И данас, у 21. веку, у Хрватској, чланици Европске уније, више од 5.100 домаћинстава у 145 села у којима живе Срби немају водовод, већ се сналазе на све могуће начине како би уопште дошли до воде. У 40 српских села нема ни струје.

Обећања да ће све бити “брзо решено” чују се годинама, а када и има неких помака све иде споро и стрпљењу долази крај. Да ствар буде гора, у многим селима уопште немају воду или је она крајње лошег квалитета и готово неупотребљива, чак и штетна за здравље јер долази из старих азбестних цеви, пишу “Новости”.

-Становници села Коларина, који се налазе на подручју града Бенковца, остали су без прикључка иако је до њих изграђена водоводна мрежа у Перушићу Бенковачком 2019. године. Објашњење је да тамо живи премало становника, упозорава посланица у Хрватском сабору из редова СДСС-а Ања Шимпрага.

Каже да становницима тог краја воду довозе цистерне или ватрогасци.
У највећем броју случајева Срби користе бунаре, али није лако ни обезбедити воду када је природним путем нема. У Бискупији и Ервенику општине су боље организоване, па довозе и 700 цистерни воде којима се пуне бунари, док је у Книну, Кистањама, Грачацу ситуација са водом у српским селима много тежа. Нема нових цистерни, лети је и много пожара, па када је ватрогасцима потребна вода, мештани остају без ње.

–Део грађана је дискриминисан, јер када села немају воду, немају ни услове за нормалан живот, каже Шимпрага, уз податак да је на водоводну мрежу прикључено 97 одсто становника Хрватске, док воде из водовода нема баш у српским селима.

Правдање да није економски исплативо градити водоводну мрежу у местима где живи мало људи није аргумент који би могао да прође у данашње време, а тешко је описати патње Срба, пре свега оних старијих, који се годинама сналазе да некако организују живот, који више личи на онај у 19. веку. Многи увече не могу ни да гледају телевизију – јер струје нема. У чак седам хрватских жупанија су српска села без струје, поготово на подручју Задра и Сиска. Најмање их је на дубровачком подручју, а председник СДСС др Милорад Пуповац процењује да би до краја следеће године тај проблем могао да буде решен. Ове године би око 15 села и заселака требало да добије струју, а сигурно је само то да они који живе на осами неће бити те среће. А њих није мало.

Једно време је покушавано да се проблем реши постављањем соларних панела, па је у склопу једног пројекта постављено њих 100, док из “Хрватске електропривреде” поручују да ће учинити све како би српска села била електрификована. То се, међутим, до сада већ често чуло и увек запиње на новцу или када становници малих села, пре свега старци, добију предрачун колико морају да плате за прикључак.

Живот без струје и воде још је компликованији када нема ни путева. У неким селима, попут Грубора, више нико не живи, па је и повратак готово немогућ. Иако је недавно и хрватски премијер Андреј Пленковић позвао Србе да се врате на своја огњишта, нико им ни данас не поручује како то да реализују када их чекају бројне бирократске препреке да уопште дођу до елементарних услова за наставак живота.

Има и добрих примера где су се ствари помакле са места, попут села Парчић у општини Кистање где су обновљене куће и постављени соларни панели. Тако се људи враћају, чак и млађи, али то су и даље ретки примери помака који су донели Србима олакшање.

Дугогодишња сарадња и коалиција СДСС-а и ХДЗ-а остварена је између осталог баш због тога да се реше егзистенцијални проблеми за српску заједницу у Хрватској, али то не иде брзином коју су Срби очекивали.
Дуг је и компликован процес да се дође до средстава за обнову кућа, новца за то све је мање, а и даље се не решава проблем бивших носилаца станарског права који су из процедуралних разлога остали без својих станова.

Како Срби и даље одлазе из Хрватске и све их је мање, ови проблеми стављају се под тепих, а када старији становници умру, више нема никога да их замени. Куће и села остају празни…