Пише: Иван Милошевић

Пакао – то су други, писао је Жан Пол Сартр. У младости сам волио Сартра, читао његове драме и одушевљавапо се „Бићем и ништавилом“! Упоредо са Сартровом литаратуром читао сам и покушао да разумијем поруке владара Црне Горе и његовог система. А оне као да су биле склепане по Сартровом кључу да други вазда прави проблеме, не уклапа се и због тога што није исти, треба да постане као сви или боље да га нема! Наравно, изнијета констатација је вулгаризација Сартрове озбиљне философије и његове запитаности пред вјечним питањем о смислу живота. Опростиће Сартр што га помињен у овом недостојном тексту, али 34 године слушам и гледам и на својој кожи осјећам један систем и једног вођу који читаво то вријеме уништавају било какав смисао и могућност постојања другог као другог! И гурају га на маргине и држе окованог по ћошковима њиховог сулудог система који сам себе одржава, једе своју сопствену дјецу, али неким чудом или пакленом логиком одржава се у животу, као мачка им 99 живота и када искористи и тај 99-ти не жели да оде, него би све да понови и крене испочетка!

АГОНИЈА тог другог траје таман толико колико траје непрекидна владавина једног човјека и једне странке у Црној Гори! Пораз тог другог био је тријумф 34-годишњих владара ове несрећне државе и на основу тог пораза они су славили своје побједе, дичили се њима, махали својим барјацима до изнемоглости и звали да им се сви придруже и да будемо једно са њима! Као да су од Бога послати, па мисионаре овим брдима и ријекама и прикупљају залутале овчице и гомилају стадо подржавалаца својих превртљивих пројеката!

Један човјек и једна партија тјерали су нас некад милом, некад силом, да постанемо као они, да обучемо њихова одијела и да тако напунимо џепове и да тек тада имамо довољно за живот и да не просимо около. Имали су и било је само за њих и за њихове редове, другима који су жељели да буду други и да у тој другости покажу да су достојни титуле слободног човјека, нијесу давали ни мрвице. Због тога су ти други бјежали преко границе, а они који су остајали и живјели 34 године у сјенци једног вође и једне странке, нијесу знали зашто нијесу бјежали. Можда нијесу имали гдје, а можда су и хтјели да баш у таквим условима докажу себи и тим првима да има наде и да један наопаки систем, његов аутор и његова странка, кад-тад морају да падну, да оду са врха црногорске апсурдне пирамиде тријумфа једног и истог против другог и слободе! А баш тамо гдје такав један систем падне у прашину, сруши се као кула од карата, попије нокаут и након бројања једном за свагда напусти животну арену, има наде за рађање слободе, другог као другог, смисла као смисла, љепоте као љепоте и свијести да је човјек мали, али да може да буде и велики када је слободан!

Тридесет четири године није занемарљив период. Некоме је то и животни вијек! Толико година муке и зноја да будеш други у друштву које је признавало само једног и јединог и припадност клану као обавезну ставку и услов да имаш барем толико, а да не просиш! Послије 34 године чини ми се много достојнија та пружена рука за милостињу, него одлука да будеш дио клана и да се као његов дио наплатиш не само за себе, него и за твоје које након тебе долазе! Та пружена рука, Бора би рекао – два динара друже- била је спасоносна формула пуне 34 године за људе који нијесу жељели да буду једно са једним и да са њиме дијели клановски плијен! Та пружена рука за милостињу биле је заправи мјера сопствене слободе да је слобода, а не да је  њена супротност!

И нијесу пакао други. Други су мјера људске личности, одлуке да живиш као слободан човјек, да се не плашиш никога и да ходаш усправно. Све те особине човјек добије тек онда када схвати да други морају бити други и да их не треба претварати у оно што нијесу, него да их треба чути, градити свакодневни живот у заједници са њима, радовати се њиховом радостима, али и туговати због њихове туге!

Пуне 34 године јарам поништавања другог као другог висио нам је о врату и није нам дао да се усправимо! Превише је то и за робијаша, а камоли за човјека који је одлучио и прије 34 године да живи у овој земљи надајући се тада, али и данас, да има наде за све нас, али да та нада тражи слободне људе!

Уистину има ли наде за слободне људе уколико 34-годишња АГОНИЈА настави да траје?