Пише: Огњен Војводић

Данашњег дана, 14. јануара православног јулијанског календара (27. јануара грегоријанског католичког календара) Српска православна црква слави празник Светог Саве, архиепископа српског (око 1175 – 14. јануар 1236). Српски принц, син српског самодршца жупана Стефана Немање, рођен као Растко Немањић, као малољетан младић побјегао је са руским монасима на Свету Гору Атос и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона под именом Сава. Живот је посветио монашком подвигу и организовању живота српске цркве у православном предању. Благословом Цариградског патријарха и Ромејског цара, монах Сава је посвећен у чин архиепископа а српска црква је добила статус аутокефалности.

Оснивач српске архиепископије, Свети Сава има пресудан значај у обнови опредјељења српског народа и иних православних народа Балкана за православно предање, а против римокатоличког колонијализма спровођеног у 13 вијеку према православним народима Балкана и Средоземља. Године 1202. римокатоличка алијанса је покренула Четврти крижарски рат који је кулминирао освајањем Константинопоља 1204. године који је од тада био под римокатоличком окупацијом скоро сто година, као и простор данашње Грчке. Управо је у том периоду Свети Сава, као млади монах издејствовао чин архиепископа и аутокефалност православне цркве српског народа. Зато су дјело и личност Светог Саве од средњег вијека били мета мисије римокатолицизма на простору Далмације, као и исламизма у времену отоманске окупације Балкана, као касније у Социјалистичкој Југославији католичко-комунистичке кампање против православног предања у српском народу.

Празник Светог Саве 27. јануара по државном календару датира од формирања Краљевине Југославије, када је одлуком власти нове државе јулијански календар, који су користиле православне краљевине Црна Гора и Србија (као и све православне монархије), замијењен грегоријанским католичким календаром. Српска православна црква до данас слави Светог Саву 14. јануара јулијанског календара. Датум црквеног празника Светог Саве је до 1919. године био и датум празника по државном календару. Законом о изједначавању старог и новог календара, усвојеним 10. јануара 1919. године, објављеним у првом броју Службених новина Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, одређено је да 15. јануара 1919. године по јулијанском календару престаје да важи јулијански и проглашава се 28. јануар 1919. године грегоријанског календара. Тако је у Краљевини Југославији 1919. године, управо након празника Светог Саве 14. јануара по јулијанском календару, почео 28. јануар грегоријанског католичког календара. Пошто су Хрвати и Словенци, као римокатолици, користили католички календар, увођење грегоријанског календара у Краљевину Југославију је практично било превођење на католички календар Краљевина Србије и Црне Горе, и православног народа на простору Југославије. Превођење на грегоријански календар краљевина Србије и Црне Горе у Краљевини Југославији представљало је почетак југословенске културне политике преиначења православног предања учитавањем нових културних кодова у културу и историју српског православног народа.

Посебан „предмет“ југословенске културне политике идентитетског инжењеринга српског православног народа било је дјело Светог Саве као кључне историјске личности у православном опредјељењу српског народа. Због познавања књижевних и богословских текстова Светог Саве у стручној јавности, тешко је било у дјело Светог Саве учитати друго значење. Зато су протагонисти имплантирања југословенске идеологије у српску историју Светом Сави приписали измишљену “изјаву“, политичку паролу/поруку о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског православног народа и српског повјесног простора у вјерском и политичком односу према Истоку и Западу – да су Срби и Балкан „Исток запада и Запад истока“. “Изјава“ приписана православном средњовјековном светитељу пласирана је у „народној“ вјерској литератури југословенског периода као потврда историјске исправности политике југословенске “несврстаности“ према Истоку и Западу и као повјесна порука духовне доктрине Светог Саве српском народу.

Измишљена реченица је наводни цитат из непостојећег писма које је Сава Немањић наводно упутио епископу Иринеју, да је „Исток мислио да смо ми Запад, а Запад да смо Исток… А ми смо Срби судбином предодређени да будемо Исток на Западу и Запад на Истоку, и да признајемо изнад себе само небески Јерусалим, а на земљи никога“. Наиме, у југословенском идеолошком инжењерингу историје српског народа, ову идеолошку изјаву, приписану Светом Сави у иницијативи  југословенских и евроатлантских идеолошких интеграција српског народа, до данас многи Срби наводе као цитат у варијантама идеолошке инспирације и интерпретације. Професори и доктори наука на научним скуповима, новинари у новинама, али и свештеници у проповиједима, цитирају измишљену реченицу Светог Саве као својеврстан слоган српске и „светосавске“ културе.

Подметнуто писмо Светом Сави плод је југословенске политичке пропаганде, од хибридне културе политике Краљевине Југославије до југословенске комунистичке културне политике у којој је Свети Сава стављен у службу „хладног рата“ као присталица „трећег свијета“ и евроатлантског екуменизма, политички и вјерски несврстан и слободан од православног предања. Социјалистичка Југославија је, као предводник покрета “несврстаних“ народа “трећег свијета“ у односу на СССР, креирала култ вјерски и политички “несврстаног“ српског светитеља, а сличне идеолошке „историјске изјаве“ су у југословенској политици ревизионизма српске историје приписиване скоро свим познатим личностима српске историје.

Југословенски политички покрет „несврстаних“, формиран ради НАТО неутралисања народа и простора „трећег свијета“ од утицаја СССР-а, имао је еквивалент у евроатлантском екуменском покрету, Савезу свјетских цркава, као програму неутралисања православља и разграђивања саборности православних народа. Главна организација тог покрета је „Свјетски савјет цркава“ (The World Council of Churches), међународна екуменистичка организација, основана 1948. године у Амстердаму, чија се дирекција налази у Женеви. Римокатоличка црква није члан „Свјетског савјета цркава“, већ има улогу надзорног органа. У контексту кампање евроатлантског екуменизма и комунистичког космополитизма измишљена је и идеолошка изјава Светога Саве о вјерској неодређености повјесног простора српског православног народа и осталог Балкана.

У Југословенској комунистичкој културној политици преиначења православних култова вршено је и учитавање паганских начела у хришћанске појмове, као у Совјетској културној политици прогона православног предања а промовисања „новопаганизма“ као назора и обичаја “природних“ религија. У том програму је креиран и промовисан и нови појам „светосавља“, националног „српског садржаја“, у који је учитавана атеистичка агенда и начела рационалистичке теорије модерних нација, наиме уписиван ванвјерски културни карактер политичке нације у историјско име српског народа.

Академик Симо Ћирковић је у сарадњи са професором Радмилом Маринковић пронашао спорни текст у књизи Милана Д. Милетића „Бројанице Светог Саве“ објављеној у Крњеву 1980. године, и обзнанио на научном скупу „Свети Сава у српској историји и традицији“, одржаном 1995. године поводом четири стотине година од спаљивања моштију Светог Саве. Књига „Бројанице Светог Саве“ је збирка приповједака за које аутор каже да су „засноване на историјским материјалима који потичу из његовог (Савиног) и нешто каснијег времена и свака прича обрађује догађаје који су у тим списима забележени или пак слободно описује оне црте Светог Саве које су несумњиво постојале“. Измишљени цитат налази се у причи под насловом „Сâд“. Иста прича са истим „цитатом“ објављена је у другом издању књиге која се под измијењеним насловом „Бројанице Светог Саве – Повест о љубави“ појавила у Новом Саду 1997. године.

Међутим, и после честог медијског објављивања чињеница о поријеклу реченице приписане средњовјковном српском светитељу, измишљену “изјаву“ Светог Саве о вјерској и геополитичкој “несврстаности“ српског народа на Балкану до данас многи Срби користе као повјесну и политичку поуку “несврстаног“ светитеља вјерски “несврстаном“ српском народу у комунистичком космополитизму. Реченицу религијског релативизма, приписану Светом Сави, југословенски и атеистички васпитани Срби, интелектуалци и радници, политичари садашње и претходне власти, до данас декламују као духовну и државну доктрину Србије, као завјетно вјерско и геополитичко евроатлантско опредјељење српског народа.