На данашњи дан, 6. април 1941. године њемачке трупе напале су у Другом свјетском рату Југославију. Напад на Југославију почео је бомбардовањем Београда. Истога дана 19 италијанских авиона бомбардовало је и Подгорицу. Подгорица је у Другом свјетском рату бомбардована 84 пута, а током 1944. године град је претрпио снажне ударе и савезничких бомбардера који су направили праву пустош и готово га сравнили са земљом. Муњевита офанзива Њемачке на Југославију након 11 дана довела је до безусловне капитулације земље. Падом Југославије, Црна Гора је ушла у италијанску окупациону зону. Капитулација је за последицу имала окупацију и подјелу Краљевине Југославије, чиме је заједничка држава „троименог народа”, непуне 23 године од проглашења, фактички престала да постоји, али не и правно, јер је њена влада била у избјеглиштву и није признавала окупацију.
Напад на Краљевину Југославију, без објаве рата, почео је у зору 6. априла, бомбардовањем Београда. У нападу су учествовале 52 њемачке, италијанске и мађарске дивизије, укупно око 860.000 војника. Главни правци удара били су из Аустрије и Мађарске и из Бугарске. Њемачки војни врх планирао је муњевиту побједу, што се види и из смјерница усвојених неколико дана раније: „Од нарочитог је политичког значаја да се на Југославију удари немилосрдном жестином и да се војнички пораз оствари муњевито. Тиме би Турска била додатно заплашена, што би повољно утицало на каснији ратни поход против Грчке. Треба рачунати с тим да ће при нападу Хрвати ступити на нашу страну.”
Југословенска војска била је у расулу. Мобилизација је била само дјелимично спроведена, морал у јединицама није био на завидном нивоу, а чим је почео напад, дошло је до масовног дезертирања, посебно хрватских официра и војника. Осим тога, југословенска војска по опремљености и наоружању није могла да се пореди са моћном армијом Трећег рајха и њених савезника. Половина њеног артиљеријског наоружања била је застарела. Све то за последицу је имало брз војни пораз. Њемци су већ 9. априла запосјели Македонију и пресјекли везу између Југославије и Грчке. На сјеверозападном фронту Њемци су 10. априла ушли у Загреб, гдје је истог дана била проглашена НДХ. Београд, из којег је због сталног бомбардовања избјегла половина становништва, пао је два дана касније. Јединице које се нијесу распале биле су у сталном повлачењу, па је на последњој седници владе закључено да војска мора да капитулира, али да то није и капитулација државе. Са аеродрома у Никшићу чланови владе и краљ Петар одлетјели су у Лондон, гдје су у избјеглиштву наставили дјеловање.
У „Смјерницама за диобу Југославије”, склопљеним између Њемачке и Италије 12. априла, поред осталог је наведено: „Подручје гдје се Драва састаје са мађарском границом, па до ушћа Тисе у Дунав има припасти Мађарској. Подручје јужно од Тисе ставиће се за сада под њемачку заштиту, а исто тако и територија јужно од Дунава према истоку… Подручје које је настањено бугарским Македонцима припада, с обзиром на етничку границу – Бугарској. Подручје старе Србије има доћи под њемачку војну управу под врховном командом војске. Хрватска ће унутар народних граница бити самостална држава. Са њемачке стране неће бити никаквог мешања у њене унутрашње односе. Политичко уређење осталих предјела (Босне и Црне Горе) препушта се Италији. Такође може доћи у обзир и успостава самосталне Црне Горе”. Ове смјернице су кориговане током њемачко-италијанских преговора у Бечу 24. априла, тако што је договорено да Босна и Херцеговина буде у саставу НДХ. Распарчавање окупиране Југославије обављено је према ранијим плановима.
Циљ је био да се казне Србија и српски народ, понајвише због улоге у одбацивању протокола о приступању Југославије Тројном пакту и демонстрација 27. марта, да се награди „лојалност“ Хрватске у „априлском рату”, као и да се охрабре разни сепаратистички покрети и територијално награде државе које су биле њемачки савезници.
Тадашњи хрватски политичари, са изузетком оних који су ушли у састав избјегличке владе у Лондону, неколицине убијеђених антифашиста и припадника комунистичког покрета ,поздравили су проглашење НДХ. То је учинио и наводно умјерени Влатко Мачек, вођа Хрватске сељачке странке и потпредсједник Владе Краљевине Југославије. Мада је знао ко су усташе и каква је њихова идеологија он је, на дан проглашења НДХ 10. априла, хрватском народу поручио: „Хрватски народе, пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну хрватску државу на цјелокупном хисторијском и етнографском подручју Хрватске, те је преузео власт. Позивам сав хрватски народ да се новој власти покорава, позивам све присташе ХСС, који су на управним положајима да искрено сурађују са новом народном владом.”
Одмах по уласку италијанске војске у Цетиње 17. априла, у овом граду формиран је Црногорски комитет, као привремени цивилни орган. Сачињавали су га противници Краљевине Југославије и присталице црногорске независности који су се понадали да ће, под покровитељством Италије, остварити своје амбиције. Италијанске власти су Комитет распустиле у мају и оформиле Савјетодавно веће, а питање суверене Црне Горе стављено је у други план у односу на формирање „Велике Албаније“ и анексију Боке.
Србија је сведена на границе од прије балканских ратова и заједно са Банатом стављена под њемачку војну управу. Бугарској је припао већи дио Македоније, Пиротски и Врањски округ, као и југоисточни дио Косова. Италијани су добили и западни дио Македоније, као и највећи дио Косова и Метохије, који су потом припојени тзв. Великој Албанији. Тако је територија данашњег Косова и Метохије била подијељена на три окупационе зоне: њемачку, бугарску и италијанску. Округ Митровица припао је административно Србији, с тим што је рудник Трепча био под њемачком управом.
Крајем априла 1941. године у Србији је образована Комесарска управа, са Миланом Аћимовићем на челу. Она није могла да угуши устанак који је ускоро букнуо, па је, под њемачким притиском, формирана „Влада националног спаса“, предвођена Миланом Недићем, која је имала нешто шира овлашћења.
Извор: Митрополија
