Пише: Мирјана Бобић Мојсиловић

Не знам да ли сте и ви приметили, али сви се, притиснути страшном медијском машинеријом, упиру да буду савршени, или да бар тако изгледају. А познато је да су савршени људи неподношљиви за бога, исто као што су и савршени јунаци неподношљиви за литературу.

Па ипак, сви се, помало, палимо да смо бар мало, или бар у понечему савршени.

Нарочито се палимо да смо савршени родитељи. Вајда зато хоћемо и савршену децу, јер смо и сами такви, савршени.

Нико никада неће рећи, а да није баш притиснут, да је био несавршени родитељ. Као да је савршеност неки најважнији социјални задатак.

Ево, иако се ложим да сам у суштини била добра мама, признајем да сам била далеко од било каквог савршенства.

На ово изненадно признање нагони ме смех. Лудачки смех који ме и данас чини, некако, озареном.

Синоћ сам се, скоро ни због чега, присетила само једне мале сцене из детињства моје ћерке:

Иако се ложим да сам у суштини била добра мама, признајем да сам била далеко од било каквог савршенства

Иако сам била велики противник свих електронских игрица, једног дана, као и сви несавршени родитељи, морала сам да попустим пред наваљивањем мог детета – купила сам јој игрицу, са оном конзолом за двоје, а игрица се звала Супер Марио. И онда, села сам поред моје мале ћерке, на под, испред телевизора, само да видим о чему се ту ради. Водиле смо тог малог Мариа преко свих оних препрека.

„Мама, хладно ми је”, рекла ми је ћерка после два сата. Само сам устала и огрнула је ћебетом, јер ми Супер Марио није давао да одустанем. Моја ћерка је, иако већ малкице уморна, имала бољи скор од мене, а ја сам притискала оне дугмиће и ложила се невиђено, само да Марио прескочи све препреке и да га не поједе змај у оној пећини.

Мора да је било око један ноћу кад је моја мала ћерка рекла: „Мамице, спава ми се”. „Моли те мама, хајде само још мало да се играмо”, рекла сам, тутукајући јој, клонулој од умора, чоколадну бомбону да је орасположим и задржим будном.

Мора да је било око два после поноћи кад сам је, умотану у ћебе, однела у кревет, успавану и полусмрзнуту, шапућући јој, разочарана: „Што си таква, мама је хтела још да се игра”.

Да су социјалне службе знале за ово, одузеле би ми дете.

„Како да се не сећам”, рекла је, „ниси била нормална, али то је један од најлуђих и најслађих догађаја мог детињства. Кад си ти подетињила”, рекла ми је синоћ, смејући се.

Тај смех, помислила сам, то је оно што нас данас чини живима.

Јер, у савршентву, ништа није смешно.

А где није било смеха, као да није било ни неког нарочитог живота! ПС.

Напишите, кад сте ви били несавршени. То не боли, верујте ми на реч.

Извор: Блог “То сам ја”