Mасовна окупљања у знак подршке Српској православној цркви која се готово свакодневно одржавају у свим градовима Црне Горе терају нас да скренемо пажњу читалаца портала „Балканист“ на историју српско-црногорских односа почетком двадесетог века, јер политика коју води председник Црне Горе Мило Ђукановић није нова. Његове акције се уклапају у традиционални црногорски начин управљања који се заснива на корупцији и жељи да удовољи западним „газдама“, често радећи себи на штету.

Управо је такву лицемерну политку почетком прошлог века водио „зет целе Европе“ црногорски краљ Никола И Петровић Његош. Почетком 20. века та сиромашна балканска земља је живела од руске помоћи, у периоду од 1880. до 1902. године добила је од владе Руског царства 37 милиона рубаља, а 15 милиона је потрошио књажев двор. Никола је вешто користио везе са руском царском династијом: његова ћерка Милица је била супруга великог кнеза Петра Николајевича, а друга ћерка Анастасија жена великог кнеза Николаја Николајевича. У разговору са шефом руске дипломатске мисије Ј. Соловјовом он је лицемерно говорио: „За мене постоји само наређење руског императора; мој одговор ће увек бити исти: разумем!“

Када је 29. маја 1903. у Београду свргнута династија Обреновић, Никола је пожелео да седне на српски престо или да тамо смести свог сина принца Мирка, који је био ожењен са даљом рођаком Обреновића. Али то му није успело. На Балкану би се на тај начин нарушио политички поредак и ниједна водећа европска држава ту идеју не би подржала па ни Русија.

Али са доласком Карађорђевића на престо односи између српских и црногорских власти су постали напети а припрема и сама анексија Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске 1908. године само долива уље на ватру.

Сама анексија не би могла да се реализује без одговарајућих припрема. Важан део аустроугарског плана је био ширење у Европи лажи да постоји црногорска завера против српске монархије. Аустријска влада је пратила два циља. Желела је да искомпромитује словенски покрет у целини и да сукоби Србију и Црну Гору, а на тај начи и да ослаби руски утицај у Црној Гори.

Руски дипломата у Београду у то време Борис Јевреинов је у августу 1908. овако писао о српско-црногорским односима:

„Ако погледамо историју односа Србије и Црне Горе, тачније њихових влада, уверићемо се да су то непрестане свађе и помирења. У време династије Обреновића у Београду, Цетиње је виђено као центар завере против српске династије. <…> Сада су се, изгледа, улоге промениле, и у Београду се кују завере против књажевине Црне Горе.“

Као повод за почетак отвореног српско-црногорског непријатељства послужила је бомбашка афера 1907. До атентата на Николу није дошло, али циљ аустроугарског кабинета је постигнут. У лето 1908. године шесторица фигураната бомбашке афере осуђена су на смрт, још тројица на доживотну робију. Књаз Никола је пресудио супарницима, а Аустроугарска није само успела да посвађа братске народе већ и да повећа свој утицај на Николу. 1909. године осуђено је на смрт још петоро људи. У Београду су почели антицрногорски протести.

Почетком 1910. године у Црну Гору долази нови дипломатски представник Аустроугарске барон Хисл фон Хислинген који је убеђивао Николу да Црна Гора не треба да се бави босанским питањем и да Аустрија неће имати ништа против проширења територије Црне Горе после повлачења Турака. 15. августа 1910. у част 50-годишње владавине Никола је прогласио Црну Гору краљевином.

Ситуацију је променила 1911. година. Устанак у Старој Србији је довео до помирења и почетка преговора о заједничком деловању против Турака. У балканским ратовима и Првом светском рату државе су деловале заједно, али с времена на време осећале су се и старе увреде. Трагични догађаји Првог светског рата довели су до збацивања краља Николе и његове династије с престола. Међутим, недостатак међусобног поверења између политичких елита постао је карактеристика две Југославије, која их је и довела до распада.

Извор: Балканист ( аутор Јарослав Вишњаков,
доктор историјских наука, професор МГИМО)