Спорадичне борбе смо наставили и наредне 1945. У тој години, почетком априла, Лијевче поље постало је најтрагичније српско стратиште, чему сам и ја донекле допринео, задржавајући поред себе мајора Павла и његову војску, слепо верујући у скоро искрцавање Савезника на обале Јадрана. Мој несуђени наследник мајор Ђуришић, уздајући се у подметнутог и покатоличеног Црногорца Секулу Дрљевића, прешао је ноћу, између 2. и 3. априла 1945. године, реку Врбас, а потом неопрезно запосео празно Лијевче поље, своју несуђену прелазницу за спасоносну Словенију. И док је у кратком предаху пребројавао људство и вршио припреме за даљи покрет, усташки генерали Метикош и Макс Лубурић, напали су га с леђа, свом жестином, потпомогнути мањим партизанским јединицама. Тако се жедно Лијевче поље напојило крвљу из тела наше поспане и глађу изнурене деце. Од петнаестак хиљада невиних душа, успело је да се спасе и побегне према Кордуну највише 1.000 најздравијих. Заробљени Павле одведен је у казамате Старе Градишке, 20. априла. Угледавши у затворским одајама свог крвопију Лубурића, мој црногорски командант истрчао је на балкон и из све снаге позвао своје поробљене људе да се докопају оружја и боре до последње капи крви. Међу двадесетак усташа који су се тада бацили на челичног мајора била су оба команданта са Лијевча поља. Два дана пре коначне капитулације Немачке (7. маја 1945.) завршен је последњи чин трагедије овог поља, заливеног српском крвљу. Тог дана погромски усташки логор и усијане јасеновачке пећи прогутале су крупну фигуру родољубивог отаџбинског четничког покрета, мајора Павла Ђуришића. Тако је завршио један храбар национални војсковођа. А поводом чијег имена, ми је његов Црногорац Ђилас пренео размишљања младог Ужичанина, шефа србијанске тајне полиције, да се не зна ко би коме сада судио да сам на време предао своју столицу, том урођеном ратнику. 

Где ви видите моју сарадњу са надбискупом Степинцем који је мирноћом из катедралске процесије одслушао хвалисање свог бившег фратра фра Ђавола, или ти, Сотоне, рођењем Филиповић, да је својим рукама у Јасеновачком логору усмртио преко 30.000 заточених Срба. Молим вас не доводите ме у везу са тим погрешно изабраним божијим изаслаником који никада није осудио злочиначки усташки план по коме се један део Срба требао поубијати, други насилно покатоличити а трећи раселити. Поглавник Павелић је сада у Папским дворима у Риму. Потражите од њега писмо са формом позива за сарадњу, како војни тужилац тврди, потписано мојом руком између 17. и 22. априла 1945. године, па да овде упоређујемо. Кад поменух Јасеновац, дужност ми је да се пред вама питам шта се догодило са вашим капетаном Петром Милошевићем из Коренице, коме је Тито оштро замерио, због намере да ослободи Јасеновачке логораше, на које су пазили само 26 усташка војника. 
Једна група самовољних Равногораца ишла је тих дана у Загреб, без моје сагласности и одобрења, а колико ја знам ради преузимања оружја од побеђеног немачког генерала Лера, у време када је преко Американаца нудио предају. Писмо које почиње реченицом “Екселенцији надбискупу Алојзу Степинцу”, на које се оптужба позива градећи моју кривицу, врви од речи и израза који никада нису били у мом изговору. Ако до краја овог суђења пронађете још нека од толиких које сам бланко потписивао у журби и у вери у људе, не судите ми по њима”. 

У кривицу ми се ставља и блискост са Квислингом, армијским генералом Миланом Недићем, председником “Српске владе народног спаса”. До наше сарадње и зближења никада није дошло. Ми смо градили ратне националне програме, на сасвим различитим основама. Он се у својој отаџбинској стратегији, ослањао на нужни контакт са окупатором и чекање повољнијег времена за ослобађање земље. Насупрот њему, ја сам био за борбу и коришћење погодности, у свакој датој прилици. Зато сам је отпочео крајем лета 1941. Немци су се тада повлачили из Србије, те сам одлучио да их нападнем и то без одлагања. Договоре о нашој сарадњи која се никада није остварила, прекинули смо такорећи на самом почетку. Један од разлога што се нисмо међусобно приближили је тај што је Србомрзац, немачки шеф Данкелмен, сазнао за споразум о сарадњи између Тита и мене, настао после нашег првог сусрета, чини ми се око септембра 1941. Баш тај документ препречио се између нас двојице. Недићев позив за наше прво виђење уручен ми је на Равној Гори. Много је разлога што нисам га прихватио. Не бих му могао отићи и зато што је он мене за две године, колико сам био под његовом министарском командом, два пута држао у затвору по 30 дана. У овом случају не бих има никакво поштовање према њему. Непосредно пре овог рата, био сам у пријатељским везама са мајором Кларком, британским војним аташеом у Југославији. Та веза била је довољна да ме генерал Недић, као министар војни, казни са првих 30 дана затвора. Предосећајући скору капитулацију Краљевине Југославије, благовремено сам се потрудио да за борбу припремим и оспособим што више младих патриота. Знао сам да ће је бити. Предузимао сам све што се могло и на плану модернизације наше војске. Али и та лепа жеља донела ми је још један Недићев тридесетодневни затвор. На састанку кога је упорно тражио представљали су ме мајор Александар Мишић, и ако се добро сећам и пуковник Павловић. Та моја делегација није практично ни водила разговоре са генералом. То у ствари и није била нека делегација, него су послата два човека да виде шта Недић хоће. На састанку са њим никакви закључци нису донети, пошто је мајор Мишић три дана лумповао у кафани “Барајево” са пријатељем из младости, младим Јованом Ненадовићем. И био сам забринут за њега. Иследници и војни тужилац погрешно су именовали Марка Олујића као мог официра за везу са Миланом Недићем, занемарујући чињеницу да су тог младог команданта, партизани мучки ликвидирали. Недићева изјава у канцеларији тајне полиције да је моја делегација с њим постигла договор у 10 тачака, обична је измишљотина, или изнуђени поступак. Не знам каква је то сарадња када му је моја организација у Београду убила шефа кабинета, Масаловића, који нам је био страховит противник. Тај човек чинио нам је велика зла, гоњења и све друго што је могло да буде. Поред осталог, казивао је о нама тамо где не треба, и шта је знао и шта није. Током лета 1944. вратио се из немачког заробљеништва генерал Дамњановић и одмах се са мном повезао, преко наше београдске организације. Препоручио сам му да се прими положаја шефа кабинета код Милана Недића, као замена убијеном Масаловићу. Он је то без околишења прихватио и отада сам ја знао све што се ради у Генераловом штабу. Пошто Недић није био чврсто организован одузимао сам му људе, али никакве везе с њим нисам имао. Августа 1944. коначно сам пристао да будемо, за истим столом. Хтео сам да олакшам Дамњановићу рад, у његовој служби, што год више. И тако се догодило да се једне вечери састанемо и видим шта хоће. Налазио сам се тада у селу Скакавице, наспрам Ражане. До сусрета је дошло по мраку, за који понављам, нисам имао никакве жеље. С моје стране, састанку на коме се није имало шта постићи, присуствовали су потпуковник Балетић, мајор Лалатовић, капетан Рачић и поручник Калабић. Ја сам тада имао у рукама све што сам хтео. Ми смо убацивали у Недићеве јединице своје људе и резултат је био тај да смо и без договора добијали оружје. Ја лично, сматрао сам га тада излапелим старцем. Моја тежња је била да га умирим и преко Дамњановића извучем све што могу да добијем. Око генерала Милана Недића догађале су се свакојаке ствари и оне ме нису много занимале. Уосталом њега је наша лондонска влада ставила под слово “З”, са редним број 310, сврставши га тиме у политичка и војна лица предвиђена за ликвидацију, због бољег сутра. 

Војни тужилац је унео у моју оптужницу и наводни план Недића за уништење партизанских формација, као заједничко дело његових, мојих, Љотићевих и Пећанчевих снага, а зна да сам му крајем септембра 1941. у присуству Обреновчанина Алексанра Ранковића јасно ставио до знања да за тако нешто нисам спреман. Љотића сам уважавао као искрена родољуба, јер је имао у првом плану уједињење свих националних снага у јединствени национални фронт ослобођења. О томе је овако писао младом Краљу Петру: 
“Потребно је Господару, место да се уједињују Тито и Дража, да се уједине Недић и Дража. Ово је потребно нама. Од онога туђинца ће настати сумња, хаос и крв. Његов крајњи циљ и резултат је бољшевицирање нашег народа. Преклињем Вас господару, не попуштајте у питању Тита. Ако он нама завлада, имаћемо владаре отуђене од народа, који се у борби за очување власти, не обазиру на своје жртве.” 
     “Болно сам примио оптужење за убиство два америчка пилота француско-канадског порекла, принудно слетелих на мој равногорски простор, после задатка обављеног у Румунској, наводно извршеног организацијом и оружјем команданта националног корпуса Душана Радовића Кондора. У торбама мојих адвоката су писма захвалности баш тих наводно “погинулих авијатичара”, само придодата захвалницама њихових другова, спашених пожртвовањем припадника мојих одреда, предвођених чланом нашег Врховног штаба Звонимиром Вучковићем. Избављење и слобода летећих Американаца плаћено је животом преко 500 храбрих и најбољих ратника, увек блиских моме срцу. Те заплашене и изгубљене странце дворили смо више и боље него род рођени. Због њиховог бржег и потпунијег излечења, лишавали смо наше тешке рањенике неопходне лекарске неге. Надгледани и неговани топлином и добротом душе српске мајке, они су изненађујуће брзо, усправно и чврсто стали на своје ноге спремни да наставе борбу против заједничког непријатеља. Смештајући их у авионе, окренуте ка ослобођеној италијанској приморској територији, братски смо их загрлили и замолили да преносе истину о нама, свуда где се нађу и то ону коју су докучили боравећи овде. Опраштајући се са њима, поручио сам им да утичу на своје Владе да нам помогну у борби са окупатором, и свега ненародног, наравно уколико је она по њиховом мишљењу праведна. Према мом сазнању, наше молбе пренете су на права места и правим људима. Честити савезнички пилоти, узнемирени мојом судбином, узалудно вас моле, мимо мог знања, да у овом суђењу примените правду. Како се њихово саслушање не уклапа у ваш план рада, припремајући се за ово завршно наступање присетио сам се њихових топлих писаних речи пристиглих до мојих људи док сте ме вијали по српским и босанским врлетима, као својеврсних сведочанстава истине, чију вам садржину сублимирано преносим. 
     “Михаиловићеви ратници били су спремни да нама америчким савезницима дају све што могу и никада нису хтели да приме никакву награду, сматрајући да је Америка и њихова земља, јер је њихов вечити савезник. Од прве групе наших падобранаца, погинула су четири, а шесторицу су они спасли одводећи их у своје базе. Ти људи широка срца уступали су нам кревете а они су са породицама спавали на таванима и по поду или у шталама и колибама. Пилота Оривела Нуака отели су од Немаца жртвујући себе. Капетана Вилима Хавела и његову деветочлану посаду извукли су из ужарених немачких маказа, ватреним окршајем, изнад градића Љубића, по цени губитака неколико најхрабријих. Спашавајући пилота Едмунда Сланагона обореног 3. априла 1944. и његову вишечлану пратњу, тридесетодневним провлачењем кроз линију фронта до безбедног места, остали су без најмање 10 јуначких ратника. Још толико њихових курира стрељано је што нису одали наше стазе и склоништа. Мајора авијације Брауна, неколико пута су ослобађали од Немаца, на уштрб својих живота. Избављајући групу падобранаца Леополда Портера, од најбоље наоружаних швапских патрола, Михајловићева војска остала је без три школована официра. Док су нас храбре четничке екипе спасавале, партизани су збрисали са земље цело једно село, користећи се шумским заклонима и потоцима; куће палили а становништво убијали. Исте ноћи посматрали смо борбу четника и Немаца. И сутрадан, док је борба трајала, Титове трупе, с леђа су напале своје сународнике. Остали смо на подручју ратне Југославије, после успешног излечења из опасног подручја, још неколико месеци. Ђенерал Михаиловић је већину наших другова испратио кућама августа 1944. Ми који нисмо одмах полетели преко океана са прекором и жаљењем смо посматрали Британце док су у Словеначкој маја 1945. године вршили предају, Титовим партизанима 12.000 српских националиста, делом наших спасиоца, по нашем сазнању доцније поубијаних”. 
     Имали сте прилику да се упознате са једним од више писама, кога су потписали, капетан авијације Вилмон Крокет, предводник америчких падобранаца Јозеф Махмут, поручник ваздухопловства Обреон и још неколико њихових другова који су понудили сведочење, о свом трошку, о истини тако искривљеној, на моју штету али и на штету целог нашег народа. 
     Обавештајни капетан Или Поповић и мајор Фариш, амерички емисари код Тита, провели су један дан у граду кога су партизани преотели од мојих бораца. Они су у нашој окупираној болници наишли на три рањена америчка авијатичара. Дежурни командир, са ознакама Титовог припадништва, званично је известио ове Рузвелтове делегате да су све остале пилоте и падобранце оборене на подручју тог града моји борци изручили Немцима. Случај је хтео да капетан Поповић и мајор Фариш, после неколико недеља сретну у италијанском Барију, живе и здраве, све те људе које смо ми наводно предали Немцима, за награду у оружју”. 
     “Замарам и себе и вас ређањем ствари и догађаја који вам ништа не значе. Моју истину провериће неко други, у неко друго време. Борим се за своју част, а слободу и живот већ сте ми узели”. 
     “Ја против комуниста немам ништа. Када је дошло до овог рата наш се фронт пребрзо распао. Остао сам са народом на челу малобројне и на брзину окупљене војске чији је борбени дух угрозила ненадана капитулација, о чему сам већ нешто мало говорио. Тешко наслеђе две пуне деценије нерада и распада осетили смо сви. Отиснуо сам се у шуму позивајући родољубе да сакрију што више оружја, намеран да продужим прекинуту борбу и спуштену завесу подигнем из прашине. Тако сам постао један од првих побуњеника и герилаца Европе, љути непријатељ Хитлерове свемоћне империје. У тим тешким околностима био ми је важан сваки нови борац, без обзира шта му је на глави и како се крсти. Двадесет другог новембра 1941. послао сам радио депешу Лондонској влади о уложеним напорима у циљу прекида братоубилачке борбе коју су наметнули комунисти и покушајима да ујединим све народне снаге за одлучујућу борбу против Немаца. 
     

Искрено верујући, да је сарадња са комунистима могућа, примао сам у свој штаб Титове делегације, по његовом слободном избору. Први су ми дошли Срби из Србије и из Босне, Благоје Нешковић и Ђура Стругар. За њима је стигао Александар Ранковић, абаџијски радник из околине Обреновца, Маршалова верна сенка, као “инжењер Милетић”. Када би ова моја глава припадала само мени, понудио би је у опкладу да је у Обренчаниновој пратњи био и мој садашњи тужилац пуковник Минић. Сусрет са Ранковићем протекао је са драматиком. За време скромног ручка, одуженог разговором, пред нама су се изненадно створиле 15 наоружаних девојака, доказане у препадним јуришима на окупаторове одреде, придошле Равногорском покрету из “Кола српских сестара”. Једна од њих препознала је свог комшију, прерушеног у теренског инжењера. Чим се испред нас и њих поставио, својим снажним грудима, командант Горске гарде Никола Калабић, оне су се покуњено повукле, окрећући цеви митраљеза ка земљи. И тако се једно опасно стање завршило без проливања крви. Забуне нема, августа 1941. године, дочекао сам у друштву адвоката и књижевника Драгише Васића и потпуковника Драгослава Павловића, на истим просторима, тужиоца Минића и његову пратњу Драгојла Дудића. Наш целодневни разговор завршио се констатацијом да је тешко војевати против неупоредиво јачег непријатеља, који све наше саботаже или непромишљености друге врсте кажњава одмаздом “Сто заједнога”. Том приликом саветовао сам свако могуће суздржавање док не ојачамо, и до боље прилике. Једна таква указала се мимо очекивања. У њој су ваши партизани и мој састав, под вођством попа Владе Зечевића, вашег садашњег министра унутрашњих послова и потпуковника Веселина Мисите, истерали Немце из Крупња. Ослобађајући околна места, мој добри Мисита, продужио је према Бањи Ковиљачи и Лозници да би у њој 31. августа погинуо гањајући Немце. Тито је дошао у Крупањску варош на готово, користећи немачку објаву коју му је набавио поцрвенели Рибникар, преко Хитлеровог аташеа за штампу Др. Хрибовшека Бергера. За коначиште је изабрао вилу директора рудника на Столицама. Мој капетан Рачић је истовремено са вашим одредима, гањао Немце по Поцерини. Постигнути заједнички успеси донели су ми радост коју сам поделио са овде присутним пуковником Минићем. Наш нови сусрет у Равној Гори, окончали смо руковањем и узајамним обећањем о међусобном ненападању, које ви нисте одржали. То се мора рећи. Партизани су ми, такорећи сутрадан, из заседе убили официра Олујића, команданта жандармерије, код генерала Недића, док се са потпоручником Пипаном приближавао Равној Гори. Као што до мене због ваше подмуклости, није стигао ни млади капетан Јован Дероко, носилац Краљеве академске ленте. У протестном демаршу до кога је дошло на моју иницијативу, показао сам господину Минићу, летке штаба Колубарске партизанске чете, под чију заставује стао и млађи син Војводе Мишића, на којима је Краљева војска у Отаџбини названа “гибаничарима”, “кољачима”, и издајницима којима треба заврнути шију”. Том приликом, пружао сам му доказе да су његови убијали моје официре и војнике, док су прелазили преко Посавине и Тамнаве. Вољан да преговарамо за опште добро, примио сам мог садашњег тужиоца Минића и 19.11.1941. у Струганику, у светлом дому Војводе Мишића, са пратиоцем столаром Обрадом Стефановићем. Нас двојица задњи пут смо се нашли, очи у очи, овде у вашем затвору. Догодило се то, пре неколико дана, у паузи једног суђења. Пролазећи поред мене, пуковник     Минић ми је рекао да смо се, ето, опет срели и то како ни он, нија нисмо могли ни помислити ни сањати. Одговорио сам му да заиста нисам могао ни претпоставити, себе као оптуженог, а њега у улози мог војног тужиоца, поготово што сам био обавештен да је погинуо на Дурмитору, за време мог боравка у Црној Гори. У току тог кратког сусрета рекао сам му да сам га већ ожалио као младог и писменог Србина, потребног нашој Србији. Потом се испоставило да је на тој планини смртно страдао његов брат Милован. 

(Наставиће се)