Пише: Дејан Бешовић

Године 1789, Васојевићи су заједно са осталим српским племенима са данашње Црне Горе, послали писмо Русима, у којима су навели да су они српски кланови, односно племена, православне вјероисповести.Почетком 19 .вијека постају активни у Васојевићима игуман манастира Ђурђеви Ступови, Мојсије Зечевић, главна личност у Васојевићима тог периода, као и Николе „Консула“ Васојевића (1797—1844), тада титуларног кнеза у Васојевићима који је службовао као дипломата више европских земаља. Он је познат по свом неуспјешном пројекту оснивања Кнежевине Хомлије, независне државице између тадашње Митрополитсвта Црне Горе и устаничке Србије. Та држава би обухватала српска и албанска племена, гдје би он био њихов вођа. Ипак, како су западне земље гдје је службовао неблагородно гледале на православну Русију, понудио је њима савезништво, а римском папи прелазак становништва будуће државе на католицизам. Због овога, а и због своје превртљивости није наишао на озбиљнију подршку, међу европским владарима, а ни међу Васојевићима који су тежили уједињењу српског народа. Тиме је дошао у сукоб са Мојсијем Зечевићем и Петром Другим  Петровићем Његошем те је убијен у Доњем Загарачу гдје је и сахрањен.

Током средине 19.вијека, избиле су неке од најжешћих борби Васојевића са Османлијама, али сада су Васојевићи већ постали бројније и снажније племе које је успјело боље да потпомогне остала племена. Тако су у вријеме напада Омера–паше Латаса на Црну Гору, у том периоду, са Цетиња позвали војводу Миљана Вукова са Лијеве Ријеке да оде у помоћ Пиперима, што је он и учинио. У другој половини 19.вијека, дошло је до крштења потурчењака у Васојевићима. Црногорски годишњак „Орлић“ за 1866. годину доноси текст „Крштење потурчењака у Васојевићима од 1825 до 1857″ у којем између осталог пише и једна од верзија предања да брдска и арбанашка племена имају заједничког претка Србина, за које се испоставило да није тачно: „...у Горњијем и Доњијем Васојевићима има око 1800 кућах све самијех Србаља и српскијех јунаках… Тако се и у Црну Гору из Далмације доселе три брата: Оздро, Васо и Хото. Оздро се насели у Чеву у катунској нахији, од које се народе данашњи Оздринићи, међу којијема је прва породица Вукотићи… А Васо оде под планину Ком, те се настани у селу Ножици… А Хото се насели више Хумскога блата у Арбанији мјесту међу Климентима и Кастратима, од којега се народе садашњи Хоти. Од њих се неки истурче, а неки… пређу у римску цркву у оно вријеме, кандо и други српски млоги племићи вјером преврнуше…„.То је такође период жестоких битака Васојевића  са скадарским, подгоричким, никшићким и граховским пашама. Тада су Османлије формирале снажну војску која је починила велика звјерства по Полимљу, што је остало дубоко запамћено у тамошњем народу, а тиме и Васојевићима. Они су тада пружили због тога жесток отпор, али нису тада  прошли добро ни они ни Османлије. Због тога, 1859. године, Васојевићи у Велици и остали капетани у Полимљу сакупљају војску и крећу у велику битку на Бихору против Османлија, гдје им наносе велике поразе. У том периоду, Васојевићи се проглашавају саставним дијелом књажевине Црне Горе. Ти капетани и турски порази су остали дубоко  забиљежени и опјевани у народним пјесмама Васојевићих крајева. Након тога, они су појачали своју традицију као добра веза између тадашње Србије и Црне Горе, и радо су прелазили у Србију, како су тада говорили, „питому и братску Шумадију“ и „Србију, земљу славну„. Због сиромаштва и велике несигурности и битака, често су се и исељавали у те крајеве.Око лета 1877. године, Османлије су припремиле поприлично велике снаге и поново напали Црну Гору. То је период Црногорско-турског рата који је трајао од 1876. до 1878. године. Тада су припремили чак 20 батаљона регуларне турске војске, као и добровољачке снаге Али-бега Гусињског са тамошњим исламизованим Албанцима, што је велики број војника који се шаље на једно племе. Ти војници су велики зулум направили у Васојевићима и опустошили њихова села. Тада је спаљен манастир Ђурђеви Ступови, а народ доњих Васојевића се дао у велике збјегове. Сви који су могли да учествују у биткама, остали су да бране те просторе са застарелом муницијом из претходних битака. Ипак, захваљујући добро организованом отпору, Васојевићи су успели у низу битака да нанесу поразе Османлијама, попут оног у боју на Буковој Пољани. После неуспеха у том боју, Османлије су се пребациле у напад на Морачу, али су им тамо Васојевићи са Морачанима нанијели катастрофалан пораз у коме су изгубили много људи. Након тога, Мехмед-Али-паша се повлачи у Колашин, а убрзо бива пребачен на руски фронт у Бугарској. После те битке, Васојевићи су учествовали и у нападу црногорске војске на Бар којега су успели да ослободе почетком 1878. године, а те године коначно одлукама Берлинског конгреса, Плав и Гусиње су додијељени књажевини Црној Гори.

                           ( наставиће се)