ПИШЕ: МИЉАН СТАНИШИЋ
ПОДНОШЕЊЕ ОСТАВКИ НА СЛУЖБУ
Након саопштења аустроугарске команде, бјелопавлићки учитељи су одмах одржали скуп, на којему су, уз одређене резерве према даљим намјерама и потезима окупатора, прихватили да у новонасталим околностима раде као учитељи, с обзиром на њихову узвишену мисију описмењавања и образовања ученика и зато што се школски програм није мијењао. Око њиховог распореда по школама лако су се договорили, као и то да се њихова мисија буде заснивала на школовање дјеце, развијању патриотизма код њих, а да не чине никакве услуге и уступке окупатору. По том старом школском програму за ученике основних школа они су радили око мјесец дана. Потом је учитељима стигла наредба да морају даље предавати по измијењеним програмима и то без ћирилице, Српске историје и учења дјеце српским епским, народним и патриотским пјесмама.
Када су наведене мјере донесене, бјелопавлићки учитељи заказали су збор на којем су изразили неслагање са наметањем програма аустроугарског окупатора, који дубоко задире негирању њиховог српског идентитета. Старији учитељи били су за то да се ипак не прекида настава, јер је основна дужност учитеља описмењавање и образовање дјеце, а у супротном то би им било онемогућено. Млади учитељи, којих је било највише, као и старији учитељ Илија Мијушковић, потпомогнути тројицом правника, поднијели су оставке на дужност, јер је из наставе избачено све оно што има српски префикс, јер би у супротном оскрнавили узвишени позив српског учитеља у који је била уткана ћирилица и српски идентитет. Прва три учитеља који су поднијали оставку били су Јакша Брајовић, Сава Јововић и Андрија Драговић. Они су заједно пошли у мјесну команду и предали оставке. Јакша Брајовић, учитељ у Гостиљу, свједочи како их је примио чиновник у команди, који је био Србин из Војводине, покушавајући да их одврати од давања оставки:
“Ја сам Србин. Син сам попа православног. Ја вама и народу желим добро. Бићете одмах стријељани, рекао је чиновник”. Како су тројица учитеља били одлучни у давању оставки на службу, чиновник им је предочио да тиме неће нанијети несрећу само себи, него и своме племену, у знаку одмазде због њиховог чина. На крају када је увидио да они неће преиначити одлуку, савјетовао их је да не наводе поменуто образложењеу вези оставки, већ да су то учинили због болести, а не због измјене школског програма, чиме је сматрао да на тај начин неће одговарати. Учитељи нијесу жељели да мијењају текст оставке, јер су баш тиме жељели да аустроугарске окупационе власти упознају са правим разлогом због чега су је поднијели, да им тако докажу да Српство није на продају, без обзира на цијену и посљедице. Послије тога тројица учитеља су се вратили у своје школе и наставили да ученицима изводе наставу по старом школском програму, тј. на ћирилици, предајући им предмет Српска историја и остале српске садржаје. Они су се вратили у школе да предају, све докле њихове оставке буду усвојене.
Десетак дана касније, наводи учитељ Брајовић, оставке је поднијело и још 11 учитеља. У оставкама учитеља, поред осталог је писало: “ЋИРИЛИЦА И СРПСКА ИСТОРИЈА СУ АРТЕРИЈА- АОРТА СРПСКОГ НАЦИОНАЛИЗМА, А МИ СМИ СПРЕМНИ ДА БУДЕМО САМО СРПСКИ УЧИТЕЉИ И НЕЋЕМО ДА БУДЕМО АНАЦИОНАЛНИ. ДА БИСМО ОСТАЛИ ДОСЉЕДНИ ПОЗИВУ СРПСКОГ УЧИТЕЉА У ЦРНОЈ ГОРИ, ЧАСТ НАМ ЈЕ ИЗВИЈЕСТИТИ КОМАНДУ ДА СА ОВИМ ПОДНОСИМО ОСТАВКУ НА ДОСАДАШЊУ ДУЖНОСТ”. Учитељ Сава Јововић је изнио и своје разлоге зашто је остао да предаје у школи, иако под окупацијом, и то само зато што се првих мјесец дана учило по старим школским програмима, а кад је аустроугарска управа избацила из наставе ћирилицу, Српску историју и пјевање националних пјесама, он је поднио оставку. О томе пише Милан Мишо Брајовић (“Племе Бјелопавлићи”), пренесено из листа “Слободна мисао”, под насловом “Једна учитељска генерација заслужна народног признања”, Никшић, 27.09, 1937. године:
“Примио сам се вршити дужност народног учитеља под управом ћесарских и краљевских власти, вјерујући да ће бивши програм основних школа остати даље. Наредбом из наставе избацује се ћирилица, српска историја и пјевање националних пјесама. Ћирилицом су исписани сви културни трагови нашег народа, а не предавати националну историју значило би одрећи се прошлости, садашњости и будућности. Част ми је извијестити команду да са овим подносим оставку на своју досадашњу дужност”.
Колики су значај аустроугарске власти придавале побуни бјелопавлићких учитеља најбоље свједочи да је тим поводом дошао њихов окружни командант из Подгорице у Даниловград, и одмах позвао све оне учитеље који су поднијели оставке на службу. Он је покушао да их приволи да преиначе одлуку и прихвате да предају по новим програмима, али како су учитељи остали непоколебљиви, он им је само на крају оштро рекао: “Ако хоћете, хоћете, а и ако нећете, хоћете”, алудирајући им да ће их на то, ако добровољно не пристану, силом приморати.
Након неколико дана сви учитељи који су поднијели оставке били су похапшени и спроведени у команду у Даниловград, одакле их је ноћу пјешке чета војника одвела за Подгорицу. О томе пише Милан Мишо Брајовић, према тексту из “Слободне мисли” из 1937. године: “Док су их спроводили кроз варош, многи њихови пријатељи и познаници склањаху се да их не виде или да избјегну сусрет са њима. Једино стари и сиједи професор Марко Драговић је ишао поред њих и кроз плач их жалио, говорећи- ‘Е, јадна децо моја”. Стари професор је тиме изражавао дубоко поштовање за наведени њихов чин, али и изразио жал за њиховом судбином, јер је био убијеђен да ће бити мучени и убијени.
Наставиће се
