Никола Калабић је рођен 20. децембра 1906. године у Подновљу, на северу Босне, од оца Милана и мајке Јоке. Имао је сестру Ангелину, рођену 1912. године, која је живела у Ваљеву. Био је начелник Катастарске управе у Ваљеву и резервни инжењеријски поручник Југословенске војске у Краљевини Југославији. Током Другог светског рата је био командант Горске краљеве гарде Југословенске војске у Отаџбини. Калабић је током рата био један од најистакнутијих четничких команданата.
Николин отац се развео од Јоке после првог светског рата, и затим се женио још три пута. Николу је у почетку водио са собом, тако да се он школовао у местима очевог службовања, а накратко и у Новом Пазару. Али од неког времена Никола поново живи са мајком и сестром. Завршио је шест разреда гимназије, а затим је уписао геодезију у Београду. На студијама је упознао годину дана млађу колегиницу Борку, рођену у Рајковићима код Ваљева, у породици старих радикала Пашићеваца. Борка и Никола венчали су се 1929. године у Ваљевској цркви, а следеће године, трећег августа, родили су им се близанци Мирјана и Милан, прву службу добили су у Београду. Уследио је премештај у Аранђеловац, и најзад у Ваљево, гђе Калабићи и данас живе. Никола Калабић је до почетка другог светског рата радио у Ваљевској катастарској управи. Био је велики весељак и необично друштвен човек, тако да је имао педесетак кумстава.
Први дан рата, 6. априла 1941. године, резервног поручника Николу Калабића затекао је у кревету. Нога му је била у гипсу због повреде у саобраћајној несрећи, скинуо је гипс и отишо у Шабац, гдје му је био ратни распоред. Вратио се кући послије двадесетак дана, са причом о расулу Југословенске војске. Ускоро је сазно да се у Њемачком заробљеништву, рањен, налази генерал Љуба Новаковић, командант Ваљевског гарнизона “ПЕТИ ПУК”. Помого је генералу да се извуче, а затим му је однио неопходне потребштине на Букуљу. Ту је срео војводу Косту Пећанца, и прикључио се његовој четничкој организацији, у коју је генерал Новаковић већ ступио. Борка је приговорила Николи на његовом одласку у четнике, на што је он одговорио: “ПРЕЧИ СУ МИ КРАЉ И ОТАЏБИНА, ЗАКЛЕО САМ СЕ”. Пећанац је поставио поручника Николу Калабића за војводу Церског и Ваљевског.Али после свега три дана Никола се вратио са Букуље. По Боркином сведочењу, био је “нерасположен” и “пун горчине”. Пећанцу је послао униформу и објаву, с поруком да га напушта зато што је “кренуо са Недићем”. Никола је псово на сав глас, био је убјеђен да ће Недић сарађивати са Нијемцима. Није могао да прихвати, говорио је да се ропства треба ослободити, нипошто бити роб. Како су вијести биле све горе, одлучио је да пође у борбу, свједочила је Борка.
За пуковника Дражу Михајловића Никола је сазнао од угледног ваљевског адвоката иначе Солунца, Свете Протића. Са Протићевим писмом препоруком љета 1941. године одлази на Равну Гору. Његова прва дужност била је командир пратеће чете пуковника Михајловића. Од новембра 1941. године Никола је командир чете горске гарде његовог величанства Краља Петра Другог Карађорђевића. Никола се први пут истакао новембра 1941. године, када је успјео да набави муницију за своје саборце. Та муниција је одлучила исход прве рунде грађанског рата против комуниста. Док су се четници Драже Михајловића борили против Немаца на једном широком фронту од Дрине и Ваљева до Краљева, комунисти су их 2. новембра напали с леђа из правца Ужица. Четничке залихе муниције већ су биле истрошене, а комунисти су управо то и чекали, у критичним тренуцима, док је планирана евакуација на Хомоље, и док су комунисти напредовали према Равној Гори, пуковник Михајловић је дозволио Калабићу да муницију затражи од свог оца, који је био потпуковник генерала Милана Недића као командант једанаестог оружаног одреда. По сусрету са Михајлом који је у први мах наступио агресивно према свом сину Николи, после дужег разговора преовладао је разум, и Милан одлучује да помогне четницима Драже Михајловића, и наређује да се у село упути осам камиона муниције. Од тад Милан постаје један од Дражиних сарадника.
Нешто касније, 19. децембра исте године, Немци су одвели на Бањицу Николину и Боркину родбину гдје су требали да буду стријељани. Међутим у јесен 1943. године, Никола је успео да их избави из логора, преко свог обавјештајног официра Јанка Кошутића, односно његових веза у управи града.
У пролеће 1944. године за горску гарду непријатељ број један постају комунисти. До тада, дјелови гарде су водили само локалне сукобе са комунистима, углавном на свом терену у централној Шумадији, због велике несразмере снага, то су више биле потере него праве борбе. По енглеском наређењу, партизанима су приступиле две комплетне италијанске дивизије и припало им је све италијанско наоружање до кога се могло доћи, због енглеске подршке, преко радио Лондона и на лицу мјеста, комунистичке мобилизације су имале успјеха, нарочито међу хрватским живљем. Влатко Мачек је позвао Хрвате да приђу комунистима, а Анте Певелић им је дао амнестију за тај прелазак. Циљ комуниста и Енглеза био је јасан. Освојити Србију по сваку цену. Тако је четницима Ђенерала Драже Михајловића наметнут нов задатак.Одбранити Србију по сваку цијену. У ту сврху, пролећа 1944. године Ђенерал Михајловић оснива до тада највеће јединице. Најбоља међу њима била је четврта група јуришних корпуса, на челу са мајором Драгославом Рачићем и начелником штаба капетаном Нешком Недићем.
Четврту групу јуришних корпуса чинило је пет јуришних корпуса. Састављених од најелитнијих бригада из западне и централне Србије, којима је додијељено најбоље расположиво наоружање. Једна таква јединица није могла без капетана Николе Калабића. Он је био командант другог јуришног корпуса, снаге око 1800 људи. У овај корпус ушле су двије бригаде горске гарде и једна бригада из Шумадијске групе корпуса.
На челу свог другог јуришног корпуса Калабић је учестовао у свим великим биткама против комуниста у Србији, љета и јесени 1944. године.У Жупи, на Јастрепцу, у Топлици, на Копаонику, поново у Жупи, на Јеловој гори и на прилазима Равној гори.
После упада црвене армије у Србију, четврта група јуришних корпуса је расформирана, и Калабића поново видимо на челу горске гарде. Према Босни се повлаћио у јужној колони преко Санџака.
Уочи покрета према Србији, започетог 13. априла 1945. године, све четничке јединице подијељене су у три борбене колоне. На делу средње колоне видимо потпуковника Николу Калабића. Тачно мјесец дана касније, после надчовјечанских напора, све три колоне стигле су до краја свога пута.Уништене су на Зеленгори, од стране неупоредиво надмођнијих комунистичких снага. Преживјеле групе војника упутиле су се на своје матичне територије, да наставе борбу за слободу свога народа. Са неколико десетина својих људи, Никола је успео да стигне у околину Ваљева. На Зеленгори, комунисти су заробили Николину мајку Јоку, супругу Борку у ћерку Мирјану. Заправо, оне су се предале комунистима, по Николном савјету, под лажним именима. Али план није успео, јер је неко одмах препознао Калабиће. Комунисти су мобилисали Мирјану у 18. Хрватску ударну бригаду, иако још није имала ни 15 година, док су Јока и Борка допале затвора. Сина Милана, Никола је водио са собом док је то било могуђе. После неког времена повјерио га је свештенику Мири Глушцу, благајнику у једној бригади горске гарде.
Овај план би успео, и Никола би спасио свога сина, да комунисти у то доба нису масовно хапсили и стрељали српске свештенике. Према мемоарима архимандрита Јована Радосављевића, које се позива на свједочење фочанског попа Новака Станојевића, Миро Глушац је ухапшен 25. или 26. маја 1945. године, заједно са петнаестогодишњим Миланом Калабићем и да су стрељани у селу Блажуј на врелу Босне. Никола је одржавао везу са супругом Борком до 22. децембра 1945. године. Тога дана она је примила последњу поруку од свог мужа.
Истину о судбини Николе Калабића комунисти још увјек држе иза седам брава. Ђенерал Дража Михајловић је у истрази, вођеној од марта до јуна 1946. године, наводно реко комунистичкој полицији да га је Никола издао. Међутим, то се не може узети за озбиљно, ако се зна начин комунистичког ислеђивања. Они уништавају људе страшним мукама и дрогама, а записници из истражног поступка по правилу су фалсификовани. Док је трајало суђење, Дража је рекао Др. Стевану Мољевићу, који је то касније пренио сапатницима у Сремскомитровачкој тамници, двије ствари које се искључују. Прва је: издаде ме Никола. А друга: Никола погибе на моје очи. Ове изјаве поуздано сведоче о стању у коме се Дража налазио, али не и о Калабићевој судбини.
Комунисти нису објавили ни један документ о последњим данима Николе Калабића, нити о заробљавању Драже Михајловића. Верзија коју су ширили заснивала се искључиво на сведочењима неколичине ознаша који су у тој акцији наводно учествовали. Они, најприје, кажу да су на превару, представљајући се као изасланици илегалне Београдске четничке организације, одвели Николу у Београд, 6. децембра 1945, и ту га заробили. Међутим, један детаљ ставља подсумњу ову комунистичку верзију.
Ријеч је о Калабићевој ратној торби, познатој са фотографија. Та торба је случајо нађена у једној септичкој јами, у једном селу поред Ужица, седамдесетих година. Домаћин куће је прокопавао септичку јаму, нашао торбу и предао полицији. Била је скоро сва иструлила, као и документа и фотографије у њој. Ипак се могло утврдити да је то ратна, официрска торба Николе Калабића. Делимично оштећене и очуване фотографије, које су се налазиле у средини, ужичка полиција је после неког времена предала градском музеју револуције, сада народном музеју. То су фотографије сина Милана, за којим је Никола бескрајно туговао и од којих се није раздвајо, као и ћерке Мирјане.
Шта нам говори прича о Калабићевој официрској торби? Свакако то, да ју је он бацио како не би пала комунистима у руке. Када се одрекао торбе од које се годинама није раздвајао, а која му није могла сметати у ходу или у борби, и када се одрекао фотографија свог мртвог сина, Никола се несумњиво налазио у великој животној опасности. Растанак са том торбом, за њега је значио и растанак од живота. Бацајући торбу, сачувао је од страдања сараднике чија су се имена помињала у документима. Онда је Никола Калабић окончао свој живот попут Рачића, Раковића, Весића и многих других официра. Самоубиством.
Извор: Фејсбук Покс Пожаревац
