Пише: Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе

Значајно име у историји беранске просвјете, дугогодишњи учитељ и управитељ беранске Основне и Занатско трговинске школе, школски надзорник у два мандата, национални радник, ратник четири рата, ујединитељ, посланик Велике народне скупштине српског народа у Црној Гори 1918.године, народни трибун, грађански политичар и члан демократске странке, педагог који је извео на пут тридесет пет генерација ученика, хонорарни учитељ на раду у Гимназији и Учитељској школи, пише о овој маркантној личности Милана Максимовог Поповића истраживач прошлости Васојевића и његов биограф Зоран М. Зечевић.

Рођен је 25. маја 1878. године у селу Лушцу код Берана, у породици гласовитог јунака и свештеника Максима, попа Лушца Поповића. Основну школу похађао је код манастира Ђурђеви Ступови, Богословско-учитељску школу, двадесет прво коло 1897/98. године завршио у Призрену са одличним успјехом, након чега је 1. септембра 1898. постављен за учитеља, а одмах након тога и управитеља Основне школе у Беранама на којој дужности је радио све до пензионисања. Обнављањем гимназије послије Првог свјетског рата, ангажован је на раду у Гимназији и Педагошком одјељењу при гимназији. У документима гимназије први пут се помиње 7. септембра 1919. као хонорарни наставник од часа у нижим разредима за предмете: писање и веронауку. На раду у беранској гимназији за хонорарног учитеља од часа придодат је јануара 1923. и остао на раду до краја 1929. Предавао је више предмета: српски језик, писање, вјеронауку, зоологију, јестаственицу, математику, географију, хришћанску науку. При Педагошком одјељењу-Учитељској школи у периоду 1924-28. предавао је администрацију …(1924) и био члан испитног одбора за практични учитељски испит. Од 1919. до 1930. године обављао је и дужност управитеља Занатско трговинске школе.

Стари и угледни васпитач, који је својом лијепом, топлом појавом обавезивао на поштовање, кроз вишедеценијски рад, све дужности обављао је са пуно воље и љубави, увијек оцјењиван одличном оцјеном и најбољим службеним карактеристикама својих претпостављених. Ево једне службене оцјене просвјетног изасланика Ђорђевић Божидара, директора у пензији сачињене јула 1929. “Дугогодишњи учитељ пун искуства и добар педагог. Особито лијепо ради и поступа с дјецом нижих разреда гдје предаје српски језик. … Сав његов школски рад потпуно је правилан … оцјењује правилно и поступа савесно. У беранској гимназији ради од 1922. Његов рад у Гимназији заслужује сваку похвалу “. Пензионисан је након четрдесет година активне просвјетне службе 8. јуна 1937. године.

Просветитељска мисија повезана са националним радом ослобођења беранског краја од Отоманске власти била је повод хапшења и затварања у сјеничком затвору прије балканских ратова, одакле је избављен залагањем српске и руске дипломатије. Познат као борац, учествовао је у ратовима од 1912 – 1918. Почетком балканског рата именован је за члана Војног суда, а ослобођењем Берана за члана Обласног суда. Први свјетски рат провео је у интернацији, логору Нађмеђеру. Током међуратног периода биран је на одговорним дужностима и функцијама свих друштава и удружења беранског округа. Био је први начелник беранског среза (1918), посланик Велике народне скупштине у Подгорици и члан делегације која је однијела и уручила регенту Александру резолуцију о уједињењу, потом одборник Општине. Устаничких дана јула 1941. биран је за делегата и записничара Скупштине и члана Одбора првог народноослободилачког одбора за срез берански, члан Одбора спаса на Чакору августа 1941. члан Среског политичког Комитета при штабу Павла Ђуришића и члан Националног комитета за Црну Гору и Стари Рас. ( 1944 )

Као личност посједовао је велике људске, организаторске и стручне способности. Био је иницијатор свих важнијих подухвата у вароши и агилни члан просвјетних и националних витешких, културних и привредних удружења Његовом заслугом основана су разна просвјетна и национална друштва у Беранама: Омладина, Учитељско удружење (1911), Занатско-трговинска школа (1919), Народна књижница и читаоница (1931). Био је члан Окружног школског одбора (1920 и 1923), секретар Одбора за издржавање Више приватне гимназије (1932), дугогодишњи предсједник варошког и Среског учитељског друштва (1932). Познат по говорничкој вјештини, великог угледа и ауторитета мирио је крв и спорове међу Васојевићима. Као врстан познавалац друштвених и привредних прилика овог краја сараћивао је са Јованом Цвијићем и за потребе САНУ прикупио и обрадио 150. етничко-географских карактеристика села Бихора. Сарађивао је у Цариградском гласнику. Као човјек са највећим бројем кумстава у долини Лима остаће посебно упамћен.

За национални и просвјетитељски рад одликован је : Орденом петог степена Књаза Данила Првог (1907), Орденом Св. Саве петог реда (1923), Споменицом за рат 1914-18. (1925), Споменицом за ратове 1912-13. (1927), Орденом Југословенске круне петог степена (1932), Орденом Св. Саве четвртог реда (1940). Током другог свјетског рата био је активни члан четничког покрета. Прољећа 1943. интерниран је у Италију, а по капитулацији премјештен у Њемачку. Изнемогао и стар, 1944. враћен је из ропства у отаџбину, након чега се поново прикључио четничким јединицама. Задњих дана рата приликом одступања према западу, заробљен је од стране партизана и стријељан код Трбовља у Словенији маја 1945. године. Просвјетну традицију наставила је кћи Милица Ракочевић, учитељица.