Пише: Миладин Митровић, свештеник из Бања Луке
Немили догађаји који су се десили на Бриској гори недалеко од Улциња посвједочили су да притисак власти у Црној Гори усмјерен против Српске Цркве и њенога народа постаје све интензивнији и агресивнији. Рушење темеља конака предвиђеног за живот монахиња новога манастира светога Василија Острошкога представља елеменат вандализма континуиране политике црногорскога режима који може да се окарактерише као највећи израз подлости и цинизма савремене историје. То је посебан вид цинизма и светогрђа, без сваке сумње провокативнога карактера јер се дешава у вријеме када православни вјерници прослављају велики празник силаска Светога Духа на апостоле. У вријеме када су срца православних вјерика испуњена осјећањима благочешћа и духовне радости изузетно мучно и болно било је гледати застрашујуће слике скрнављења манастирских објеката.
Варварски чин који поражава здрав разум својом жестином и бесмисленошћу био је учињен из двоструких разлога. Са једне стране то је била демонстрације силе и свједочанство апсолутне спремности да се у отворен физички сукоб крене против свога сопственога народа. Са друге стране покушај застрашивања и показатељ да су СПЦ и српски народ у овој земљи апсолутно непожељни и неприхватљиви. Нема никакве сумње да срамним чином рушења манастирскога конака политичка стратегија црногорскога вазалнога режима добила своју кулминацију и довела сопствену земљу на ивицу грађанскога рата. Сада из ове перспективе постаје очигледно да је то већ одавно смишљен план у режији НАТО алијансе која пренебрегавајући вјековно културно-историјско наслијеђе и интересе српскога народа захтјева од институција и власти Црне Горе да се путем примјене силе и агресије обрачуна са СПЦ.
Да НАТО по сваку цијену жели да одржи на власти послушни и вазални режим Мила Ђукановића, па чак и по цијену крвавог грађанскога рата сведочи управо и овај немили догађај у манастиру светога Василија. Због тога са пуним правом и одговорношћу можемо говорити да је рушење конака црногорски вандализам са натовским акцентом. Борба црногорских власти против СПЦ је у суштини отворена борба НАТО-а против Православне вјере. То је дио политичке агресије према нашем народу у Црној Гори која има за циљ да неутралише и изолује српско присутство које се сада, посебно послије масовних литија показало као врло озбиљан фактор који стоји на путу бездушним евроатланским пројектима. Док православни свијет са великом бригом и страхом гледа на новонасталу ситуацију у Црној гори, за НАТО алијансу је то само још један у низу ,,милосрдних анђела,, који својим сарказмом и бруталношћу не мари за последице које могу бити изузетно тешке и катастрофалне.
Режим у Црној Гори постаје све више бруталнији и нервознији јер чињенично стање свједочи да је већ одавно изгубљено повјерење сопствених грађана, који су своје не задовољство показали учествовањем у великобројним литијама и молебнима широм Црне Горе. Недавна привођења митрополита Амфилохија, те Владике Јоаникија и свештенства СПЦ само је још више продубило повјерење народа у Српску Православну Цркву и показало спремност народа да заједно брани свој идентитет, вјеру, национално достојанство. Репресивне и непромишљене мјере поставиле су власти Црне Горе у изузетно неудобну ситуацију која се умјесто искренога дијалога и тражења компромиснога рјешења, одлучила на кораке ваднализма и агресије. У овоме вандалскоме чину огледа се све вазалност и зависност политике Мила Ђукановића од НАТО-а, који прекрасно схвата да оваквим корацима само отежава и подгријава и онако тешку ситуацију у својој земљи. Рушење конака је поновни и још отворенији удар на историјске темеље Црне Горе, који су предходно били већ пољуљани доношењем спорнога закона о слободи вјероисповјести и изазвали бурно негодовање вјерника ове земље.
Међутим инструкције из НАТО захтјевају апсолутну посушност и одбацују могућност било каквог прагматизма и компромиса. Западноевропски центар моћи у својој политици не познаје принципе компромиса и солидарности. За њих не постоје појмови светости и светиње, него искључиво сурови интерес материјалнога карактера који руши све пред собом ради остврења свога циља.
Синхронизованост антиправославних кампања у многим земљама у којима већински живи православни народ свједочи о добро организованом процесу усмјереном на слабљење Православља у цјелини. Тренутни епицентар овакве пропагнде запаљен је у Црној Гори која се налази пред најтежим и најсудбоноснијим изазовима у својој сваременој историји. Само вјера у милост и помоћ Божију, те јединство и одлучност народа да се иде до краја даје наду да ће српски народ и СПЦ у Црној Гори успјети изаћи као побједници.
(Аутор је савјетник “СНП – Избор је наш” за религијска питања)
