Пише: Слободан Антонић
Како је конципирано најновије пропагандно „поливање“ протестних литија у Црној Гори?
Кренимо од интервјуа Гласу Америке који је, 13. фебруара, дао Мајкл Карпентер, представљен као „бивши званичник Пентагона и садашњи директор Пен Бајден центра“. Ево његових главних теза:
„Ситуација у ЦГ је део пропаганде и кампање дезинформисања коју води Русија. (…) Постоји јасан руски утицај у противљењу том закону“.
„СПЦ је коришћена као алат ‘меке моћи’ за промоцију српских и руских интереса у региону“
„ЦГ је једна од малобројних примера мултиетничких демократских држава“; међутим, „Русија жели да смени актуелну власт и да на власт дођу неке проруске опозиционе групе“, како би „ослабила НАТО“.
Недељу дана доцније (20. 2), за Глас Америке говорио је и заменик помоћника америчког државног секретара и специјални изасланик за Западни Балкан Метју Палмер. Ево његових главних теза.
„Било је много дезинформација око закона. Јако смо забринути када чујемо шта долази из руских извора који често користе српске (медијске) посреднике. Многи извештаји које су урадиле компетентне институције у ЦГ, идентификовали су огроман број намерних дезинформација, лажних вести. То је намерна провокација и сматрам да одговорност за то највише лежи на Москви“.
(на питање: „Да ли Русија користи СПЦ за промовисање својих интереса“) „Сигурно мислим да је то ризик“.
„Руси виде овај закон као прилику да направе раздор између Србије и ЦГ, да повисе тензије. Ми (САД) желимо да видимо мир, хармонију и сарадњу у региону, Руси свакодневно раде на томе да продубе и повећају те разлике и поделе“.
Дакле, оба америчка службеника износе три тезе:
протестне литије изазване су и подстицане дезинформацијама, иза којих стоје Руси;
СПЦ је оруђе Русије и српског национализма;
циљ је да се обори демократија и на власт доведу промосковски и пробеоградски политичари.
Дан после Палмера и Ђукановић је изашао с истоветном реториком.
Он дотле није спомињао Русе. Нападао је СПЦ и великосрпски национализам, али не и Русију. Истина, Министарство одбране је, 21. јануара, објавило да је „ЦГ под хибридним утицајем Србије и Русије“. Али, то је била генерална констатација, без директне оптужбе да Русија стоји иза литија.
Месец дана доцније, пошто су Карпентер и Палмер већ то учинили, Мило Ђукановић је по први пут прозвао Русију, држећи се исте троделне пропагандне матрице:
„Организатор протеста против државне политке ЦГ је СПЦ“. „Ријеч је о грубој манипулацији“, а „манипулација још увијек траје“, „ријеч је о једном грубом покушају фалсификовања историје и једној грубој манипулацији“.
„Разне структуре дјелују против државе ЦГ. „Прво, ријеч је о просрпској опозицији“ . „Друго, ту су центри великосрпске политике“. „Треће, у посљедње вријеме ту имамо и руске политичке интересе, који су анти-НАТО интереси“.
„Када је ЦГ 2006. обновила независност, владала је поприлична хармонија у политици Истока и Запада, Русије и ЕУ/САД. У међувремену, Русија је артикулисала другачију, анти-НАТО политику. Сада присуствујемо снажној пенетрацији њихових (руских – С. А) глобално политичких интереса на Западном Балкану. Због тога, данас, уз (1) дјеловање црногорске опозиције, (2) великосрпских центара у региону, имамо и (3) дјеловање руске политике са становишта њиховог интереса да спријечи чланство ЦГ у НАТО, или да ревидира такву одлуку, или да оспори пуну интеграцију ЦГ у европски и атлантски систем вриједности“.
Недељу дана после овог интервјуа, и Ројтерс објављује изјаву Ђукановића под насловом „Председник ЦГ оптужује Србију и Русију да поткопавају независност ЦГ“ (енг. оригинал овде, прев. овде):
„Серијом протеста против Закона, које предводи СПЦ, покушава се довести у питање независност ЦГ“; „Не сумњамо да су активирани сви механизми реализације пројекта великосрпске државе и да је ЦГ такође мета“.
„Ако се питате да ли је ово континуитет (покушаја) уништавања Црне Горе и опструкција њене намјере да настави свој пут ка евроатлантским интеграцијама, у то нема сумње“.
„Москва је била недвосмислена у показивању својих интереса у текућем (религијском) проблему у Црној Гори“.
Одмах су и београдски атлантистички пропагандисти преузели Карпентер-Палмеров модел дезавуисања протестног покрета у ЦГ преко антирусизма. Рецимо, Миливој Бешлин:
„Тврдње СПЦ у ЦГ засноване су на фалсификатима и неистинама“;
„Противљење Закону је само изговор за рушење легалне владе и повратак ЦГ под окриље Србије“;
„Притисак који долази из Београда не би могао да се реализује без патроната Русије и њене деструктивне балканске политике“.
Ово убацивање руског фактора у монтенегринско-атлантистичку пропаганду одмах су уочили аналитичари који мисле својом главом, и извукли одговарајуће консеквенце:
„Очигледно, није више реч о једном закону, ни о вери, нити о демократији, чак не ни о ЦГ или Косову; све време је реч о Русији и борби против њеног малигног утицаја, и о пацификацији Србије као наводне испоставе тог утицаја“.
„Ђукановић после разбуктавања протеста није устукнуо, напротив, заоштрио је реторику против Срба и српског национализма, Београда и Москве. Очигледно иде на изнуривање, односно чека постепено гашење литија и протеста у целини“.
Један политичар, који има доста непосредног искуства у раду с вашингтонском администрацијом, рекао ми је: „Американци не смеју да пусте Ђукановића низ воду, мада би то сад радо учинили. Ђукановић тек што је увео Црну Гору у НАТО. Његово би одбацивање, у овом тренутку, било порука за друге политичаре, који своје земље гурају у НАТО, да ће их се САД лако одрећи. То Вашингтон себи не сме да дозволи“.
Дакле, враћају нас у хладноратовско време, када је сваки локални диктатор могао да оптужи своје опоненте да су комунисти, док се Вашингтон држао логике: “He may be a son of a bitch, but he‘s our son of a bitch“.
Међутим, побуна народа у ЦГ одвећ је далеко отишла, да би се могла зауставити јефтином хладноратовском пропагандом. Процес еманципације црногорског друштва од Ђукановићеве ауторитарне монтенегризације иреверзибилан је. Гусеница је постала лептир, а од њега се више не може тражити да опет пузи.
То не значи да је Ђукановић поражен. Он је дигао улог, отворено проглашавајући Москву непријатељем. Али, он се у својој осионости намерио на много више силе но што је Москва. А ту баш не помаже превише вашингтонски кишобран.
На крају, поука и за Србе у БиХ. Када човек види шта све доживљавају Срби у узурпираној Црној Гори, на окупираном Косову, или у Независној Хрватској 2.0, тек онда схвати колика је заправо победа стварање Републике Српске. И да 23.184 борца нису пала узалуд. Да нас не дави још и монструм некакве „Босанске православне цркве“.
Опрема: Стање ствари
