и настави да идеш напред говорио је професор руске књижевности Милосав Бабовић. То је кључ успеха. Подели са људима што имаш, а они ће у већини случајева узвратити. Коректност и честитост је пола успеха. То је ослобађање од навика, себичности и самоће. Отуђени човек је изгубљен и за породицу и дружење. Верујем да себичност прати шкртост, похлепа, дволичност, завист на туђе успјехе и грамзивост. Када проведете четири године у Студењаком граду све људске мане и болести исчезну.Постанете интернационалиста схватања живота, рада и стваралаштва.
Као бруцош добио сам петокреветну собу у сутерену у Студентском граду.То је за мене био срећан дан, као да сам добио собу у хотелу. Решио сам смештај. У соби су добили смештај и четири „вечита“ студента. Прво познанство је говорило да су то цимери са свеколиким искуством. Цимери Шејн, Чево и Рајко су ми остали у најлепшем сећању. Сваку вече је у соби 7а спавало на шуштењаку седам до десет студената. Спусте зелене ролетне и играју покер до зоре, а књиге нису имали, нити читали. Играли су покер са Шекијем, Миладином, лекарима, адвокатима, професорима. Речју са моћним и богатим људима. Од дуванског дима се нисмо видели. Проток људи у соби био је велики. У Соби нема услова за учење.Важно је имати кров над главом.
Схватио сам да кад немам предавања и вежбе морам да резервишем место у читаоници на факсу или библиотеци и да тамо учим. Пораним и пођем у Народну библиотеку и резервишем место за учење и одговарајућу књигу. На факсу у библиотеци увек има места, што је повољно када постоје веће паузе између предавања и вежби. Важно је да је близу студентска менза да имате један економичан оброк.
Са цимерима сам био у добрим и пријатељским односима.Цимери су ме поштовали, јер им нисам сметао. Све што су њима доносили за јело било је и за мене. Био сам скроман, јер нисам могао узвратити, али сам више пута купио флашу пића, виршле са семфом и јогурт за доручак. То сам могао, а цимери су то ценили и поштовали.
Одлазио сам из собе у седам, а долазио у двадесет један час. Пратио сам предавања и вежбе, јер је прва година врло тешка, а била су само три испитна рока за девет испита.Ко не положи све испите у септембру губи годину и право на дом. Захваљујући великом раду и напорима положио сам све испите и обезбедио услов за дом и кредит у другој години.Од упасних двеста студената на агроекономији, прву годину је дало деветнаест студената. Професори су били истакнути научници који су студирали на Сорбони, Русији, Америци, Бечу, Берлину и Београду. Критеријуми су били строги и немилосрдни. Једино се са радом и свакодневним учењем могло савладати обимно и сложено градиво из природних и друштвених наука и положити сви испити.
Наставио сам са учењем и полагањем испита из прве године.Захваљујући успеху добио сам у другој години трокреветну собу са водом и јоги душецима. Доживео сам препород. Сад сам имао услове да увече учим у соби докле год желим уз стону лампу. Напори се исплате. Без пуне главе и напорног рада нема се куд пред врхунским професорима. Сећам се Професор Мирић вели Винку: када је канта празна ударци у њу одзвањају, а када је пуна ништа се не чује ! Код тебе четрнаести пут канта лупа! Боже, из које си школе, породице и средине. Но, школа није за свакога! Ипак се смиловао и дао му на крају шестицу, јер је студент осећао фобију испита. Запослио се у статистикчки завод. Професор рече, добро је, тамо нетачне податке не може покварити! Сви смо се смејали, па и Винко који је био диван друг и знао на стотину вицева, али је имао проблеме са учењем, испитима и дужим студирањем. И кад је знао није могао да течно исприча питање.Било је то с брда с дола тако да знање није долазило до изражаја. Професори траже систематику у излагању материје и прецизан одговор на постављена питања.
Студије су биле тешке и захтевале су целодневни рад. Вежбе и колоквијуми су били услов за излазак на испите. Радило се десет колоквијума и изводила просечна оцена са вежби. На предавањима је вођена евиденција ко је присутан, што је професорима давало могућност да имају увид у оцене са вежби и да додатно питају лекције када сте изостали са предавања. Ко је имао добре оцене са вежби и редовно похађао наставу, са мање учења је могао да положи испит. На предавању професори предају и новости којих нема у књизи и наглашавају шта је релевантно у лекцији. Уџбеници су били релативно скупи и свак их није могао имати. Зато су вредни студенти учили у библиотекама где су исти били доступни свим студентима. Редовно сам ишао на наставу и вежбе и редовно учио и студирао. Са студентима смо делили књигу у три дела и тако учили за испит.. Све је текло по плану. Нисам се борио за оцену него за знање.Што ми није било јасно питао сам асистенте на вежбама. Да ми буде јасно што учим и да могу знање презентовати професорима и применити у пракси.Бележио сам релевантне поруке професора на предаванима и исте пажљиво проучио у очи испита. Професори цене када знате суштину и када лепо и течно одговорите на питање.Тако сам био запажен као добар студент,реторичар и логичар на студијама. Био сам скромно обучен у односу на колеге, али сам био друштвен да пођем са колегама у Венецију, Џакарту, Раднички, Плитвице, Жупу, Скадарлију и Три шашира. Да идемо на важније утакмице, гледамо филмове и позоришне представе и делимо што имамо. То су студентски дани. Скромни и сиромашни, али животно поучни, забавни, ведри и садржајни.
Поред добијеног дома на другој, трећој и четвртој години наставио сам са успешним студирањем и из године у годину био све бољи студент, тако да сам на четвртој години претежно имао све одличне оцене. Како сам сазревао тако сам имао све шире видике и био све бољи студент. Треба имати у виду да сам учио из туђих књига. Мали број књига сам имао, па сам губио много времена идући од библиотеке до библотеке. Срећа, што тада професори нису тражили да покажемо њихову књигу него знање. Сада траже неки професори да студент покаже његову књигу из економских разлога, а знање је у другом плану.
Студентски кредит се по годинама повећавао и био је довољан да подмири трошкове смештаја у дому, ручак, вечеру и понеки одлазак у биоскоп, позориште или повремено на важније утакмице. Наравно, младост тражи дружење са девојкама, студентима и повремени излазак у град. Доручак смо често преспавали.Попијете чашу воде и доручковали сте. Били смо скромно одевени, а за излазак смо позајмљивали сако од цимера. Пушили смо и делили међусобно цигаре без обзира на скромне услове живота. Радили смо повремено преко студенске задруге. Продавали новине, разносили млеко, мешали малтер, прали станове и торњеве, продавали улазнице у позоришту. Мала је била зарада, али корисна за студентски стандард и минималне прохтеве.
У току студија имао сам моћ да течно, суштински и језгровито одговорим на испитна питања. Имао сам одличну меморију тако да сам на предавањима важне ствари памтио и бележио, тако ми је било потребно мање времена за учење. Током студија писао сам семинарске,дипломски рад и један рад са професорима о граничним, просечним и укупним трошковима. И поред склоности за писање, више су ми лежали предмети који се заснивају на математици и статистичким методама, што ће ми користити у квантифицикацији научних резултата са доказима, прихватању радова и објављивање истих у иностраним часописима на СЦИ листи широм света.
КИКОВИЋ:Поштовани господине академиче Бабовићу, реците за наш часопис ”Глас Холмије”, о Студенским протестима 1968. године против аномалија у друштву.Какве су оне последице оставиле по вас и Ваше одрастање и стасавање у зрелу личност?
БАБОВИЋ: Око двадесет часова испред Радничког универзитета и на скверу у Студенском граду чује се врева, галама и окупљање великог броја студената. Испред Радничког универзитета дошло је до сукоба студената и управе биоскопа. Причају због немогућности гледања филма! Умешала се полиција да смири ситуацију. Протурен је глас да је погинуо студент. Полиција се повукла, а студенти су отели цистерну. То је био почетак Студентских демонстрација 1968 године протв аномалија у друштву. Студенти су истакли да су присутне девијације у друштву. Морамо зауставити нелојално богаћење и недемократска бирократска дешавања у друштву. Придружили смо се студентима, јер су захтеви били оправдани. Појавила се цистерна са шмрком да растера студенте. Студенти су са узетом цистерном кренули пут подвожњака са захтевима у борби против неморалних дешавања и негативних варијација у друштву. Против назапослености, масовног одласка радника у иностранство, беде у друштву, лошег стандарда студената и бирокритизације друштва. Ишли смо за цистером и узвикивали разне пароле.Доле црвена буржвазијо! Наишли смо на заседу полиције код подвожњака. Полиција је залегла за насип од железничке пруге.Била је наоружана са пушкама м 48.Цеви су биле истурене преко насипа као грудобрана. Даље се није могло. Почела су упозорења из заседе преко пруге и појединачни пуцњи. Студентуи хоће напред. Уследио је снажан удар и паљба из ватреног оружје. Било је погинулих и рањених…. и настао је општи метеж. Настала је бежанија у свим правцима према Студентском граду и Земуну. Томаш и ја смо бежали пут Земуна. Ту су били ископани канали за исушивање земље за градњу. Прескакали смо канале из страха. Полиција је јурила и викала држите их! Канали, вода, страх су нас натерали да утрчимо у високи солитер на прагу Земуна и да се склонимо на кров зграде. Исцедили смо одећу и чекали зору да се примакнемо студењаку, који је био опседнут милицијом. Ујутру смо пошли преко новобеоградске пијаце према Студенском граду. Полиција пита откуда идете сада. Кажемо да идемо са истовара и утовара пића у Навипу. Пустише нас да уђемо у студењак. Успели смо да се склономо и да се информишемо и припремимо за наставак демострација. У студењаку ври као у кошници. Преко разгласне станице позивају се студенти на демонстрације против ненародног режима и нелојалног богаћења и привилегија у друштву. Средили смо се у соби и прикључили демостантима. Било нас је на десетине хиљада, а придружили су нам се и радници ИМТа, Икаруса, Змаја и др. Опет смо без доручка сложно у дугим колонома кренули пут подвожњака. Масе студената и радника који су се придружили иду са паролама. Полиција нас је опколила под пуном опремом. Ређају се говорници и захтеви студената. На карју се Вељко Влаховић обратио студентима. Подржава оправдане захтеве студената, али вели да је најбоље да се вратимо у Студентски град и да мирно протестујемо. Студенти су тражили да се обрати Председник републике. Хоћемо Тита ! Тада је пала команда злочестог Бугарчића удри и почела је општа канонада на студенте. Невиђени лом је био. Газили смо и падали преко великих гомила студената. Једва смо уз добијене пендреке главу изнели и вратили се у студењак.Мени се бацила на леђа нека студенкиња, а полиција је пендрекала.Тако да је добила више батина од мене. Испред скупштине Новог Београда смо застали и сели да узмемо даха. Потера је била још жешћа. Наставили смо да бежимо пут студењака. Изнемогли, претучени, боси и гладни смо стигли у Студентски град. Истог дана су настављене демонстрације у Студенском граду и на свим факултетима. Свакојака саопштења и захтеви су се чули. Придружио се ректор Драгиша Ивановић студентима и професори београдског универзитета..Подржао је захтеве студената и кренуо коло које је опасало студењак.Затражио је пријем код председника.
Председник је увидео опасност по мир и стабилност у земљи и обратио се нацији и студентима на телевизији. Подржао је оправдане захтеве студената и демонстрације против нелојалног богаћења и девијација у социјалистичком друштву.Тиме је испунио захтеве студената и отупио оштрицу демонстрација и додворио се студентима по основама стандарда, смештаја, испитних рокова и других повољности.Осудио је негативне појаве у друштву и најавио обрачун са истим на свим нивоима. То је замаглило ситуацију. Иста је била магловита код амандмана на Устав из 1974 услед залагања за самопределење и самоотцепљење ребублика и растурања земље, што ће кулминирати грађанским ратом деведестих година и распадом земље.Они који су стварали нову Југославију исти су је растурили и довели до крвавог грађанског рата.
Сепаратисти су са лажним братством и јединством камуфлирали соје намере о отцептењу и стварању националних државица. Сепаратизам ће се уградити у Устав 1974 године, што ће довести деведесетих до распада државе и крвавог грађанског рата. Тако је све што је створено у поратном периоду анулирано, разорено, уништено, изазвало мржњу, међунационалне сукобе и ратове на просторма Словеније, Хрватске и Б и Х.
КИКОВИЋ:Академиче Бабовићу, реците нам за наше читаоце како су текли студенски дани и живот у ”Студењаку” у Београду у том времену ?
БАБОВИЋСтудентски дани су извориште поука у животу. Кад имате сити сте, кад немате гладујете .Када сте гладни попијете чашу воде. На дијети сте. Све што имате делите са цимерима. Сваки положени испит се обележи пићем.Илегалци су саставни део живљења. Играње карата је убијање досаде. Кад немате шта да радите вичете са терасе уааа киша! Уааа Боро ! Спорт смо обожавали. Играли смо мали фудбал и ишли у шах клубове да играмо шах. На фудбалске утакмице смо ишли и навијали за бољи тим и великог дриблера и играча. Кошарку смо пратили јер су играли великани овог спорта. Тренирао сам џудо све док ме тренер није снажно неопрезно бацио ван струњаче на паркет… Љубав траје колико и годишње доба. Заљубите се и одљубите. Идете у биоскопе и гледате разна филмска остварења. Позориште је надахнуће за младог човека. Срећете се са класичном музиком на Коларцу и другим културним центрима. На Коларцу слушате Стефановића, Бабовића, Лукића, Недељковића, Марковића и друге врсне ораторе из разних научних области. Идете на утакмице и навијате за најбољи тим и играча. На трибинама оплемените своја сазнања. Упознате студенте разних занимања. Посетите културну баштину српског народа.Величанствено се осећате у храму Светог Саве, Архангела Михаила, Св.Марка, цркви Ружици и другим светињама. Ту су музеји, ликовне галерије, књижевни и шах клубови, библиутеке и разне изложбе наших и светских стваралаца. Речју, за време студија упознате стваралаштво српског и других народа и оплемените своја сазнања.Дружите се са кафаном Џакартом, Скадарлијом и другим знаменитим местима и садржајима. Упознате културни миље Београда.Учите стране језике и вежбате разне вештине. Сви садржаји су извориште разноврсних сазнања, за разлику од студента који стичу знања и сазнања у мањим местима, где нема значајних културних садржаја. Ослободите се малограђанштине, трачева и оговарања, издигнете себе и начин понашања. Увек тежите нечем лепшем, садржајнијем, сазнајном и културолошки садржајнијем у животу. Увек желите успех у раду и знању и бољи и лепши живот. Позитивни сте и када вам није све по вољи.
КИКОВИЋКада сте дипломирали јесте ли се вратили у завичај или сте се одмах запослили у Србији?
БАБОВИЋ: Положио сам 36 испита у јуну четврте године. Био сам радостан. Желео сам да посетим мајку Мирјану и да је обрадујем.Мајка је стално говорила брату Власту види да ли он студира. Не доноси књиге, него чита романе. Сви студенти уче цело лето и спремају испите. Власто је био јасан, нећу да га питам! Јован је рекао да је положио све испите и стекао услове за упис, дом и кредит. Патио сам што ми отац није жив да га обрадујем, јер ме послао на студије.Желео је да студирам,успем и да бијем напред. Осећао сам одговорност према сестрама које су се жртвовале за брата. Да видим да ли има посла у Беранама за једног доброг и скромног студента.
Опет сам се вратио завичајномм крају и отишао код председника општине, па код секретара комитета да кажем да сам завршио и да сам на располагању да радим где треба на подручју општине! Слали су ме од једног до другога и на крају су ми саопштили да нема места! Да имају вишак незапослених кадрова!
Сматрао сам да приоритет у родном крају и Васојевићима треба дати свестраном развоју пољопривреде и села путем развоја инфраструктуре, малих и средњих предузећа, повећања поседа, преношења знања и оснивања земљорадничких задруга или кооператива ради производње, снабдевања репроматеријалом, откупа, продаје и финансирања сељака и останка и бољег живота младих на селу.Тежиште треба дати развоју конвенционалне и приоритетно органске биљне и сточарске производње и прераде, јер се у производњи не користе минерална ђубрива и заштитна средства.Домаћинства треба снабдети са семеном, механизацијом и системима за наводњавање ради повећања приноса и производње. Потребно је развити модеерну прехрамбену индустрију и развој финалног асортимана за извоз. Користити зелене изворе енергије воде, сунца, ветра, биомасе у производњи и за потребе домаћинстава. Формирати аграрни буџет у републици и општини за подстицање и субвенционисање развоја производње, прераде, прромета хране и свестраног развоја села. Донети стратегију развоја села и полопривреде општине и сваког села са конкретним програмима развоја. О свему сам кратко упознао челне руководиоце у општини при тражењу посла. Климали су главом, али ме и оладили речима да имају велики број школованих људи незапослених и да за мене нема посла. Схватио сам и отишао у Србију где сам се афирмисао као стручњак, напредовао у струци и науци и добио највећа друштвена признања Србије и Jугославије.
КИКОВИЋЗа Вас као школованог човјека није имало мјеста у Васојевићима него сте свој стваралачки рад и стицање звања специјалисте, магистра и доктора наука започели и остварили се у Србији?
БАБОВИЋ: Имао сам подршку породице и са својим знањем и радом сам стигао од детета из подкомског села до доктора наука, српског министра, професора универзитета, научника и члана Њујоршке академије наука. За мој успех су заслужни родитељи, брат и сестре, супруга Љиља, мој рад и перманенто стицање знања и примена истог у пракси где сам радио и стварао.Проницао сам у проблем који треба решити, визуелно сам продирао у проблем и у свести трагао за решењем. Тако сам дошао до решења и корекције неких Енгелових економских закона тражње ! Живот је напоран али рад, размишљање, продор у ново и знање доноси успех.Проучавање оригиналне научне и примењене литературе повећава ниво знања и примену истих у пракси. Знање језика утиче на долазак до сазнања водећих научника у свету и на постизање сопственог успеха у науци и пракси. Зато често цитирам Вука Караџића“ Радите и пјевајте једнако, то је најбољи пут непријатељима се благородно осветити и све их посрамити „.
Растао сам се са мајком и пошао да радим у ПИК Лозница у Вуковој Лозници. Радио сам и доказивао у примењеној струци и усавршавао на последипломским студијама из економике и тржишта у Београду.Оперативно сам преносио знања у пракси и доказао као добар стручњак из микро аграрне економије и маркетинга.Наставио сам да радим и усавршавам се у Агроекономском институту ПКБ у Београду креирајући оптимизацију у прпозводњи у циљу остваривања максималне добити. Применио сам савремене математичке методе и радио на изради међународних пројеката у земљама у развоју. Истовремено сам завршио специјализацију из аграрне економије на Економском факултету и магистрирао из аграрне економије и маркетинга.
Као афирмисани стручњак прешао сам у ПИК Сирмијум где сам био руководилац сектора за економију и програмирање, помоћник директора и заменик генералног директора када смо добили највећу југословенску нагроду. Истовремено, поред практичног креативног рада и развоја производње, прераде и промета агроиндустрије, докторирао сам на Видовдан 1979. и постао доктор агроекономских (економских) наука у Београду.
КИКОВИЋ: На крају овог необичног разговора са нашим Јованом Бабовићем осврнућемо се и на његову званичну биографију на српском језику са освртом на стваралаштво академика Јована Бабовића.
Рођен је 13.10. 1946 године у Дулипољу, Андријевица. Дипломирани агроекономиста, специјалиста из аграрне економије, магистар агроекономских наука и доктор агроекономских (економских) наука. Доктор наука који је одбранио магистарски и докторски рад уз рад у производњи.
Редовни професор београдског Универзитета и Универзитета Привредна академија у Новом Саду. Редовни професор менаџмента у агробизнису, маркетинга и агромаркетинга, аграрне економије, менаџмента природних ресурса и пословне и међународне економије на Универзитету Привредна академија. Биран је најпре за доцента Економског факултета у Новом Саду, затим редовног професора маркетинга Европског универзитета у Београду. Изабран је за ванредног професора Економике пољопривреде и задругарства на Пољопривредном факултету у Земуну и за редовног професора Менаџмента на Ветеринарском факултету у Београду.
Радио је у ПИК Лозница, Лозница, ПКБ Агроекономски институт, Београд и као члан и подпреседнак Пословодног одбора ПИК Сирмијум, Срем. Митровица и саветник председника СТП“Прогрес“ Београд.
Редовни професор Универзитета у Београду и Привредне академије у Новом Саду.
Народни посланик у Већу грађана СРЈ.
Министар пољопривреде, шумарства и водопривреде у Влади Републике Србије.
Члан одбора САНУ за проучавање села. Редовни члан Матице српске.
Изабран је за Мембер Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес, Неw Yорк.
Председник ГО СПС у НС,Подпреседник и секретар ПО СПС у Војводини и Члан ГО СПС Србије.
Објавио је 32 уџбеника, књига и монографија, 210 научних радова на међународним научним скуповима, иностраним и домаћим научним часописима и велики број стручних радова и домаћих и међународних пројеката. Референтна дела су: Погледи на будући развој пољопривреде и села Србије, Будућност села и сељака, Менаџмент и маркетинг у савременом развоју пољопривреде, Агробизнис у производњи еколошке хране, Органска пољопривреда, том 1 и 2, Органска прерада, том3, Одрживи развој и заштита животне средине, Агроекономска политика пољопривредног и руралног развоја ЕУ, Менаџмент, Маркетинг и агромаркетинг, Менаџмент фарме, Менаџмент природних ресурса и Савремени пољопривредни и рурални развој Србије,, Од Комова до Српске Атине…
Добитник је најзначајних друштвених и научних признања. Говори руски и енглески језик и служи се немачким језиком. Индеx научне компентенције 548.
Супруга Љиљана је професор дефектологије, кћерка Лидија, магистар економије, др Ксенија, субспецијалиста кардиологије и докторанд медицинских наука, син Младен, дипломирани економиста, снаха Александра, дипл. економиста, зет Марио магистар рударских наука и унуци Филип, Огњен и Стефан. Живи и ствара у Новом Саду.
О њему је проф.др Милан Милановић, из Београда написао следеће.
”Упоредо са Јовановом богатом и бурном радном и политичком каријером, настајао је његов импозантан стучни и научни стваралачки опус. Тај разноврсни опус, илуструје преко 200 различитих библиографских јединица, тридесетак уџбеника, књига, монографија, студија и развојних стратегија, као и бројних научних радова саопштених на научним скуповима у домаћим и страним научним часописима. Као професор Универзитета у Београду и Универзитета Привредна академија у Новом Саду, у више научних дисциплина – пословне економије, менаџмента у агробизнису, агромаркетинга, управљања природним ресурсима и међународне економије, неуморно је проширивао видике, креирао нове идеје и покретао иницијативе и врло успјешно на млађе нараштаје преносио своја широка теоријска и практична знања. Његова комплексна теоријско-емпиријска сазнања, настајала су не само стицањем академских диплома дипломираног инжењера пољопривреде за економику, специјалисте, магистра и доктора агроекономских наука, него и његовим бурним али комплементарним привредничким и политичким искуством, посебно у креирању и прилагођавању привредног система и аграрне политике. Тако је Јован Бабовић и стицао и потврђивао реноме једног од најбољих и најуспјешнијих српских аграрних економиста.”
КИКОВИЋ: Ваше мишљење о ‘часопису ”Гласу Холмије”?
БАБОВИЋ: Глас Холмије је репрезативни часопис о књижевности, историји и култури Васијевића. То је врело истраживања и стваралаштва савременог историчара Горана Киковића и великог броја стваралаца о књижевном опусу, историјским збивањима и борби за слободу,очувању вере,нације,језика и писма српских Васојевића, Црне Горе и васколиког српства.Савремени историчар и ентузијаниста Киковић је својим креативним стваралаштвом и истраживањем пробудио патриотска осћања и жељу за сазнањима о вековној борби и историјским биткма за слободу,очување националног идентитета, језика и писма. Читалац у часопису среће се са текстовима из књижевности, историје и културним вредностима и догађаима кроз времена. То је часопис сазнања и поука кроз времена о нашим храбрим прецима и потомцима и њиховим делима на примерима чојства и јунаштва.Часопис је освежин са разноликим прилозима из живота, рада, стваралаштва васојевићког човека и свих грађана.Глас Холмије се чита широм васојевића, Црне Горе, Србије и земљама где живи српски народ у свету.Часопис штити од заборава васојевићку слободарску прошлост и буди осјећања за неговање традиције и подстицање савременог стваралаштва .Киковићево дело саткано у 12 књига и великог броја научно-струних радова и чланака потка су за нове садржаје и сазнања читалаца у Гласу Холмије. Глас Холмије је права ризница за сазнање читалаца из свих области живота и рада.
Подијели на друштвеним мрежама

Слични чланци

ВАСКРШЊА ЛИТУРГИЈА У ПОДГОРИЦИ: Служби присуствовали премијер и предсједник Црне Горе, упућене поруке о миру и слози!

ХРИСТОС ВАСКРСЕ!

ВАСКРШЊА ПОРУКА МИТРОПОЛИТА ЈОАНИКИЈА: Црна Гора да превазиђе подјеле и да не заборавимо страдање Срба на Космету!

Друштвене мреже

Најчитанији чланци

vladaa-1000x555

РТВ СРПСКЕ О СТАВУ ВЛАДЕ ЦГ О РЕЗОЛУЦИЈИ О СРЕБРЕНИЦИ: Гласаће како ТАТА (НАТО) каже!

ковић2

СРПСКИ УГАО, ДР МИЛОШ КОВИЋ: Геноцидна резолуција!

vesna-daliborka

ВЕСНА ПОРУЧИЛА ДАЛИБОРКИ: Када дође вријеме имаћеш шта да објасниш!

подра

СРПСКА СУДБИНА: Драгу Митровићу из Подравања код Сребренице два пута у два рата стављан нож под грло!

cetinje

АНТИВАСКРШЊЕ ТЕМЕ: Монтенегрини не праштају!