Пише: Иван Милошевић
Још од коментара у некадашњој “Слободи”, а потом у “ИН4С”-у, више од двије године писао сам о статусу Срба у Црној Гори и како га побољшати. И тада ми је било јасно да Срби морају преузети ствар у своје руке и из дефанзиве и одбране од агресивних оптужби режима да су реметилачки фактор и да би без њих све у Црној Гори кренуло на боље, крену у националну офанзиву, формирају политички блок српских странака, окупе око себе интелектуалце и остале искрене Србе и уз подршку Митрополије црногорско приморске осмисле свој темељни и свеукупни национални програм. У њему би дефинисали све што им треба у Црној Гори и што морају да имају, као и остали грађани. Не морају српске странке ни да освоје власт по сваку цијену, али уколико блок српских странака освоји барем трећину посланичких мандата, колико им по мојем рачуну и припада, представљаће такву политичку и националну снагу коју ниједна власт неће моћи равнодушно да посматра и понаша се као да их не интересује шта Срби хоће. Истина, у то вријеме нијесам ни сањао да ће режим да донесе такву скаламерију од вјерских закона, која ће добар дио Црне Горе, посебно вјерника, дићи на ноге. Нијесам могао ни да претпоставим да ће ДПС бити толико аутистичан да крене да се обрачунава са црквом и чак да предлаже стварање нове цркве. Тај ДПС-ов ауто-гол је само још више ујединио српску политичку и осталу стварност у Црној Гори и уз помоћ литија учинио нешто што је до сада било немогуће-ујединио српске странке!
Формирањем коалиције ДФ, СНП-а, Народног покрета и Праве Црне Горе и осталих мањих српских странака различитих идеолошких профилација, остварен је први циљ српског уједињења и народног спаса, а то је политичка профилација српских интереса, српских питања и одговора. И драго ми је што се након двије године од када сам почео да заговарам јединствен наступ српских странака почетком августа то и десило и данас имамо на једној листи скоро све што политичко српски мисли и осмишљава политички српски тренутак. Наравно, свему томе основни печат је дао ДФ, чији су лидери и прије више од мјесец дана позвали читаву опозицију да на ове изборе сви изађу као једна колона и коначно смијене ову власт. И то је добра идеја, која гарантује одличан резултат на изборима, па и смјену ДПС-а и која је блиска свакоме коме се смучила тродеценијска владавина те странке и њеног вође! Ипак, до такве јединствене листе није се дошло из јасних идеолошких мотива, али Срби и њихови политички представници урадили су све што је било до њих, чекали су остале до задњег часа (понајвише Демократе), али они нијесу дошли. И нека нијесу и нека је и њима са срећом њихова политичка борба против овог режима, али још једном се потврдило да су Срби у Црној Гори сами и да им нема друге него да ту политичку самоћу искористе како би предложили и почели да реализују свој национални програм. А он прије свега предвиђа стварање привредних и осталих веза српских домаћина, обједињавање општина у којима је опозиција на власти, улагања у њихов развој и отварање радних мјеста за Србе. Србима се мора понудути свеобухватан национални програм, који креће од сељака, па се завршава у кабинету доктора наука, који ће свима нама помоћи да опстанемо у Црној Гори која је таман толико наша, колико и ова њихова вјечна о којима режим труби свих ових година!
Први корак је дакле остварен поменутом коалицијом и мислим да је она донијела велико олакшање свим Србима. Уколико опозиција на наредним изборима и не побиједи, Срби су учинили први и нужан корак на обједињавању, осмишљавању и реализацији својих оправданих захтјева за бољим животом и равноправним учешћем на јавној сцени на којој се одлучује куда ова држава и друштво треба да иде. Све то треба наставити и послије избора и без обзира на резултат Србима у Црној Гори се мора показати да има ко о њима да брине и да имају достојне политичке и остале представнике које обичне домаћине, омладину и интелектуалце неће оставити на цједилу.
Ко год је био на литијама данас пред собом има јасне политичке опције. Срби без зареза чисте савјести могу да заокруже савез ДФ-а, СНП-а, Праве Црне Горе и Народног покрета, док они који имају неке невоље са овим зарезом, а не миришу овај режим, имају пред собом Демократе и Демос. Они који су Црногорци и нешто их гребе српска прича, али којима је такође мука од ДПС-а, имају УРУ, па нека изволе. Дакле, сваки појединац, без обзира на његово народно осјећање, који жели да се након 30 година смијени ДПС има пред собом јасан избор и политички блок за кога треба да гласа. Мислим да се то није дешавало на претходним гласањима, што улива наду да је крај ДПС-у близу!
Шта да кажем о Митрополији црногорско приморској? И раније сам знао ко је на њеном челу и ко је у његовом друштву и ништа друго од њих нијесам очекивао, него да буду духовни темељи српскога народа. Оно што су они покренули литијама вјероватно нико други није могао и оне су онај спиритус мовенс који је све покренуо у Црној Гори и надам се довео режим и њеног шефа пред политички амбис који неће моћи прескочити ни уз употребу познатих ДПС изборних марифетлука. Митрополија је жила куцавица Црне Горе, а посебно њеног дијела који се осјећа Србима. Повјерење Срба према митрополиту и његовом владикама је толико да недостаје ријечи да се то опише и нема тога који попут митрополита тако духовно лијечи све нас, поставља нас на ноге, улива снагу и кријепи душу. Митрополит је наш духовни вођа, све нас спашава својом молитвом, уводи у царство небеско, али не заборавља ни на земаљски свијет и учи нас како да живимо и преживимо. Па и да свега другога нема, само то би било довољно да знамо да спаса и наде има! Са оним световним додатком о којем сам напријед писао јасно је да ће Срби и даље бити дио Црне Горе и да нема те силе која ће нас и нашу митрополију истјерати из бића ове државе, њене историје и бољег сјутра!
