Седница Савета безбедности посвећена Косову и Метохији заиста је веома важан догађај. То ванредно и хитно заседање на захтев Србије значајан је корак напред, ка ономе што је већ било – ка повратку косовског питања у оквире СБ УН.
Ово је у разговору за Спутњик поручио Александар Боцан-Харченко, амбасадор Русије у Београду, са којим смо претресли актуелне теме дан пред важну седницу у Њујорку, коју је иницирала Србија.

Коначно је познато да ће Савет безбедности ипак разговарати о ситуацији на Косову. Искрено речено, мало је ко веровао да ћемо ми успети да убедимо западне силе да се у УН отвори тешка косовска тема. Како оцењујете тај успех Београда да смо их убедили да то питање ставе на дневни ред?

– Овог пута сам више веровао да ће та иницијатива проћи, да ће бити подржана и да ће се седница Савета безбедности одржати. Сада је она још у плану, али полазимо од тога да би требало да се одржи. Узгред, није први пут да се иницијатива појавила, било је не тако важних али сличних иницијатива које је Запад одмах сасецао – у корену. Полазили су од тога да се та тема не може разматрати у Савету безбедности, већ да се тамо баве формалним дискусијама о Косову, извештајима УНМИК-а или шефа мисије на Косову, што се, у принципу, своди на неку формалну размену мишљења, иако не спорим да је и то важно.

Зашто је Запад сада пристао на седницу?

Чини ми се да сада ниси имали аргументе против заседања. Сада постоји критична маса проблема, интензитет проблема достигао је свој максималан ниво и они немају чему да се супротставе кад је у питању ситуација у покрајини.
Председник Вучић је говорио о хибридном рату против Србије. У овом случају то се односи и на Србе који живе на Косову. То је, заиста, хибридни рат када се притисак од стране Росу полиције или специјалних снага, које су и даље активне на Северу без икаквог основа, споји са застрашивањем, удружи са нападима на светиње, верске објекте, споји са нападима на образовање и, најзад, удружи са забраном динара. Све то подрива могућност функционисања и живота Срба у северној покрајини. Зато, заиста, немају чему на Западу да се супротставе, ово је изузетно тешка ситуација за Србе. На линији су која постепено води етничком чишћењу. Друга ствар коју на Западу схватају јесте да осећају, ма колико о томе ћутали, да не постоји никаква могућност за напредак дијалога Београда и Приштине. У принципу, Европска унија као посредник и Американци који свакако стоје иза ње, увек су то негде назирали. Сада су они потпуно сами себе дискредитовали. Дијалог суштински нема резултате. Он се потпуно мимоилази са оним обећањима и принципима који су били формулисани када се тражило одобравање дијалога од стране Генералне скупштине УН. Тада је било јасних уверавања и обећања, све је било евидентирано на папиру, а затим погажено. Били су предвиђени неутрални и нестатусни преговори у оквиру Резолуције 1244. Дакле, искључиво дијалог на тему нормализације ситуације. Од тога се одустало и убрзо је главни циљ постао рад са Београдом на признавању Косова. Приштина се није придржавала онога што је договорено и нису формирали Заједницу српских општина. Све је остало ‘успешно’ само на папиру. Курти ради све што жели и објављује и примењује своје отворено антисрпске одлуке.

Можемо ли онда да кажемо да је међународна заједница схватила да смо ми препустили решење проблема Европи, да га Европа није решила, показала се као неспособна и сада се све враћа у Уједињене нације?

– Када се ради о промени формата и некој суштини овог процеса, то је како Срби кажу, немогуће ‘преко ноћи’. Веома бих желео да ово буде почетак и импулс тог процеса. Запад је исцрпео аргументе, они схватају да се ситуација значајно погоршава, у Митровици, на северу Косова, да на Куртија нико нема утицај или ако постоји он је веома слаб, јер он не мари и не слуша и ради по свом плану који је, генерално, уверен сам, Запад одобрио у потпуности. Плану који се тиче јачања даље независности Косова и стварања етнички чисте покрајине насељене Албанцима. Због тога мислим да ће Запад ипак инсистирати да се дијалог настави и да Савет безбедности ипак није то место, јер је то за њих прошла фаза. Значи, предстоји борба и улагање додатних напора да се тема чврсто врати у Савет безбедности УН и оно што је најважније, у међународно-правни оквир Резолуције 1244. То је суштина, није важно место ни сто око кога седе учесници те дискусије, штавише, од Савета безбедности, знајући тренутну ситуацију, не треба очекивати брза, ефикасна, колективна решења, а самим тим ни реализацију тих одлука. Тамо је много противречности, јер се, по правилу све одлуке, па чак ни најочигледније не усвајају, и ако се усвајају, то је уз велике напоре и тешком муком. Чак и за тако очигледна, једноставна питања, каква су, рецимо, терористичка акта кијевског режима. Према томе, надам се да је тенденција о Косову већ скицирана, а да би се учврстила биће потребно борити се.

Ви сте једном рекли, чини ми се, да проблем Косова и Метохије може бити решен и то ће се догодити, али не сутра већ за неко време, наравно уз враћање питања у оквире Резолуције 1244. Поручили сте и да треба да сачекамо док Русија победи и онда ћемо много лакше решавати тај проблем. Је ли то близу?

– Да, то је веома близу. Са тим је повезана и поново наговештена велика улога Савета безбедности у решавању косовског питања. А све је у повезано не само са самом ситуацијом на Косову и око њега, већ и са глобалним процесима и са тим променама. Ми то повезујемо. Ефикасна одлука Савета безбедности и решавање косовског питања на основу Резолуције 1244, узимајући у обзир интересе Београда коме Косово према праву и припада, могуће је само у промењеним геополитичким условима. Генерално, у условима када, на крају, свет или међународна заједница превазиђу диктатуру и владавину Запада, што није лако. Тада ће то, најзад, бити могуће, а истовремено, не ради се само о томе да ће питање бити лакше решити када Русија победи. Јер, ми не сумњамо да ћемо победити. Формирање света под новим условима директно је повезано са победом у Украјини.

Чини се да то још увек не разумеју или неће да признају да су разумели на Западу. Међутим, ових дана посебну пажњу привлачи један човек који је изгледа то схватио на време, а то је амерички новинар Такер Карлсон. Он је рекао да је направио интервју са Путином зато што Америка не зна шта се тамо дешава и он жели да јој каже. Истог тренутка, дакле, интервју још није објављен, појавили су се извештаји из Европске уније да ће они да укину мреже, да тај интервју неће моћи ни да се види. Значи, хоће да исеку све могућности да се чује реч Путина. Да ли ћемо ускоро слушати како Карлсон тражи азил у Русији, као што су неки?

– То нико не зна. Мени се чини да он ради по свом плану, он је новинар, редак на Западу, који у тренутним условима жели да буде свестран и објективан и да представи све ставове и целу комплетну слику онога што се дешава. То је прво. Друго је цела ова ситуација, то што сте ви рекли, реакције Европе показују како су, извињавам се на изразу, ниско пали. У овом случају реч је о њиховим, наводним, вредностима које се односе на слободу медија, говора и средстава масовног информисања. Зато што је интервју са председником Руске Федерације, сам по себи, генерално, невероватан догађај, а то је, у принципу, потпуно нормална ствар и то једноставно треба да буде тако. Не кажем да је то кад се ради о председнику, о највишем нивоу, свакодневни посао, али, у принципу, то је потпуно нормална ствар кад је реч о медијима или новинарима или репортерима. Сада је све то необично, а чак директно говоре да ће то бити одузето, забрањено и истовремено, отворено се претварају да су све њихове европске вредности очуване. Ми ћемо са интересовањем пратити шта каже наш председник, нико не сумња да ће интервју бити изузетно интересантан и да ће бити важних порука. Ако дозволите, дотаћи ћу се мало другог угла и вратити се на Европску унију, пре свега, на западне вредности које постоје само на речима или на папиру. У стварности оне не постоје. То што је Европска унија изгубила своју позицију, као један од центара моћи светских размера, пре свега је повезано са тим што су они сами одбацили и заборавили те своје вредности. То су оне вредности на којима је изграђено друштво, породица, јавни живот, укључујући слободу говора и слободу средстава масовног информисања, то је на првом месту, јер економија и све негативно што се дешава у економији, губитак самосталности и то што Сједињене Државе без устезања искоришћавају Европу у економском смислу, то све такође нормално постоји, али ја бих на прво место ставио управо то што су заборавили те нормалне вредности, људске, заједничке глобалне вредности.

Европа се понаша као већи католик од папе. Американци Твитер не могу да угасе и већ су обећали да га неће угасити, значи, Америка ће моћи да види и сигурна сам да ће гледати интервју са Путином. Међутим, поставља се питање да ли ће Такер Карлсон успети да пробије тај пропагандни зид у Америци у којој знамо како се говори о Путину кога замишљају као неког црног ђавола… Да ли може нешто да промени у схватању Американаца?

– Надамо се да и у Америци има довољан број људи који желе да чују став председника Русије. Када је наш председник доносио одлуку, полазио је управо одатле – да ће бити они који ће желети да га чују и схвате без предубеђења. Врло добро знамо да он уверљиво и аналитички излаже ставове и утиче на ток мисли својом логиком, размишљањем и сталним поткрепљивањем чињеницама. То је веома важно, јер, као што су писали у нашој класичној књижевности, чињеница се не може занемарити. Због тога бих желео, наравно, да људи добију ширу представу за разлику од оне коју имају – најпримитивнију, искривљену и изопачену. И у крајњем случају, да почну да размишљају и да поставе себи питање да ли је то баш тако како им говоре и да гледају ширу реалност, пре свега украјинску.

Кад је Трамп победио у Америци, онда су говорили му је Путин омогућио да постане председник, били су и судски процеси и на крају се испоставило да то није тачно. Међутим, уверена сам да ће сад Путин утицати на изборе у Америци, јер ће грађани доносити одлуке о томе за кога гласају на основу тога како се кандидати односе према Путину, односно према Русији. Трамп каже, он познаје Путина, он ће за један дан да реши проблем. Бајден нема намеру уопште да решава проблем. Значи, Путин ће се сад стварно „умешати“ у америчке изборе?

– Нема мешања. Говорили су о нечем другом, о директном мешању, којег, наравно, није било и неће бити, јер то заиста није наш стил. И таквим методима је тешко реализовати своју агенду и тешко је постићи своје циљеве. Могу се постићи само неки тренутни резултати, као што раде Сједињене Америчке Државе које се стално мешају, директно, различитим технологијама, плишаним револуцијама, обојеним револуцијама…
Не, ја сад говорим о суштинском политичком утицају који опредељује грађане на изборима…
– А такав утицај је потпуно друго питање, зато што је то нормалан рад, делатност државе која, на овај или онај начин, представља сасвим објективан процес утицаја на друге земље – позитиван, негативан, то је већ друго питање, али утицај је објективан процес и не може се зауставити. Успут буди речено, управо са тим је у многоме повезана тежња када Запад говори о стратешком поразу Русије, имајући у виду поткопавање наших међународних позиција и нови утицај. Управо се о томе ради, да се ослаби Русија до те мере да она престане да утиче на међународне послове.

Ове године ће бити 25 година од НАТО бомбардовања Југославије. Има се утисак да је то био почетак, а да је Украјина крај таквог америчког деловања…

– Да. Ја не сумњам у то. Да ли ће Сједињене Државе заиста завршити такво своје деловање или не, то је већ друго питање. Желео бих да то заиста буде тако, да се извуку закључци и лекције. Главна ствар је, враћам се на оно што сам рекао на почетку, да Запад, а пре свега Вашингтон, схвате објективни развој међународних догађаја и постану део тог развоја, а да се не супротстављају току тог процеса. Почетак је био у бившој Југославији, то је апсолутно очигледна чињеница. Косово и агресија НАТО је већ други део те праксе. Почетак је био рат у Хрватској, у Босни и Херцеговини и друге антисрпске акције. Из Хрватске је протерано 250 хиљада људи. То је невероватна бројка. И ми добро знамо колико је било акција угњетавања и дејстава против Срба. Запад је још од Словеније и 1991. године заузео антисрпске позиције. Настављено је у Хрватској и Босни. Сви западни медији на челу са „Си-Ен-Ен“ били су у потпуности антисрпски. То веома личи на оно што сада постоји – русофобија и забрана нормалног размишљања. Постоји разлика између руског и украјинског језика, разлика је већа него између српског и хрватског, али су у Хрватској забрањивали ћирилицу, као у Кијеву руски језик. То су први кораци. Забрањивали су права, ограничавали школе итд, културу, споменике. Све се то сада наставља са новом снагом на Косову. То је борба против становништва. То је оно што је кијевски режим, уз подршку Сједињених Америчких Држава, почео после пуча 2014. године и државног преврата. Зато су се у Донбасу, на Криму и изјаснили за повратак у Руску Федерацију.

Када говоримо о Русији, говоримо о великој сили. Србија није могла никога да угрози, а ипак су Југославију морали да распарчају. Да ли заиста верујете у то да је то била некаква проба како ће се даље понашати према Русији? Или су Срби били за њих мали Руси?

– Наравно да су били, јер је у то време распада Југославије, Србија, или Савезна Република Југославија, показивала довољну самосталност, суверенитет и сопствено мишљење. Што је за Запад било неприхватљиво већ тада. Земље које су уз његову помоћ уништаване нису имале право ни на позицију, ни на свој глас, већ су морале да понављају позицију Запада. О томе се ради, јер им се Србија није свиђала, она је и сада камен спотицања или кост у грлу, јер уз сво очување политике пута у Европску унију и статуса кандидата, чланство и учешће у Европској унији Београд гледа у складу са својим интересима и очувањем суверенитета и националних особина и самосталности. То је чињеница. Наравно, за Европску унију су прихватљиве само оне чланице које без поговора понављају, које се лишавају свег својег, од културе до економије, савршено мирно. Тако да је проблем у томе шта ће бити даље. У то се ми не мешамо, то је одлука Београда и светског развоја који ће, вероватно, довести до промене центара основних интеграционих процеса.

Како оцењујете резолуцију Европског парламента у којој се између осталог каже да су Спутњик и РТ крали гласове у Србији, да су избори неправедни и да су руски медији за то криви? Наравно, све завршавају захтевом да Београд Русији уведе санкције… Какве везе Спутњик и РТ имају са изборима и са санкцијама Русији?

– Никакве, наравно. То су напади. Покушавају да наставе ову тему, по некој пакосној инерцији. На то мишљење више нико, надам се, не обраћа пажњу. То, вероватно, већ изгледа као нека пародија. Иако је у почетку после избора, искрено да кажем, ситуација била прилично забрињавајућа, изазивала је велику забринутост. Јер су постојали покушаји да се овде изврши преврат, у то сам апсолутно уверен, и то што су били протести, управо то су били ти покушаји. Друга ствар је што нису били успешни из читавог низа разлога и, пре свега, ти разлози су везани са позицијом већине становништва који здраво размишља и које размишља патриотски. И везани су за одлучност српског руководства.

Знате како је у једним новинама изашао наслов: „Боцан се поново меша“.

– Ми се ни на какав начин нисмо мешали. То што код нас постоји дијалог на разне теме, укључујући и тему очувања и подржавања обезбеђивање унутрашње стабилности, тачно, то постоји. Тако је било пре избора, надам се да ће тако бити и после избора. То је апсолутно нормална билатерална делатност, део те билатералне делатности. А повезивати са тим било какве догађаје веома је неосновано. Да ли се може рећи да су неки економски догађаји такође мешање у изборе? Вероватно да може. На пример, негде пре избора компанија „Силовие машини“ извршила је модернизацију „Ђердапа 1“. Такође се може рећи да су они то намерно урадили да би подржали део политичких снага.

Овај интервју бих завршила једном вашом изјавом кад сте дошли у Београд. Рекли сте за Танјуг: „Покушаћу да се изборим раме уз раме са Србијом да се међународно право врати у регион једном заувек и то, пре свега, по питању Косова“. Да ли и данас мислите да је то могуће?

– Од тога смо почели и рекао сам да је то тако и да постоје моменти који уливају наду. То је седница Савета безбедности коју чекамо и коју ћемо са занимањем пратити, а затим ћемо разговарати о резултатима.

извор: спутњик