Пише: Горан Киковић, српски историчар из Црне Горе
У депутацији која је послије скупштине одређена за Београд били су од Васојевића: Милосав Раичевић, Милан Поповић, Јанко Спасојевић и Велимир Јојић. Као што се из изложених података види школовани Васојевићи овога времена одиграли су велику улогу у свим значајним политичким збивањима кад се радило о уједињењу.
Улога и удио васојевићких првака и народа из овог краја у овом великом историјском чину несумњиво је огромна, не само због бројног учешћа, већ због идеја и акција протеклих са овог простора да дође до уједињења држава српског народа Србије и Црне Горе.
Под ударом моћне српске армије и савезника, Васојевићи су већ у првој декади октобра 1918. године, били ослобођени од Аустроугарских јединица.
Ослобођењем Берана развила се интезивна агитација за уједињење Црне Горе са Србијом. У Беранама је основано окружно начелство на челу са Милосавом Раичевићем, који је дужност окружног начелника преузео 10. Октобра, и истовремено сазвао општенародни збор на коме је одлучено о присједињењу Васојевића Србији. Одлука у писаној форми послата је комаданту Друге српске армије војводи Степи Степановићу.
Уједињењу Србије и Црне Горе предходили су народни зборови у Васојевићима на којима је идеја уједињења прихваћена је са одушевљењем. Такав збор је одржан 23. октобра 1918. године у Андријевици на којем се Васојевићки народ изјаснио за проглашење уједињења Србије и Црне Горе. Наредног дана проглас су потписале 32 угледне личности Васојевића тога времена и то: војвода Лакић Војводић Кастратовић, Мило Саичић, Јеврем Бакић, Зарије Вуковић, Јанко Спасојевић, Вукић Масловарић, Јагош Вешовић, Стево Спасојевић, Томица Ивановић, Велимир Јојић, Милутин Радоњић, Вукајло Лабан, Стеван Драговић, Рајо Лабан, Марко Драговић, Милосав Раичевић, Никола Ивановић, Прокопије Вековић, Јосиф Бојовић, Милан Поповић, професор Биологије ,Милан Поповић, управник школе, Мило С. Саичић, Александар С. Поповић, Драго Делевић, Јеврем Чукић, Мило Делевић, Милоња Мићовић, Вукајло Девић, Милован Лопичић и Јевто Поповић.
Истакнути национални радник из Васојевића, министар у влади Књажевине Црне Горе и министар без портфеља у Влади Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, први дипломирани правник из Трепче код Андријевице, заточеник зв. Бомбашке-Васојевићке афере, комита из времена аустро-угарске окупације, ујединитељ и представник беранског округа у Великој подгоричкој скупштини српског народа Црне Горе у Подгорици 1918. године; народни посланик у два мандата, досљедни политичар и радикал, државни чиновник и адвокат.
Рођен је 13. септембра 1875. године у Трепчи у Васојевићима, од оца Вуксана, племенског капетана и првог комаданта Шекуларско-трепачког батаљона, и мајке Марије, као најстарији од три сина. Основну школу свршио је у Андријевици, Прву мушку гимназију у Београду школске 1896/97. Студије права завршио је у Петрограду. По завршеним студијама вратио се у Црну Гору и 1902. године ступио у државну службу, најприје као писар, а годину дана доцније постаје секретар Министарства правде, затим вршилац дужности предсједника суда у Никшићу, потом у Бару. У првом црногорском уставном кабинету 1906-1907. био је министар правде и заступник министра просвјете и црквених послова.
Као напредни васојевићки интелектуалац, школован у Србији и Русији, у то вријеме предсједавао је Уређивачким одбором никшићког листа ”Народна мисао”, познатог по беспоштедном критиковању режима и пропагирању демократских идеја, због чега је пао у немилост књаза Николе И Петровића. У вријеме Бомбашке- Васојевићке афере, оптужен је и осуђен на дванаест година робије, од којих пет ипо година је тамновао у чувеној по злу подгоричкој „Јусовачи“, од тога једну ипо годину окован у самници. Амнестиран је послије освајања Скадра 1915. године.
Први свјетски рат провео је у комитовању заједно са бригадиром Радомиром Вешовићем и тако избјегао интернацију, а пријавио се окупационим властима пред крај рата након његове амнестије. У вријеме пробоја Солунског фронта, на територији Андријевице и Берана, као члан Одбора за уједињење био је један од главних агитатора уједињења Црне Горе и Србије, што га је због просрпске политике довело у сукоб са Радомиром Вешовићем. Ослобођењем Берана, заједно са беранским првацима формирао је нову власт у Беранама и прогласио уједињење Васојевића са Србијом и послао проглас српској војсци о постојању „Мале Србије“ у Васојевићима, а себе именовао за Окружног начелника вароши.
На Великој народној скупштини српског народа Црне Горе, одржаној у Подгорици октобра 1918. представљао је беранске Васојевиће, био члан Извршног одбора за уједињење и један од најагилнијих учесника Скупштине. Као члан Одбора лично је однио у Београд одлуку о уједињењу. У новој Влади, првом кабинету Стојана Протића, именован је за министра без портфеља (7. децембар 1918-17. март 1919). Због неслагања са Главним одбором странке у Црној Гори, поднио је оставку на положај и наредне 1920. године преселио у Београд. Истакнут као радикални првак, два пута је биран за народног посланика, први пут у изборима за Конститутивну уставну Скупштину Црне Горе, и други пут као носилац радикалне листе у Скупштини краљевине С.Х.С. 1920. године.
Августа 1920. постављен је за члана Државног Савјета, а нешто касније за предсједника Хипотекарне банке. Сукоб са предсједником Владе, Петром Живковићем, био је одлучујући за престанак његовог рада у државној служби. Тада напушта Београд и породично прелази у Пећ, гдје отвара адвокатуру. Почетком априлског рата 1941. године избјегао је у родну Трепчу, одакле се из материјалних разлога поново вратио у Београд прије јулског устанка. Ратне године провео је у Београду без војно-политичке припадности. У приватном животу високих карактерних особина, ћутљив, тих и сталожен, принципијелан, савјестан и правичан, али веома оштар и пријек према неправди и неправилностима, често га је доводило у сукоб са највећим властодршцима. Из брака са Даринком Радосављевић, има три кћери: Радмилу, Марију -архитекту и Вјеру – музиколога, удату Зечевић. Пензионерске дане провео је у Београду, пишући мемоаре о плодној историјској прошлости, остављајући их у рукопису и недовршене. Преминуо је 17. маја 1957. и покопан на Новом гробљу.
