Пише Тихомир Бурзановић
Поштовани читаоци портала Српска 24, објављујемо мишљење и ставове групе српских интелектуалаца на тему судбина Србије и њеног народа у свијетлу будућих дешавања , као и кроз документ „Свеобухватни уговор о трајном миру“. С обзиром да велики број Срба није у току, то је један од основних циљева овог разговора, који прије свега има едукативни задатак.
Шта је „Свеобухватни уговор о трајном миру“ и зашто се о њему говори у Србији?
Ради се о споразуму који, према одређеним анализама, има за циљ решавање низа регионалних питања – од односа са Хрватском и Косовом, до утицаја на положај Републике Српске и обавезе о мигрантима. За критичаре, тај уговор је „свеобухватан“ јер обухвата више комплексних и осетљивих тачака истовремено.
Да ли уговор са Хрватском о страдању Срба у Јасеновцу може бити проблем?
Наводно се ради о прихватању цифре од 80 000 страдалих. По мишљењу критичара, то би значило нову ревизију историје по којој Срби сами себи нанose штету – односно „геноцид над сопственим народом“.
Шта је у договору са Косовом?
Предвиђа се да Србија прихвати посматрачку столицу Косова у Уједињеним нацијама. Критичари сматрају да то значи фактичко признање независности тзв. државе Косово, што је веома осетљиво питање за Србију.
Како се уговор односи на Републику Српску?
Наводи се могућност поништавања дејтонских овлашћења Српске, смањења њеног суверенитета и претварања у ентитет зависан од централне власти Србије и међународних структура.
Шта је спорно у Маракешком споразуму у овом контексту?
Споразум о миграцијама обавезује државу да прими мигранте, пружи им рад, социјалну и здравствену заштиту и омогући образовање на матерњем језику. Критичари виде у томе потенцијално демографско и економско оптерећење.
Зашто се овакви споразуми сматрају опасним?
Пошто обухватају историјска, територијална и демографска питања, критичари их виде као „метак у чело“ држави и доводе у питање националну аутономију и суверенитет.
Шта би народ требао да зна?
Да се ради о комплексним процесима који могу имати дугорочне последице, и да је важно да јавност буде информисана и активно прати сваки корак преговора, како би се избегле неповратне одлуке.
Која је Ваша порука на крају?
Дакле, СВЕОБУХВАТНИ УГОВОР О ТРАЈНОМ МИРУ је метак у чело Србији и њено потпуно затирање као државе. Зато је веома важно да до овог уговора не дође. Важно је да дамо такав допринос, да до њега ни у једној ситуацији не може да дође.Народ не зна за ове детаље и на тренутне сукобе гледају уско.Оно што је још важно је да не дођу нове НАТО СЛУГЕ.
9 Responses
https://www.youtube.com/watch?v=bLSxZIInYNI Обраћање Патријарха српског господина Германа
https://www.youtube.com/watch?v=f2Luk9hIRxw&t=1s Патријарх у обезбоженом времену
Говор патријарха Германа и Јасеновцу који је поделио Србију! И данас га препричавају!
– Браћо, да праштамо морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо не можемо – поручио је Герман , што је наишло на осуду српских националиста, који су тврдили да опроста не може бити.
Ко су били ти назови националисти нетреба понављати.
Хрвати се ни до данас покајали нијесу ,а опрост ионако нијесу тражили.Црква и Њен Патријарх тада су то урадили jеванђелски али колико видимо није наишло на одобравање друге стране.Сада они који су осуђвали блаженог помена Патријарха Германа умањују број погинулих,као ето убили смо вас пуно мање ,а то смaњује и гријех,вјероватно то тако тумаче,јер друачије не могу разујмети.Kолики је гријех Хрвата као народа а колики Ватикана и њихових црквених великодостојника у Хрватској лако је протумачити,заједничким снагама до истребљењња Православља ,у овом случају Срба .
https://www.youtube.com/watch?v=bLSxZIInYNI Обраћање Патријарха српског господина Германа
https://www.youtube.com/watch?v=f2Luk9hIRxw&t=1s Патријарх у обезбоженом времену
Говор патријарха Германа и Јасеновцу који је поделио Србију! И данас га препричавају!
– Браћо, да праштамо морамо јер је то јеванђелска заповест, али да заборавимо не можемо – поручио је Герман , што је наишло на осуду српских националиста, који су тврдили да опроста не може бити.
Ко су били ти назови националисти нетреба понављати.
Хрвати се ни до данас покајали нијесу ,а опрост ионако нијесу тражили.Црква и Њен Патријарх тада су то урадили jеванђелски али колико видимо није наишло на одобравање друге стране.Сада они који су осуђвали блаженог помена Патријарха Германа умањују број погинулих,као ето убили смо вас пуно мање ,а то смaњује и гријех,вјероватно то тако тумаче,јер друачије не могу разујмети.Kолики је гријех Хрвата као народа а колики Ватикана и њихових црквених великодостојника у Хрватској лако је протумачити,заједничким снагама до истребљењња Православља ,у овом случају Срба .
У једном чланку Гласа канадских Срба“ од 15. јула 1954. под насловом „Да ли је томе тако“ (непотписаном али очигледно од Адама Прибићевића) стоји да је „сигетски херој, гроф Никола Зрињски, као господар Рибника и Озља, 29. јуна 1544. г. дао Србима, насељеним у Росопајнику и Прилисју, привилегије. Они су после били поримонатоличени и одродили се. Срби су бранили његов град Рибник и Озаљ.“
На захтев католичке јерархије Хрватске, цар Фердинанд издаје 1611. унијатском првом владици Симеону Вратањи патент, „којим му наређује да настоји искоренити верске заблуде Влаха и Рашана на граници Крањске, у Хрватској и Славонији, помоћу верских казни…“ (217) (Радонић, стр. 50).
Папски нунције Карафа тражи од цара 1626. да се силом избаце из Славоније и Хрватске православни свештеници. Цар, васпитаник језуита, беше вољан изаћи у сусрет
папи, али „се бојао да се једва стишана буна у карловачком и вараждинском генералату не распламти поново…“ (стр. 57).
1629. Курија одрећује смедеревског бискупа Алберта као апостолског визитатора у Хрватску и Славонију да би нашао начин и лек по којима ће се шизматици у тим крајевима најлакше подврћи своме спасењу“ „Одлука о изашиљању смедеревског бискупа фра Алберта темељ је спаса ових хришћана, јер је ту почетак њиховог сједињевања са католичком црквом и њеним главаром, викаром Христа“, стоји у упутствима једног ватиканског прелата. „Не сме народ тамо да пропада у знаку незнања и шизме далеко од свете католичке истине“ (218).
У цитираном акту претходног одељка папе Урбана МИШ од 4. априла 1629. стоји да се ради „о спасу 60 хиљада душа…“
Под таквим и сличним претекстима, таквим увредљивим мотивацијама, католичка црква је вековима покушавала да лиши Србе своје прадедовске вере.
Где се није могло директно тражити преверавање, ту су православни Срби били принућивани да не раде на католичке празнике, да раде на своје, да иду на њихове литије, да прихвате нови календар итд. Срби су те одредбе саботирали где год су могли, а сталежи хрватски и славонски увек су их изнова понављали. Тако се „хрватски великаши позваше на угарској Дијети 1764. кад оно тужише Србље да не поштују речене царске наредбе“ (од 1727,1729,1731,1758). (Грбић, 423, ||, стр. 22).
Српски сабор се 1769. жали двору да домаће државне власти нагоне инаше једновјерне да иду у католичке литије и да клече, што у нашој цркви није у обичају, па се на то нагоне и батинама, и то: оно прво се догађа у Новој Градишкој и по многим мјестима у Славонији, а ово друго по Карловачком ђенералату и по Банији“. (Грбић).
Адам Прибићевић пише (247): „1412. признао је мађарски Парламенат православну веру, а хрватски Сабор је још 1609. закључио да се у Хрватској признаје само римокатоличка вера. Тек 1781. признао је у Хрватској православну веру цар Јосиф ||, против воље хрватских „сталежа“. Дакле, Мађар и Немац понашао се братски…“
Године 1741. протурила су хрватска световна и духовна господа на угарском Сабору законски чланак, којим се православна вера забрањује на подручју Хрватске. Царица га није могла признати, јер су јој Срби требали кад је морала водити борбу на живот и смрт са Пруском…“ (108, стр. 58). (О томе поближе доцније).
Међутим, остао је на снази пропис да се у Хрватској и Славонији, и само ту, сви они који нису католици искључе од службе и имовине. То саопштава аустријски професор Швикер (440), а преноси прота Грбић (423, ||, 192). Тако је Темишварски сабор, у својим граваминима Цару, овако стилизовао тачку 7: „Конгрес моли да се укину чланци 48 од године 1723. и 46 од год. 1741, којима се у Хрватској и Славонији сви они који нису римокатоличког закона искључују од сваке службе и имовине.“
Цар утврђује на то да су ове одредбе укинуте чланком „О несједињеним Грцима“. (Царска резолуција од 23. априла 1791. из Флоренце).
Тај „законски чланак“ (тако се мађарски закони називају) од године 1790/91. у почетку гласи: „Његово краљевско и апостолско величанство благоизволело је милостиво одобрити да несједињени грчког обреда становници Краљевине добију у њој право грађанства, да се укину томе противни закони уколико се односе на несједињене грчког обреда, и да као други становници Краљевине бивају овлаштени у Краљевини Угарској и присаједињеним јој земљама стицати имања и сва звања обављати.“
Тај је „законски чланак“ одмах био промулгован. Чим је доспео до српске јерархије, она је пожурила да га обнародује. Тако је карловачки владика Димовић, како саопштава прота Грбић (423, ||, 187), то учинио већ 10. фебруара 1791. А у циркулару објављивања Владика наглашава да је закон донет против воље хрватског бана и хрватског племства, и уз њихове протесте. Племенити Владика није могао одолети срцу да ни то не саопшти својој пастви.
Два мала објашњења су овде потребна: „Несједињени грчког обреда, то су православни. Ово је најповољнији назив који им је био признат, док су иначе звати „шизматици“ итсл. Несједињен значи онај који још није пришао Риму и признао његов примат. Иначе је сједињен“, „унито“. Из имена се самог види да је „несједињеност“ један трпљен провизоријум. – „Присаједињене земље“ Угарској, то су Хрватска и Славонија, које су биле принуђене заједничким законом да ту толеранцију признају. То директно стоји у представци мађарских сталежа Цару: „јер те земље, и поред свих муниципалних закона са Угарском ипак једну државу чине“.
Та представка мађарских сталежа Цару, коју је у целини саопштио прота Манојло Грбић (423, ||, 178 итд.), интересантна је још и због тога што се мађарски званични кругови сада изражавају према Србима веома пристојно. Тамо стоји из. ос.: „Правица и љубав к општем добру изискује да се са тако многобројним и ратоборним племеном не поступа као са придошлицом, и да му вера, којој је особито привржен, не зависи од ћефа.“…
Против предњих одредаба протестирали су много пута и евангелици (лутерани и реформатори). Та дискриминација остала је била само у Хрватској на снази. И кад су морали
попустити према православнима, хрватски католици су сматрали да је рпмједит одфозит од 1741. према протестантима и даље на снази. (Грбић. |, 175). (О протестантима се говори у М глави, посвећеној Славонији).
Адолф Гринхолд, један од редактора врло угледне немачке ревије „Иностранство“, писао је баш поводом Мађарско-хрватског спора 1848. у једном иначе антимађарском напису (441): „У Хрватској је било звања која Мађар није могао да врши, док је у Мађарској могао Хрват да обавља свако звање. Протестант није у Хрватској могао, по Закону од 1741, да поседује добра, и било је још много других, сада већ укинутих повластица, које су Хрвати само за себе узурпирали…“
У Хрватској и Славонији је после 1878. и сам Штросмајер много пута покушавао да створи погодан терен за унију. На његов позив да се добровољном унијом измири Исток са Западом горњокарловачки владика Теофан (Живковић) казао је у својој Духовној беседи 1881:
„Прије ће бити што још није било: Велебит се срушити у море, Пљешивица Плашки заронити, а Капела Сењ и сву Крбаву; прије ће Лика усанути цијела, а изаћи Глина до Косиња; а Језерам Купа окренути, и Карловац прећи на Ријеку, а Ријека под Комоговину, него што ће послушати тога гласа, и преврнути вјером, православни српски мога краја народ“ (136, стр. 37).
Даље је казао блаженопочивши велики јерарх српски Теофан (423,1, стр. М’): Таква је, богољубезна браћо моја, тврда у вас моја вјера, да ви од Светога Духа и његова храма, наше Православне цркве, нећете отпасти никада, да изгубите душу. И да никад нећете изневјерити свога у томе светом храму најсигурније сачуваног имена народног, да се згруша и преврне у вама материно млијеко!
А докле је такве за своје и вјере и љубави у вас… дотле га нема, и није га родила мајка ко би био кадар да нас узнемири овдје, и потисне ван из овог најкраснијег раја Божјега, водио кога дух нечисти колико њему драго, и испредао он златне жице и мједене бесједе како њему драго“.
Ове последње речи се недвосмислено односе на покушај „слатког“ прозелитизма бискупа Штросмајера.
Тако су Срби чували и очували своју веру после страшних и вечних напада на њу. Ретко би други који народ у томе успео.
6.
Резултати унијаћења су били заиста мали, и то све углавном до ХУП века. Адам Прибићевић констатује (168,57): „У целој Хрватској било је 1890. само 10.640 унијата, од тога у Жумберку 7.139. И због тога је српски народ мучен 200 година!“
Не знам да ли је г. Прибићевић ту имао у виду само Хрватску у ужем смислу или Хрватску и Славонију.“ Јер, у овим обема провинцијама било је 1921. унијата 16.537, од чега у Жумберку 6.593, Сремској жупанији 5.786 (највише у Шиду и Вуковару), Пожешкој жупанији (Славонија) 2.463 (највише у Броду). У Крижевцима, седиште бискупије, било је гркокатолика 73 лица, заједно са бискупом, каптолом, појцима, црквењацима итд. Крајем ХУП века, год. 1791, показала је једна верска конскрипција у целој дијецези крижевачког
“Сигурно је ту г. Прибићевић имао у виду целу Хрватску и Славонију, јер прота Грбић наводи исте податке (423, ||, 157) да се односе на „цијелу унијатску Крижевачку бискупију“.
бискупа, а то значи ипак цела Хрватска и Славонија, 8552 душе (226). Пораст отада је само природан (вишак порођаја), а не плод конверзије.
1931. било је грко-католика у Савској жупанији 12.572, од чега у Жумберку (срез Јастребарско) 5001, у Славонском Броду 1921, Вуковару (срез и град) 2242, у граду Загребу преко две хиљаде (док их је 1921. било свега 294; очигледно се већ првих година између два рата тамо одселила скоро четвртина Жумберка). Сад их је ваљда тамо још више. Загреб, глава прозелитизма, постаје и матица прозелита.
У Југославији изгледа више напредује него раније. Та чисто прозелитска и антиправославна вера не само да је толерисана у Краљевини СХС одн. Југославији, него су чак њени функционери, на челу са крижевачким владиком, били дотирани из државног буџета. Како сад изгледа та „великосрпска“ управа
Крај унијатске акције у Хрватској г. Адам Прибићевић описује овим речима (168,57-58): „Покушај уније у Тржићу 1820. свршио се убиством свештеника Николе Гаћеше, који је био пришао унији. Убијен јетринаест дана пошто је примио унију, а трећи дан пошто је одслужио прву службу у римокатоличкој капелици. Неко га је убио кроз брвна куће… Истрага је дуго воћена, али без успеха! После овога нико није више смео прићи унији.“ Јакако!
Чак ни породица убијеног попа Гаћеше није хтела да чује за унију иако су јој обећавали сталну помоћ и школовање деце ако одржи унију. Али је попадија Милица одговорила: „Пријећу од куће до куће крува просити неголи напустити своју вјеру.“ (Грбић, |, стр. 304).
Свега су се четири попа поунијатила за сто година, каже Грбић. „Али су то свагда били од оних свештеника који су код нас штогоћ згријешили, па или били кажњени, или их је очекивала строга казна“ (|, 330). Једнако као и она два далматинска свештеника, од којих је један такође непосредно убијен. Не опрашта српски народ издајицама.
Пошто је највећи део унијата био у Жумберку, и тамо је једино извршено масовно унијаћење, то тој појави треба посветити мало више пажње.
Пре свега, то је био најекспониранији део српског народа, највише удаљен од матице, и раздвојен од осталих предела где Срби компактно живе.
Затим, ту је притисак био најјачи. Па ипак су се Жумберчани опирали пуна два века, и само су постепено, лажима и силом, преведени у унију.
Ево шта о томе пише г. Адам Прибићевић у једном специјалном чланку (239):
„Но, Жумберак је подлегао Унији сав око 1750, после много година јуначке борбе.
Натурили су им унијате свештенике, забранили прилаз православним свештеницима и вршили зулум сваке врсте. Кад ни то није помогло, мобилизовали су их као граничаре, постројили у редове и тражили приступ унији, под претњом судом за непокорност.
За неколико хиљада душа, хрватска католичка црква пљунула је на Исуса и његово Јеванћеље. И таква је остала до дана данашњега.
Жумберчани су, разуме се, одродили, као и сви други Срби који су отпали од православља…“
„Али преко пута од Жумберка, на словеначкој страни остало је српско село Бојанци у православљу до дана данашњега, иако га је словеначка римокатоличка црква могла, онако осамљено, натерати да пређе у римокатоличку или унијатску веру.
Римокатоличка црква с једне и са друге стране. Али хрватска до крајности нетрпељива и фанатична до самог злочинства, а словеначка трпељива и човекољубива |
„Али, симбол постоји: Жумберак и Бојанци. У основи ове симболике мора да постоји неки дубок разлог. Он се изразио и у племенитом ставу словеначке римокатоличке цркве према православнима 1941-5. и кољачком и прекриститељском хрватске римокатоличке цркве. Није, дакле, реч о пролазној случајности, већ о историјском континуитету…“
Да ли је из тога јасно да је ово католичење Срба ипак више дело хрватства неко општег католицизма Да је при томе прозелитима било више стало да појачају своју слабу народност него веру2
7.
После 1848. прозелитизам је у целој Аустрији практично престао и настала је права слобода вероисповести. То тврди епископ далматински Никодим Милаш у своме капиталном делу „Православна Далмација“ (100), који своја излагања о нападима на православље с том годином закључује. И Хрвати су се онда морали да уздржавају од гоњења православља, тим пре што је православна Русија строго пазила на те поступке и жестоко против њих протестирала.
И Хрвати су се у свом прозелитизму и инквизиторству према православљу морали сада да уздржавају. То им није било лако, али другог излаза није било. Јер Хрватска није била слободна држава, није била држава уопште да би сама ту политику обављала.
Хрвати су се са тешком муком и огромним напорима уздржавали од масовног и отвореног антиправославља, јер су знали да ће и Беч и Пешта то манисати. Мале локалне шикане чинили су стално, али то није добивало значај међународног карактера. Међутим, жеља за уништењем православља и његових припадника никад није, ни једног тренутка, била напуштена од Хрвата. Она је јењавала и бивала је све јача што није смела доћи до изражаја. Чекао се само повољан моменат кад ће она да се распали.
И тај моменат се јавио: никад повољнији и бољи у читавој хрватској историји. Појавио се са успоставом тзв. „Независне државе хрватске“ (НДХ) априла 1941. Тада је, захваљујући хрватском издајству, Југославија срушена и српски народ препуштен бесу завојевача без ичије помоћи на свету. Сви околни суседи такмичили су се ко ће више да му дохака и ко ће више да од њега отме. Ко ће више да га упропасти.
https://archive.org/details/lazo-kostic-nasilno-prisvajanje-dubrovacke-kulture/Lazo%20M.%20Kostic%20-Sporne%20Teritorije%20Srba%20i%20Hrvata/page/n236/mode/1up
Хрвати су у томе видели свој најповољнији тренутак. Добили су државу у којој је било једнако православних Срба и Муслимана колико и католика Хрвата. Тада су они прогласили Муслимане Хрватима, чак хрватском елитом („цвиећем хрватског народа“), а Србе су ставили ван закона, са отвореном и нимало скривеном намером да их потпуно униште. 0 томе је доста писано, али је најтемељније и свакако најобјективније дело унив. професора Виктора Новака, Хрвата из Доње Стубице, издато под насловом „Велики злочин“ (219). Иако је Новак то издао у комунистичкој Југославији под хрватском влашћу, па и сам као Хрват покушао да хрватске злочине свали на „усташе“, ипак се из тога дела могу најсигурније да утврде све напасти које су Хрвати за последњих педесет година спремали и учинили Србима. Новак има у виду само хрватско свештенство, али је оно било један од инструмената хрватске опште политике према Србима, тако да се из његовог држања могу видети и опште смернице хрватске политике према Српству.
Књига је огромна, преко 1100 страна четвртине. Сва је испуњена документима и доказима. Разуме се да ми не можемо одатле пренети него само један мали делић, сасвим мали, незнатан. Срећом је књига нова и до ње није тешко доћи, тако да ово изостављање неће бити ненадокнадиво за оне који ствар хоће подробније да упознају. За читаоце који хоће да добију једну приближну слику о догађајима тога доба, пренећемо неколико симптоматичних ставова из цитиране књиге проф. Новака. У овом одељку: верску политику и верски став те злочиначке државе под називом НДХ.
Стр. 603: „Већ првих дана усташког режима показало се да ће се према православљу, у ствари према Српству у НДХ, заузети један необично оштар, злочиначки став. Било је јасно да ће се граћани и сељаци православне вјере третирати не само као држављани другог реда, него као лица изван закона. Србима православнима наређено је у Загребу, као и у осталим градовима, да носе око руке плаву траку на којој је имало да буде слово Р, јер се ни том мјером није хтјело признати да у НДХ могу да постоје и да живе Срби. Тако је овај знак Р (латиницом, у ствари П) имао да буде средњовековни гетовски знак за проказаних 1,885.953 Срба, који су имали да приђу или „вјери дједова“, или да се уклоне из НДХ у Србију, или одашиљањем Богу на истину, са спасеним и неспасеним душама…“
Проф. Новак се позива на хрватског министра просвете Мила Будака, који је „у Госпићу на великој скупштини већ био потпуно јасан и на незаобилазан начин казао како усташе мисле да реше питање потпуног истребљења Срба. Он је рекао: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале ћемо претопити на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате“ (стр. 605).
Стр. 606: Министар Милован Жанић је такође, на збору у Новој Градишки, „указао на немогућност неког компромиса између православних и католика у истој држави!“