Пише; Дејан Бешовић
О националном карактеру Боке Которске у садашњости, са уобичајеног гледишта, уколико оно, наиме, долази до изражаја у народном језику и другим особинама које сачињавају национални карактер уопште, није потребно говорити. Њен словенски , односно, тачније српско-сливенски , што значи српско карактер је изван дискусије. Јер, ваљда, на цијелом српском југу нема краја који је у толикој мјери, а у томе смислу, сачувао све расне и народне вриједности, колико је то учињено у Боки.
Побуда за нашу расправу потиче из питања: да ли је Бока српска или хрватска? Питање које је донедавно сматрано племенским, а које је, нажалост, са извјесних страна сада названо народносним.
У том погледу значајно је двоје: да је то питање, нарочито изразито, постављено прије, приближно, годину дана, некако одмах послије „народног споразума“ и, мање-више, баш у вези с њим; затим да је оно (апстрахујућ од „фуртим“ изведених петиција и депутација) у много већој мјери покретано изван граница Боке, него ли из њене средине.
За онога који познаје националне осјећаје Боке, ово друго је разумљиво. Толерантност у гледању на српство и хрватство у Боки је традиционална и пословична. А и природна, с обзиром на развој ових двију племенских ознака у овом крају. У Боки, наиме, за одвајање тих ознака, не може да послужи чак ни онај једини критеријум, који се у ту сврху примјењује у неким другим крајевима нашег народа, т. ј. вјера, односно православље и католицизам. Јер су претци (неких и не баш давно) многих овдашњих католика, као православци, у Боку доселили из сусједне, еминентно православне Српске Црне Горе. Осим што је траг о томе, поред осталог, одржан и у још сачуваним њиховим старим породичним именима, истовјетним са оним у ранијој постојбини, свијест о томе је нарочито изражена у чињеници да бокељски католички старосједиоци, сви од реда и данас држе типично српски обичај, крсну славу.Да је питање, да ли је Бока српска или хрватска, било постављено са чисто академског становишта, не би, с обзиром на стварне прилике, уопште било вриједно труда да се на њега реагује. Али то питање је са извјесних страна покренуто и подржавано са врло практичним циљем, да би се оправдало тражење да се Бока припоји Хрватској.
Заправо, свјесним Бокељима, којима је, изнад свега, на срцу уједињена српска државна заједница, не би ни то изгледало трагично, кад би такво припојење захтјевао интерес те заједнице и кад то не би крњило интересе оног дијела те заједнице коме Бока и по својој прошлости и по својој садашњости са националног гледишта стварно припада. Али, имајућ у виду упорност и жустрост којом је то тражење постављено и подржавано, а посебно с обзиром на наводе и тврдње којима је оно попраћено, Бокељи на такво тражење гледају с највећим неповјерењем и одлучно га одбијају. И то у цјелости!Јер, и ово тражење је, у току потоњих три деценије, знатно еволуирало. У почетку је, прије по прилици три деценије , био постављен захтјев да се Хрватској припоји „осам хрватских опћина“ Боке. Вјероватно јер овај захтјев није наишао на јачу реакцију, он се је брзо исчаурио у захтјев да се поменутој Бановини припоји цијела Бока! – По оној „crescit eundo“ или „l’appetito viene mangiando„!Да преведено наш наш српски Расте како расте ,Апетит долази од превише јела .
Шта је све до данас са извјесних страна, у вези са тим захтјевом, казано, тешко би било сабрати. А не би било ни вриједно, јер је ту највећим дијелом казано којешта.
Потсјећамо само на лист „Хрватска Груда“ од 15 октобра 1940. Наводи и тврђења која је ту изнио неки тобожњи Бокељ, код свјесног и правог Бокеља могу, више него револт или стид, да изазову потсмијех. Тако, напримјер, његово тврђење да су „највећи и најзначајнији споменици Боке, цркве“ (мисли, свакако, католичке, које би имале да свједоче о њеном хрватству). Као да те цркве, друкчије него било гдје друго, постоје у мјестима у којима нема католика и које не служе католичким потребама! – Или његово тврђење да „многи споменици Боке, који су данас у прилог Срба, нису њихови (српски), већ наши – хрватски“. Без да за ово наведе бар један примјер; као што ћемо их ми навести у даљим чланцима, али у обратном смислу! – Или његов софистички навод, да Боку од Србије дијели Црна Гора, па да Срби стога уопште немају мора. Као да Црногорци, поред „хрватске“ и „српске“, сачињавају трећу „народност“! – Или, напокон, његово претстављање да је чак и Стефан Митров кога кроатизовано назива Стјепан Љубиша био, ваљда, Хрват, зато што је, за устук ондашњем аутономашком покрету, пледирао за уједињење Далмације са Хрватском. Јер писац наведеног чланка није у стању да разумије величину сроске душе некадашњих „народњака“, пошто је огрезао у ускогрудности неких њихових данашњих епигона!
Један од првих, који су још године 1940 . поставили питање за припојење Боке Хрватској ,онда заправо, само дијела Боке – „осам хрватских опћина„, био је сушачки лист „Приморје„, под насловом „Шта све још није у Бановини Хрватској„. Пошто је он, мотивишући ово своје тражење, био врло опширан, а пошто су његова гледања и тврђења од стране других, углавном, била понављана, ми ћемо његове наводе узети за основ наших расматрања. Разумије се, одвајајући голе фразе од конкретних тврђења, а овим дајући право значење и постављајућ их на право мјесто.
Међутим уводно у то; већ сада чинимо неколико констатација:
Кад би разграничење између Срба и Хрвата имало да се изведе коначно и стварно ,мислимо, са практичним посљедицама, требало би имати на уму да Бока претставља једину вриједну луку на Јадрану, према којој гравитира српски дио наше државе. Стога би, приликом таквог разграничења, требало повести рачуна о природној потреби изласка на море за тај дио државе. Све и када Бока, иначе, по свом националном карактеру, не би припадала томе дијелу; што, срећом, није случај.
У Боки, неоспорно, има знатан број становништва које је католичко и које се осјећа хрватским. Оно се, готово искључиво налази, у оним мјестима Боке која су некада била под млетачком влашћу. Појава значајна, којој ћемо касније дати објашњење. Али међу бокељским католицима има и оних који се сматрају Србима а раније их је било још више, док мислимо да ту нема ниједног православца који би се сматрао Хрватом.
Напокон, Бока, као ријетко који други крај, претставља једну и недијељиву географску цјелину. А католици, опет готово искључиво, живе у центру те цјелине, са свих страна окружени српским народом .Околност, разумљиво, врло важна, кад је ријеч о њиховом евентуалном припајању Хрватској. Јер је то припајање, већ из тога разлога, технички неизводљиво.
Овога је, очевидно, био свјестан и сушачки лист. Он је стога истакнуо да бокељски Хрвати са Бановином Хрватском имају додир „уз море“ (хтио је, свакако, казати морем). Такав додир имају они и са Америком…!
Поред свега што смо казали у горњим редивима, Бокељи свој крај сматрају и српским , јер је Ваистину Српску у свим елементима. Овакво схватање националног карактера Боке код њих датира још из времена кад је стварање слободне Српске државе ,било сан далеке будућности. Томе схватању Бокељи су и данас вјерни.Такво широкогрудо појимање национализма од стране Бокеља готово је јединствена појава. Има их, истина, међу њима који то не би знали изразити ријечима; али и такви осјећају да национализам није нека крута догма, већ животни појам, који је стога динамичан. Они у национализму не виде само израз заједничког поријекла и заједничке крви, већ, чак још више, заједништво интереса, на коме се има засновати и изградити заједничка будућност.
Код Бокеља је, међутим, нарочито значајно, да они, за разлику од неких других дјелова нашег српског народа, од вајкада правилно схватају да вјера нема везе са национализмом. Јер национализам је ствар свијести, а вјера ствар савјести. За Бокеље је стога нелогично свако идентификовање вјере са национализмом. А поготово кад је у питању католицизам. Јер он је и по етимолошком значењу (католички значи универзални) интернационалан, или, боље, анационалан, и он се нигдје у свијету, осим у неким нашим крајевима, не узима као критеријум народности. Противна појава у неким нашим крајевима потиче из чисто пропагандистичких побуда. Та пропаганда се по неки пут врши у оба правца, иако супротна. Било да се католицизам камуфлира национализмом, било да је обрнут случај.Али, како рекосмо, Бокељи прелазе и преко парадокса, да један језик не означава један народ и да двије вјере означују два различита народа, па примају ситуацију онаквом каква је уствари. Њима стога никад није падало на ум да оспоре постојање Хрвата у свом крају. Ниједан од оних који се таквим осећа или назива. Јер Бокељи, без резерве, поштују њихову свијест, исто онако као што траже да се поштује свијест оних који су у народносном смислу Срби. Тај национални либерализам Бокељи су стекли као чувени свјетски поморци. Путовања по далеким морима и додир са далеким и страним народима пробудио је код њих свијест о личној и националној индивидуалности, а и поштовање према туђој.Оно, међутим, што Бокељи не трпе, то је – лаж. Нарочито лаж која се очитује у злонамјерном извртању чињеница, који има за циљ да разједини оно што је једно а то је несумњива чињеница да је Бока Српска невјеста Јадрана.Такве покушаје они, преко нас, ударају по прстима штапићем истине!
(наставиће се)
