(Бесједа на Лазареву суботу, изговорена у цркви Кишињевске митрополије 10. априла 1910. године)
Данас сте чули, љубљена браћо, повијест из Светог Јеванђеља о
васкрсењу Лазара. То је највеће чудо које је Господ учинио непосредно
прије свог страдања на Крсту. Васкрснути човјека који четири дана лежи
у гробу је заиста највеће чудо. Ово чудо је необично и задивљујуће. Ово
велико чудо је био узрок народног одушевљења када је Господ ушао у
Јерусалим следећег дана, јер су га хиљаде људи дочекале са венцима
палмовим гранама, полажући своју одећу по путу. Али одушевљење није
дуго трајало; брзо га је замијенило друго, ново расположење. Исти тај
народ јерусалимски, иста ова хиљадуљудна гомила, већ сјутра викала је:
„Осана Сину Давидову“, а неколико дана касније грозничаво су викали:
„Распи Га, распни!“ Народне вође су чак хтјеле да убију Лазара, како би се
велико и страшно чудо брже заборавило. Христос је учинио највеће чудо,
васкрсао четвородневног Лазара, а јеврејски народ није вјеровао Христу.
Чак ни ово чудо над чудима, није натјерало тврдокорне тврдоглаве и
упорне Јевреје да узвикну: „Ваистину си Син Божији“ (Мт. 14, 33). Безумна
и окрутна злоба заслијепила је очи Јевреја. Духовно сљепило је
страшније од физичког сљепила. Јарки бљесак сунчевих зрака удара у
очи ако се у њега упорно гледа. Али нико, наравно, неће кривити сунце.
Људима се могу заслијепити и духовне очи, али су сами криви за то.
Сами су у себи створили тако окорели и тврдоглав став и противљење
истини. Узрок оваквог става је грешни живот. Грешник се толико потпуно
предаје струји гријеха да исправљање изгледа немогуће. Али га нешто у
њему подсјећа на други, виши духовни живот. То је глас буђења
сопствене савјести. Но грешник хоће и жели и свим силама покушава да
га угуши. Како се то може учинити? Постоји само један лијек: окорело невјеровање и порицање истине. Ово је најстрашније стање за
човјека. Устраши се, грешна душо, предајући се поплави страсти, увиди гр
ијех и његове чари, и даволи свети, чисти и беспрекорни живот. Научи се
овом животу од Лазара. Предање каже да се он никада није смијао после
васкрсења. Био је епископ дуго времена после васкрсења, водећи
најстрожији живот.
Бој се, човече, да твоје срце не обузму страсти и не овлада жеђ за
грешним задовољствима. Ако си погружен у гријесима, онда тугуј за
својом душом, која је умрла у неосјетљивим страстима, сажали се,
грешна душо, сажали је бар данас. Врати се напуштеном подвигу
дјелатне побожности и духовног созерцатељног живота који си
напустила. Постиди се својих грешних рана, буди пажљивији на свој
живот и на спасење своје душе. Искористи свој привремени земаљски
живот за вјечни небески живот, јер се он неће поновити овдје на земљи,
као што се поновио са Лазаром.
Марта рече Господу: „Господе, већ заудара; јер је четири дана у
гробу“ (Јован 11, 39). Четири дана након што је Лазар умро, он је
заударао и осјећао се мирис трулежи.
Браћо! Од мртвог човјека после два три дана може почети задах
трулежи, а грешник ће смрдети и заударати од првог минута свог пада
ако се не покаје.
Одбаците, браћо, грешни камен са душа ваших, откријте своје
гријехе Богу и покајте се. Тада ће Господ васкрснути вашу душу,
умртвљену гријесима, и одагнати сузе, тугу и смрад гријеха, и ваша
грешна душа ће оживјети и умирити се. Амин.
Јеромонах Мардарије Ускоковић
(По благослову Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија са
руског језика превео хаџи мр Александар Вујовић, професор Богословије
Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио
Светигоре, из књиге „Завјет руском народу“; стр. 74-76; Одеса, 1912;)
5 Responses
Мардарий (Ускокович)
В Википедии существуют статьи о других людях с именем Мардарий и фамилией Ускокович.
ладика Мардарије (српски: Еписком Мардарије, у свету Иван Ускоковић, срп. Иван Ускоковић; 22. децембар 1889, Подгорица, Црна Гора – 12. децембар 1935, Ан Арбор, Мичиген) био је епископ СПЦ, управљајући српским парохијама у Сједињеним Америчким Државама.
Дана 29. маја 2015. године, одлуком Архијерејског сабора СПЦ, канонизован је.[2]
Биографија
Након девет година студија на световној школи, ступио је у манастир Студеницу као искушеник, где је, по благослову владике жичког Саве (Барача), 1909. године замонашен и рукоположен у чин јерођакона.
Послао га је митрополит Српски Димитрије да служи у подворју СПЦ у Москви.
Убрзо је ступио у Волинску богословију (која се налазила у Житомиру), али је касније пребачен у Кишињевску богословију, коју је завршио 1912. године.
Исте године, црногорски митрополит га је уздигао у чин протосинкела и ступио је у Санктпетербуршку (од 1914. Петроградску) богословску академију [3].
Био је потпредседник Сверуског руско-црногорског добротворног друштва. Док је студирао на Академији, предавао је као делегат Сверуског старатељства словенских заробљеника, по мисији Светог синода.
Године 1916. дипломирао је на Петроградској богословској академији са докторатом теологије. Предавао је у словенској гимназији професора Грибовског.
Из сведочења С. П. Белецког, ЧСК Привремене владе (24. јун 1917):
Нисам био упознат са овим монахом. Док сам прикупљао информације о њему, замолио сам А. А. Кона, који га је упознао, да ми да карактерну референцу. А. А. Кон се прилично зближио са оцем Мардаријем, био је фасциниран њиме и почео је да ме импресионира да је он јединствена особа, од његовог изгледа до саме природе његовог духовног погледа на свет. Моји лични утисци од сусрета са оцем Мардаријем и информације које сам прикупио о њему насликали су донекле другачију слику овог монаха, који је пажљиво разматрао сваки свој корак. Такође сам знао да је отац Мардарије био активан члан круга грофице Игнатјеве и да је био прихваћен у многе друге салоне, што је изазвало велико интересовање. Истовремено, добио сам информације од Генералштаба да је низ обилазака логора за ратне заробљенике од стране овог монаха, на основу разговора које је Мардарије водио са њима, изазвало забринутост да Мардарије служи интересима непријатељске силе (у овом случају, Аустрије) која је у рату са нама. Ову информацију је Академији пријавио главни тужилац, а и ја и главни тужилац смо је пријавили митрополиту; Мардарију је то касније постало познато. Иако надзор и провера нису потврдили закључак Генералштаба, ипак сам то пријавио А. А. Вирубовој, Војеикову и Распутину, што је Распутину пружило видљиво задовољство, јер је отац Мардариј био приморан да прекине посете својим познаницима у Царском Селу. Затим, након што сам већ отишао, отац Мардариј, пратећи Конов план да помири Распутина са Мардаријем, састао се са њим неколико пута код Кона. Упркос свим напорима које је Мардариј уложио да помири Распутина са њим, овај други је не само одбио да сарађује, већ је грубо (то се догодило једном у мом присуству), без икаквог обзира према онима који су седели за столом, прекинуо оца Мардарија, а затим ми рекао да ако Кон не престане да позива Мардарија, престаће да га посећује. Затим, када је Мардарије завршио академију и, не могући да се врати кући због војних дејстава, не желећи да прекине везе са Петроградом, нашао је себи место предавача верског права у Словенској гимназији професора Грибовског, Распућин је инсистирао код владике Питирима на именовању Мардарија на Кавказ, упркос свим захтевима неких дама блиских Распућину, захтевао је да Мардарије напусти Петроград и смирио се када је Мардарије напустио Петроград, што сам му, не наводећи разлоге, саветовао када је дошао код мене за подршку од митрополита око остављања у Петрограду [4].
Дана 17. августа 1916. године постављен је за предавача хомилетике и сродних предмета у Александро-Ардонској богословији. Није желео да иде у богословију, јер се уписао као слушалац на Петроградском универзитету, и тамо је стигао тек 10. јануара 1917. године.
Дана 3. јула 1917. године, Свети синод га је именовао за шефа српске мисије у Америци, због чега је уздигнут у чин архимандрита.
Био је потпредседник и предавач историје словенских држава на Руском народном универзитету у Чикагу.[5] Дана 28. фебруара 1919. године, на завршној седници Другог свеамеричког сабора Руске православне цркве у Кливленду, епископ Александар (Немоловски) представио је учесницима Сабора кандидатуре архимандрита Мардарија (Ускоковића) за рукоположение за епископа за српске парохије у Северној Америци и архимандрита Феофана (Нолија) за албанске парохије. Сабор је одобрио оба кандидата под условом да их одобре и Српска и Албанска црква, респективно.[6]
Пошто је за његово рукоположеније била потребна дозвола патријарха Тихона, а комуникација са њим је била отежана, архимандрит Мардарије је послат у Београд. Међутим, у Србији је постављен на другу дужност – игумана манастира Раковица и управника манастирске школе која се тамо налазила.[7]
5. децембра 1925. године једногласно га је изабрао за Америчког епископа Архијерејски сабор Српске православне цркве у Сремским Карловцима.[6]
25. априла 1926. године, рукоположен је за епископа Сједињених Држава и Канаде од стране патријарха српског Димитрија (Павловића) у Саборној цркви у Београду, а у Сједињене Државе је стигао 8. маја 1927. године.[6]
29-30. маја 1927. године, у Чикагу, у манастиру Светог Саве, одржан је Први Велики српски народни сабор. Одлучено је да се оснује привремени епархијски савет од 23 члана, који би сазивао епископ свака четири месеца, и да се оснује епархијски фонд за финансирање епископа, савета и српских школа.
1. септембра 1927. године одржан је Први црквено-народни сабор под председавањем епископа Мардарија. Присуствовала су по три делегата из сваке парохије, по пет делегата из унија Србобран-Слога, Слобода и Србадија и по један представник из српских друштава. Савет је усвојио епархијску повељу и формирао епархијски савет.[6]
Умро је 12. децембра 1935. године у Америци. Сахрањен је 18. децембра у манастиру Светог Саве у Либертивилу.
https://svetosavlje.org/nedokuciva-rusija/6/
Петар (Перо) УСКОКОВИЋ – отац потоњег Светог Владике Мардарија,
уважени началник и племенски капетан из најугледније породице у Љешанској нахији
Чекао сам сат времена, не померивши се с места. Краљ је коначно уперио поглед у мене и тихим гласом се обратио једном од својих дворјана. Дворјанин крену према мени, али само до пола улице, а онда стаде мирно и повика тако гласно да га је цела улица чула: „Хеј, дјечаче, дођи овамо! Његово височанство жели с тобом да разговара“.
Чврсто држећи под руком своје књиге, брзо пређох улицу и приђох краљу, који ми даде да му пољубим руку, па ме упита:
„Чији си ти, дјечаче?“
Али и пре него што сам успео да изустим одговор, министар рата, генерал Јанко Вукотић, који је често посећивао мог оца, проговори уместо мене:
„Господару, ово је син капетана Љешанске нахије,[1] Петра Војеводиног Ускоковића“.
„Аха, знам, знам“, рече краљ и, посматрајући ме с пажњом, упита: „Шта хоћеш?“
„Хоћу да идем у Русију на наставак школовања. Ја бих, господару, да ме препоручиш за стипендију у једној од руских богословија“.
„А је ли? И шта још? Е, вала, нема Русија друга посла него да школује Љешањане!“, рече и окрете главу од мене, пропративши своје речи саркастичним смехом.
He поклонивши се, окренух му леђа и пођох ка школи. Закаснио сам читав сат на часове. Као да ми се земља под ногама измакла. Био сам не само горко разочаран, него и дубоко повређен. У том тренутку сетио сам се да краљ од целе Црне Горе најмање воли Љешанску нахију. Колико јуче, силазећи низ Ловћен, био сам уверен да ће краљ услишити моју молбу, јер су моји преци верно служили њему и његовој династији. Како сам само био наиван! Тог тренутка сам свечано одлучио да ћу се, ако не будем имао краљеву помоћ, снаћи и без ње.
Месец дана касније већ сам остварио намеру да напустим Црну Гору. Кренуо сам пут Београда. Родитељи су одлучили да ме пусте да живим код рођака и да искористим могућност бољег школовања у већој престоници.
Отац није могао да остави службу, али мајка је била упорна у намери да ме испрати на првом делу пута, до Котора. Тамо бих се укрцао на велики брод до Ријеке. У оно време путовање од Цетиња до Београда није било нимало једноставно. На мапи удаљеност између ова два града износи неких пет стотина километара, али због планина није постојао директан пут. Из Котора се пловило неких хиљаду километара на североисток до Ријеке, а онда исто тако хиљаду километара возом на југоисток, до Београда.
Остало ми је веома живо сећање на спуштање низ кривудаве стрмине Ловћена ка Котору. Док смо се возили тим окомитим путем, усмерио сам мисао ка Богу и молио Га да мој животни пут буде прав и раван, а не тако кривудав и окомит.
Тешко је било опростити се од мајке.[2] Са нежношћу сам гледао њено мило лице и једва уздржавао сузе, читајући поново у изразу њеног лица завет који је покушавала да искаже речима.
Говорила је:
„Сине мој, не бих ти дозволила да ме напустиш овако млад кад би ти срце жудело за каријером, материјалним или чак чисто световним циљевима.
Али пошто те ван уских граница Црне Горе води жеља да на један шири начин послужиш духовним узорима нашег рода, покушаћу да не мислим више на бол који осећам, растајући се с тобом. He пуштам те, но те шаљем, са благословом из дубине срца“.
Док смо стајали у снажном опроштајном загрљају, разлеже се други звиждук. Уз оштар бол отргох јој се из наручја и потрчах уз бродске степенице.
Као стена која се одрања од Ловћена, наш пароброд се полако одвајао од луке, остављајући између нас и Црне Горе све шире водено пространство.
Брод је био крцат путницима разних народности, међу којима много туриста. Говорили су на језицима које нисам разумео. Као странац за све, осећао сам се веома усамљено у тој бучној гомили.
Споро и господствено клизећи глатким, планинама окруженим пролазом Которског залива, брод се отиснуо на Јадран.
Са палубе сам посматрао како се постепено смањује ловћенски масив. Овога пута самом Ловћену упутио сам свечане речи опроштаја:
„Здраво ми остај и хвала ти, света планино. Ти си била та која ми је прва предочила нове видике. На твом поносном врху у мени се пробудила жеља која ме сада води далеко од твојих славних и поноситих кршева. Ти си та која ми је усадила ову жељу и дала ми снаге да је следим и да похитам у сусрет животу потпуно одвојеном од тебе и од моје земље.
Збогом, Ловћене!