Пише: Лидија Божић (“РТС”)

Звук грађевинских машина слушам сваког дана. Захваљући њему брзо расте пословно-стамбени објекат од осам спратова. Мало даље низ улицу, бушилице за бетон у трци са роковима који су истекли још прошле године. Звони ми телефон, прекидам разговор јер ништа не чујем. На путу до пијаце, видим реновира се и гради, све грађевинске машине су у Београду, у свакој улици је бар један кран. Од буке ни своје мисли не чујем.

Пијачни жагор остао је у другом плану звука времена обнове, изградње и реновирања. Прија ми разговор са бака Леном која и поред короне уредно долази сваког дана и увек има осмех, а уз цвеклу и кромпир лепе речи обавезно. “Шта је ово, сине, увек ме пита, шта постаде овај град?”

Настављам даље, видим субота је дан за све радове и сва превозна средства. Мотори надиру са свих страна, као да је у питању такмичење у томе ко је бучнији. Мада су ноћни термини најизазовнији за демонстрирање моћи и брзине. Булевар са “зеленим таласима” је као некад зид смрти на вашарима у малим местима. Адреналин до лудила.

Да седнем мало, попијем кафицу… ту је моја мирна башта… међутим, трешти неки неподношњив звук, брзи ритам… три тона која се понављају… “нови власник”, каже ми девојка која послужује. Схватам, није то више моја оаза.

Добро. Идем још да завршим неке послове, а то ћу споредним улицама.

Е, а у споредним улицама и мотори и градилишта. Кранови раде као сингерице. Бетонске бушилице и оне гломазне машине на точковима што производе толику буку да је право чудо да имају дозволу да раде више од сат времена.

Морам да узмем такси, однесем ствари кући и побегнем на Калемегдан.

Таксиста неки фин човек, слуша Драгана Стојнића, све му је јасно. Каже ми да му се допао натпис на задњем стаклу једног аутомобила “Блицни ми ако је и теби свега доста, да знам да нисам сам”.

Сирене, застој… не можемо ништа осим да сачекамо и то баш поред огромне мешалице за бетон. Поштено смо се испричали, а мене је после тога болело грло, јер сам све време морала гласно да говорим да надјачам буку. Стигосмо некако.

А у мојој згради у време кућног реда, комшија реновира купатило, ломи старе плочице. Није он крив, мајстор који ради на још неколико места, може једино од три до седам.

Али ова прича нема миран крај. На Калемегдану, на путу ка пасарели, дочекали су ме радови и звук машине за сечење мермера…

А увече рођендан у дворишту суседне зграде. То ме подсетило на журке, сваког четвртка пре двадесетак година, у стану испод мог. Почињале су око поноћи, а ја сам уредно сваке недеље звала полицију.

После неколико месеци вероватно су знали су и мој матични број. “О, ви сте, чудно је да се нико осим вас не жали на ту буку”, каже љубазни полицајац. Нажалост, та ноћна дружења завршила су се троструким убиством.

Сада уместо журева четвртком у стану испод имам теретану и то сваког дана.

Блицните ако је и вама свега доста, да знам да нисам сама.